Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Anatomija uhode

 

Viktor Ivančić: VITA ACTIVA, Fabrika knjiga, Beograd, 2005.

 

vita activaNajtragičniji književni junaci odlaze u svoje tragedije potpuno sami. Kako se drama odvija i bliži epilogu, pisci ih polako izdvajaju iz gužve epizodista, ostavljaju ih da budu bez igde ikog svog i tek potom odvode u nevolju, često puta koristeći ovu individualizaciju kao oruđe za isticanje tog osobenog tragičnog karaktera koji je od tog trenutka markiran naročitom bojom. Takvi nam likovi (iz ptičije perspektive) liče na crne, sasvim izgubljne, tačkice koje lutaju po nepreglednom prostranstvu pustinje. No, kad je reč o prvom romanu poznatog hrvatskog novinara i pisca Viktora Ivančića (1960) čija je tema igra motača uhode i onoga kog ovaj u stopu prati, osamljena su i umanjeno-uvećana dva lika. Dve crne i za roman "Vita activa" dve podjednako važne tačke od kojih jedna, ako možemo da se poslužimo gornjim poređenjem, luta i viče po pustahiji pokušavajući da pronađe bilo kakav smisao, dok je druga, uporno i po naređenju, u stopu prati. Mada bi čitalac mogao pogađati da li se roman vrti od Zagreba do Splita i nazad, Viktor Ivančić ne iznosi imena mesta po kojima glavna uhoda juri svoju žrtvu, čime ukida granice besmisla u kom su zatočeni njegovi junaci.

 

Roman "Vita activa" pojavljuje se gotovo istovremeno u Srbiji i Hrvatskoj, gde se opet gotovo istovremeno postavlja pitanje otvaranja dosijea, a za njim i još jedno: da li je moguće da Službe dotle idu? Idu. A zašto, e, to je pitanje na koje temeljno odgovara Viktor Ivančić čiji roman slika psihološki profil (podvige i avanture) jednog uhode. Pisac naprosto ogoljuje do gole kože svog glavnog junaka "djelatnika Edmorda", terenca Službe za zaštitu ustavnog poretka, iliti šunjala Službe državne sigurnosti, čiji je glavni zadatak da prati pisca (u krizi) koji sme da (autokratskoj i diktatorskoj) domovini saspe u lice sve šta o njoj misli. Dok Ivančić u pasusima, čiji je glavni junak pisac, razmišlja o ulozi pojedinca koji ne pristaje na čopor i koji se, više nego oštrim rečima, suprotstavlja svakoj društvenoj nenormalnosti, u onim delovima u kojima slika život "debejca" Edmorda, on, gotovo frojdovski, ide do dubina karaktera ovog "djelatnika", crtajući njegov unutrašnji psiho-presek, nudeći njegovu anatomiju na uvid, pružajući mnogo odgovara od kojih bi jedan mogao reći zašto državi treba Edmord i zašto Edmordu u životu to sve uopšte treba.

 

fabrika knjigaIvančićev novinarski jezik koji je oštar poput noža, živahan, polemički, pun, ali i mehanički precizan, prenet je i u njegov prvi roman. Bogat, okretan, nikada pojednostavljen, intelektualistički, često blizak eseju. I tu je suština. Iako pojedini fragmenti pomalo ispadaju iz romana, pametni, lucidni, čak filozofski, kratki eseji o naciji, pojedincu, sistemu, društvenoj pasivnosti i akciji, strahu, "velikom mehanizmu", društvenom teroru i još o mnogo čemu, prave su pikanterije vešto uklopljene u glavnu nit priče. A u toj priči, djelatnik Edmord, za državu, ali i za svoj groš, čim se upali zelena lampica, prisluškuje svog pacijenta i juri ga po pustinji besmisla, dok ovaj, neustrašiv, oštar i beskompromisan, nesvestan da ima djelatnika za leđima, odbija da postane pesak.

 

Mića Vujičić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement