Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (62)

 

Zašto sam napisao Gori gori gori

 

ImagePotpuno sam svestan toga da je posao pisca lišen svake ekskluzivnosti. Gledajući sa strane, spoljašnje manifestacije pisanja - pod kojim podrazumevam generički pojam koji se odnosi na manuelni proces nastanka književnog dela - nisu ni nalik poslovima jednog kapetana bojnog broda ili kakvog kopača dijamanata, iako, ruku na srce, pisac s njima deli jednak stepen odgovornosti i težine. Nema, dakle, ničeg uzbudljivog u posmatranju pisca dok piše. Odsustvo konkretnog, fizičkog rada je, svakako, jedan od razloga zbog kog se u našem materijalističkom svetu oduvek na pisanje gledalo kao na manjevredan posao. Eugen Fink, filozof čija misao je na mene, u mojim ranim studentskim danima, značajno uticala, pisao je, recimo, o radu kao fenomenu ljudskog života i izvoru iskustava koja tište i usrećuju, navodeći primer i onih koji "parazitiraju" uživajući u plodovima rada drugih, korisnijih ljudi. Ovaj zastrašujuće opisani prezir, koji me kao pisca prati već dve decenije, i danas me, u zrelom dobu, sustiže na svakom koraku. Zašto pišem ako je pisanje, poput igre: beskorisno i ne služi - u prostom, egzistencijalnom smislu - baš ničemu? Pitanje se produbljuje sa svakom novom knjigom koju napišem i objavim, jer ja sam, pobogu, pater familias, zar je nužno da budem u današnje vreme surovog, globalnog kapitalizma prekarni radnik? Ali, dilema je, zapravo lažna. Pisanje je izuzetak u više nego u jednom smislu. Varaju se oni koji smatraju da pisanje lepe književnosti ima neki konačni cilj, ono je samo sebi svrha, a duga istorija književnosti nam daje za pravo da verujemo u nju. Verujem u to da se, poput pravog igrača, igram pišući, jer je igra, kao i pisanje takođe, samo sebi svrha.

 

Ovaj dugački uvod bio je neophodan kako bih pojasnio činjenicu kako sam, nakon deset godina, iznenađujuće lako i brzo, bez velikih ambicija i pretenzija, napisao roman Gori gori gori, iako sam, između ostalih egzistencijalističkih i poetičkih dilema, bio ubeđen da se više neću okušavati u dužim prozama. A sve je započelo jednom ničeanskom migrenom. Inače, o Ničeovim užasnim glavoboljama je pisao Irvin Jalom, a ja sam se u tim opisima prepoznao, pa, na tom tragu, o svojim migrenama pisao u avanturističkom romanu "Kroz pustinju i prašinu". Glavobolja koja je prethodila pisanju Gori gori gori bila je plodonosna i pored sve svoje užasnosti. Kao u nekoj vrsti halucinogenog stanja, bez prethodne najave i upozorenja, pred mojim očima odvijala se priča, toliko jasna i precizna, da joj nikakva kasnija proširivanja nisu bila potrebna. Počelo je sa: "Da li da sačekam kraj?" I završilo se sa: "Ovako ne može da izgleda kraj." Između ovih rečenica stalo je 193 fragmenta koji čine roman o "čeonim sudarima stvarnosti", kako ga je kritika, po objavljivanju, definisala.

 

Fragmentarni psihološko-erotski triler Gori gori gori mnogo duguje mojim prethodnim knjigama i čitalačkim interesovanjima. Oduvek sam se bavio temama koje svoje uporište duguju lektiri, ali i temama koje su od životnog interesa za mene, moju porodicu, moje prijatelje, moje čitaoce. Namera mi je bila da pišući Gori gori gori proširim spisak tih tema i da na njih gledam drugačije nego onda kada sam ih obrađivao u prethodnim knjigama; o fragmentarnosti sveta govori i "Antologija najboljih naslova", o ravnodušnosti prema zlu "Kuvarove kletve i druge gadosti", o erotskim fantazijama "Kazimir i drugi naslovi", o životnim gubitnicima "Ispod crte", a o identitetskoj krizi i anonimnosti "Priče s Marsa". Osnovna tematska postavka romana se nalazi u sledećem: "Da li se može biti ravnodušan prema terorizmu u situaciji kada, u zavisnosti od okolnosti, svako od nas može postati i meta teroriste, ali i terorista, jer se svaki čovek jednako dobro uklapa i u ulogu žrtve i u ulogu krvnika?" Ova filozofema je u direktnoj vezi s brisanjem individualnosti, koju plastično prikazujem na primeru svog nesrećnog junaka, koji svet doživljava isključivo kroz sopstvene misli, opažaje i osećanja. On, koji je predugo bio zagledan u tuđe nesreće, na koncu je i sam postao nesrećan. Otuda u sižejno središte i stavljam crnu hroniku i fascinaciju tuđim nesrećama kao jadnim obeležjem našeg vremena. Iako svestan nedorečenosti sveta u romanu, koji je prikazan u meri u kojoj moj junak doživljava stvarni svet, rešio sam da rizik podelim s čitaocima. Taj krnji svet, razlomljen u fragmente, dodatno sam lišio ženskog, erotizovanog tela kao seksualnog objekta: ono se pojavljuje samo kao telo u erotskim, umetnutim pričama, i kao telo na fotografijama, opisano postupkom ekfraze. To je još jedno obeležje uniformnosti, depersonalizacije i anonimnosti savremenog sveta i sveta virtuelne stvarnosti društvenih mreža prepunoj avatara, poput Nepoznatog Niko i Nepoznate Niko.

 

Posebnu dimenziju romana čini igrivost jezika i žongliranje najrazličitijim pripovednim postupcima. Ukratko: uživao sam pišući Gori gori gori, jer: šta je književnost ako nije igra kojoj je svrha da zavede i pisca i njegove čitaoce?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement