RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

ROZE POZE - the best oN - Daj gol (PGP RTS 2005)

 

roze pozePre 20 godina, moj TV, imao je dva programa. Te večeri na Hejselu igraju Liverpul i neki italijani. Sada je to priča iz istorijske čitanke. Četiri dana kasnije gledao sam slet povodom Dana Mladosti.

 

Godinu dana kasnije, na tezgu u rodnu mi varoš dolazi "veliki" bend tadašnje Jugoslavije. Odvojih malo od džeparca, tek da ispoštujem. Vredelo je, ali ne zbog njih. Predgrupa, imena nikada čutog do tada, pazarila me je definitivno.

 

Posle pet albuma, dva singla i jedne kompilacije (od pre deset godina), garnirano uz opšte mesto zvano problem sa distribucijom i izdavačima, stiže ovaj best-oN sa 22 numere i nešto više od sat i frtalj muzike.

 

Te godine koračanja u smeru potpuno drugačijem od uobičajenog za ove prostore nisu ih promenile. Veselo, brzo, energično, stadionski-himnično, pomalo irskog folka, punk-melodično, glamurozno, sve to ali ipak drugačije (videti pod Thin Lizzy, Slade…). Par rifova i gotova priča. Veličanstvena jednostavnost koja obuhvata i energiju pabova i huk navijačkog kopa i iskrenu ljubav koja izvire iz svakog tona.

 

Muzički, iza ove priče stoji jedan od najbolji srpskih gitarista, Oscar Wilde srpskog r’n’r-a; r’n’r Dandy ("Njegov korak je lak kao polenov prah") - Željko Nikolić.

 

Mnogi će dati zamerku tekstovima (mahom rad Vlade Čalića), ali ma koliko delovali banalno ili patetično, oni vrlo često kroz "stadionsku" jednostavnost iskazuju neke nepatvorene životne istine - ("Najlepša je ona koja kaže DA/Najbolja je ona kojoj trebam JA..."; "Mnogo love ne valja/Lepa žena ubija..."). Ustalom, iskrena ljubava priča i velika filozofija teško idu zajedno.

 

"Roze Poze" su mainstream band ali ne za ovu zemlju sada, već za ovu zemlju kakva bi trebala biti. Uostalom, musaku i punjene paprike mogu da jedem svaki dan. Ipak, to nisu najukusnija jela. "Roze Poze" nisu naš najbolji bend, ali mogu da ga slušam uvek. Ovo je muzika za sve one vjerujuće u sveto trojstvo "pivo-žene-fudbal" (gde r'n'r ide kao standardni prilog), ali i za sve one u kojima nije umrla veselost i razdraganost detinjstva, za sve one koji još veruju u postojanje ljubavi i prijatelja. Možda zvuči detinjasto ali nikako nije nezrelo ("Napadaj, ne propadaj!/Bori se za srećan kraj..."). Uz "Roze Poze" nikada i nikako nećete biti tužni. Malo li je?

 

("Kada umrem ja, sjaj mog pepela/ pivom polijte i bacite/ u šes-najst metara, tamo hoću ja/ šes-najst metara, neka sja... ")

 

Večeras, moj TV ima 57 programa. Ni na jednom nema sleta za Dan Mladosti. U Istambulu, igraju Liverpul i neki italijani.

 

You'll never walk alone.

 

Branislav Nikolić, 25. maj 2005.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement