Plastelin - Online magazin - Bunker: Srđan V. Tešin
 
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Srđan V. Tešin

 

Gori gori gori
(odlomak iz romana)

 

ImageJEDANAESTI DAN

 

141.

 

Neočekivano sveže jutro, zar ne, mladiću? Ili se to tako čini samo meni, kostoboljnom starcu s lošom cirkulacijom. A vi? Kako ste? Imate prilično čvrst san. Nije vas probudila čak ni užasna škripa točkova ove odvratne sprave za mučenje koju medicinsko osoblje sasvim neprimereno naziva krevetom. Ne bih da vam dosađujem, ali da li biste mi poverovali na reč kada bih vam rekao da sam nekada bio atletske građe? Bio sam sportista, alpinista, skijaš i biciklista. Kakve sve ludosti nisam izvodio u mladosti! A i moglo mi se. Planinario sam, lovio sitnu i krupnu divljač, jedrio, pecao na brzim vodama i ronio među koralima kad god mi se htelo i kad god sam nalazio vremena. Nažalost, slobodnog vremena nisam imao napretek. Znate, ja sam treća generacija advokata. Još je moj deda, čije ime nosim, osnovao advokatsku kancelariju, koju je razradio i nasledio moj otac, pa je prepustio meni. Gotovo ceo vek smo nas trojica proveli po sudnicama. Lista klijenata koje smo zastupali, čak i kad se letimično baci pogled na nju, neverovatna je za naše prilike. Branili smo ministre, estradu, sindikalne vođe, umetnike, vojnike, bankare, pisce, atentatore, filozofe i bogataše. Menjale su se vlasti, menjale su se političke okolnosti, ali mi smo opstajali. Generacijama smo razvijali veštine snalaženja i preživljavanja. Nažalost, kako stvari sada stoje, ja neću imati kome da prenesem svoja znanja. Moja ćerka se umetnula na majku buntovnicu. Znate, moja supruga je takođe bila advokat. I to još kakav. Branila je disidente, optužene u političkim procesima, proganjane intelektualce, borce za ljudska prava, profesore i studente žigosane zbog političkog aktivizma. Međutim, progresivna demencija ju je veoma rano odvojila od advokature i od porodice. Tužno je, ali nisam imao bolje rešenje za njenu bolest, pa sam je smestio u Stacionar za dementne osobe. Nema joj pomoći, u poslednjoj je fazi alchajmera, poput biljke je. Izvinite, ali vaš gubitak pamćenja, naspram njenog, to je mačji kašalj. A da ste samo imali priliku da je upoznate pre desetak godina, kakva je to samo žena-zmaj bila. Eto, poput svoje majke, koja je imala natprosečan osećaj za pravdu, moja ćerka je zaluđena nekakvim utopističkim idejama o doslovnom ostvarivanju raja na zemlji, u kojem bi ljudi i životinje živeli u harmoniji i blaženstvu. Na moju nesreću, ona nikako da shvati da životinje nikakvu dobrobit ne mogu da očekuju od savremenog čoveka. Ali, na stranu životinje, pre svega, čovek je, zbog svoje prirode, oduvek radio sebi i drugima iz svoje vrste o glavi. Drevnost moje profesije svedoči o tome. I, eto, doživeo sam, pod starost, da me rođeno dete ostavi. Ko bi rekao da će od jedne ljupke pametnice izrasti u osobu kojoj kao da su svrake popile pamet. On je kriv. Njen verenik. Upoznala ga je na fakultetu. Fanatik, kad vam kažem. Jede samo žitarice, mahune, voće i povrće, ali ima poganu narav. To je, da se razumemo, običan magarac u lavljoj koži. Stekao sam utisak da je spreman i da se pobije, kad se povede reč o nasilju nad životinjama. Kao advokat, verujte, uzalud sam pokušao da mu objasnim da je stanovište da životinje imaju prava kontroverznije od stanovišta da treba da se pristojno ponašamo prema njima, jer pojam prava, a to znaju i studenti prve godine pravnih nauka, podrazumeva sposobnost ulaganja žalbe ili, recimo, svest o izboru. U tom slučaju, ako prihvatimo ovu povezanost, onda se koncept prava životinja, ali i prava dece i mentalno obolelih, dovodi u pitanje, jer oni nisu, je l' tako, sposobni da ulože žalbu zbog uskraćenih prava i da na osnovu podnete žalbe očekuju pozitivno rešenje svog slučaja. Ali džabe sam mu ja pričao, gledao je u mene bledo i tupo, kao da nije razumeo ni reč od onoga što sam pokušao da mu objasnim. Dokle god u ovom svetu bude bilo životinja - htedoh efektno, ali naivno, da poentiram - biće i nekog spremnog da ih ubije i da ih pojede. Te su ga reči, kanda, uzrujale. Rasrdio se. Skočio je ispred mene, gurnuo mi pesnicu pod nos, prosiktao nešto kroz zube i izleteo iz kuće. Bez reči, za njim je otišla i moja jedinica. Ima tome više nedelja. Otada je više nisam video. Izvinite, ja samo meljem, a nismo se ni upoznali...

 

142.

 

Zovem se... Ja sam...

 

143.

 

Vaš slučaj je neobično zanimljiv. Nikada nisam video nešto slično. To je, da vam kažem, u neku ruku pravi izazov za vas. I pored svih nada u oporavak, verovatno razmišljate i o tragičnoj mogućnosti da ste nepovratno izgubili pristup misterioznim depoima u kojima ste, od rođenja do nesreće, skladištili svoja sećanja. Šta ćete u tom slučaju učiniti? Šta možete da učinite? U svakom slučaju, sada ste drugi čovek. S obzirom na to da je još niste otkrili, vaša prošlost se nalazi ne iza, već ispred vas, kao vaša budućnost. Čudi me da policija još uvek nije uspela da otkrije vaš identitet. Mada, kakav je javašluk u njihovim redovima, možda to ne bi trebalo da me iznenađuje. Hajde, idemo na doručak. Budite dobri, pomozite mi da ustanem. Nastavićemo ovaj zanimljivi razgovor uz bolničke splačine.

 

144.

 

Advokat: Uprkos svojoj mladosti, vični ste samoći.
Ja: Nije to bio moj izbor. Osuđen sam na samoću.
Advokat: Zar je u današnjem svetu, koji boluje od previše stvarnosti, moguće biti usamljen?
Ja: Iskreno rečeno, ne dajem pet para za ovakav svet.
Advokat: Kako to mislite?
Ja: Sklon sam mudrovanju, ali moj ograničeni um može da shvati samo uopštene pojmove. Moje misli nisu ni temeljne, ni sistematične, ni naročito originalne. Ipak, ovoliko znam: kada bi nekim čudom prestali da važe svi ljudski zakoni, verska ograničenja ili osećanja griže savesti, čovečanstvo bi nestalo u treptaju oka. I ne bi ono propalo zbog fatalnih terorističkih napada koji bi uništili sve živo, već zbog toga što nema nijednog logičnog opravdanja za postojanje ovako naopako ustrojenog sveta. Da li je život buva, vaši, muva, krpelja, pijavica i glista smisleniji od ljudskog? Dabome, jer je čovek, za razliku od njih, samo omaška prirode. Naš svet, plod gluposti i ludosti, poprima sve strašniji izgled. Teško je i misliti na užase koji se svakodnevno odigravaju u nekim porodicama. Upravo zbog toga što svako može biti savladan strahom, očajem, ludilom i setom, život današnjih ljudi protiče u strepnji. U svetu banalnosti, gde svi odreda mogu postati žrtve kakvog samoubilačkog teroriste, moderni čovek ne postavlja pitanje da li će, već kada će doći na red.
Advokat: Polako, ogorčeni mladi čoveče, mislim da je ispravnije reći da bi u vašem pokvarenom svetu, kako ga tumačite, svako mogao da postane žrtva teroriste, ali bi se malo ko usudio da bude terorista. Vidite, o teroristi koji se opaše oko struka štapinima dinamita i digne se u vazduh mogu se izreći razne teško optužujuće kvalifikacije, osim jedne: on ne može biti kukavica. Da li biste vi mogli da budete terorista?
Ja: Svakako, ne.
Advokat: Tako sam i mislio.
Ja: Znate šta, ono što vi kod teroriste nazivate hrabrošću samo je posledica dugogodišnjeg, metodičnog i prisilnog preobraćanja čoveka u mašinu programiranu da se u određenom trenutku ubije i da tim bezumnim činom ubije što više drugih ljudi. Šta je takva hrabrost naspram istinske hrabrosti nekog ko, recimo, goloruk juriša na barikade? Zar nisam u pravu?
Advokat: Moguće je. Ali šta ako je motiv teroriste etički opravdan? Šta ako terorista-samoubica nema drugog izbora osim da se protiv nasilja bori nasiljem? U tom slučaju bi to nasilje, o kom nema spora, za jedne predstavljalo teroristički akt, a za druge junačko delo. Istorija je puna takvih primera.
Ja: Prezirem nasilje. Ovde u bolnici sam otkrio da sam, po svemu sudeći, pacifista.
Advokat: Da li to znači da nikada, ni za živu glavu, ne biste posegnuli za nasiljem?
Ja: Pretpostavljam da ćete sad navesti onaj čuveni slučaj pacifiste koji ima mogućnost, ali odbija da uzme pušku u ruke i odbrani svoju porodicu od predstojeće sigurne smrti.
Advokat: Uzeli ste mi reči iz usta.
Ja: To je idealan primer pacifiste, ali neodrživ u realnosti. To što sam svim srcem protiv nasilja svakako ne znači da bih dozvolio drugima da vrše nasilje nada mnom.
Advokat: Ako vas dobro razumem, vi ste samo protiv nasilja koje nema opravdanja? Zar se čovek ne razlikuje od životinje upravo po tome što ubija iz čiste zabave?
Ja: Da, to bi bila jedna od ključnih razlika između čoveka i zveri. Ne morate mi verovati na reč, ali ta razlika je najvidljivija u novinskoj crnoj hronici. Ako baš hoćete, otkrio sam da se praćenjem crne hronike dobija najbolji uvid u stanje, gotovo kliničko, u kom se savremeni svet nalazi. Došao sam do zaključka da je svet strašan, pokvaren i naopak. Zbog toga što sam deo takvog sveta i moji strahovi su razumljivi. Čitanje crne hronike me drži u stalnoj strepnji.
Advokat: To o čemu pričate malo podseća na ono što se stručno naziva "metafizikom crne hronike". Ta neobična sintagma koja ima svog tvorca i svoje filozofsko utemeljenje, godinama je zaokupljala moje misli.
Ja: Da li to ima nekakve veze s poimanjem Boga?
Advokat: Bravo. Ne čudi me što ste izvukli logične paralele između hronike ljudske nesreće, metafizike i vrhovnog natprirodnog bića. I sami ste rekli da možete da shvatite samo uopštene pojmove. Dakle, crna hronika, sa svim svojim viškovima realnosti, ide izvan granica čovekovog racionalnog iskustva. Za razliku od životinje, čovek svoje egzistiranje u svetu potvrđuje tek vršeći nasilje koje stoji s one strane razuma. Nasuprot ovoj tvrdnji, postoje najmanje dve sporne naučne teorije, za mene neprihvatljive, u kojima se dokazuje, prvo, da se ljudi, usled genetskih predispozicija, prepuštaju nasilju kao svom prirodnom stanju. Ali, nauka još nije na tom stepenu razvoja da može dokazati da je uzrok nasilja isključivo genetski faktor. S druge strane, da li agresivne sklonosti primitivnih društava - o kojima svedoči ogromna dokumentacija koju su prikupili istraživači, putopisci, hroničari, misionari, vojnici ili trgovci - uistinu određuju sudbinu čoveka u njegovom prirodnom stanju? Da li su primitivna društva zaista nasilna društva, ili se ova konstatacija odnosi na našu predstavu o nasilnim divljacima? Ali nasilje koje praktikuje primitivno društvo ima uzrok i svrhu. Ono je, prosto rečeno, sredstvo preživljavanja i opstanka. No, kako razumeti nasilje iza kog ne stoji genetski činilac ili nasilje koje nema opravdani cilj? Možda će vam zvučati neobično što to kaže jedan pravnik, a ne pesnik ili filozof, ali ja verujem u sledeće tumačenje: ako se čovekova potreba za nasiljem ne može objasniti prirodnim zakonima, onda iz toga, konačno, proizlazi da se količina zla u svetu može objasniti samo postojanjem nekog natprirodnog bića koje se razumom ne može shvatiti. To je najprostije objašnjenje vašeg povezivanja Boga s metafizikom crne hronike. A što pitate, da niste vernik?
Ja: Ne bih znao. Možda sam nekada i bio, ali, razmišljam, ako sam i bio vernik, moje molitve, izgleda, nisu bile naročito delotvorne. Izvinite na trenutak, moram da...

 

145.

 

ČITAJTE SAMO U ŠTAMPANOM IZDANJU:

 

U kakvom to svetu živimo kada su legitimni ciljevi terorista obuhvatili i restorane brze hrane? U protekle dve nedelje bili smo svedoci čak tri teroristička napada molotovljevim koktelima. Na meti su se našle hamburgernica, pečenjara i ćevabdžinica. U napadima je teže i lakše povređeno više naših sugrađana. Terorista koji je izveo prvi napad smrtno je stradao u požaru koji je sam izazvao; za počiniocem drugog napada policija još traga; izvršilac trećeg terorističkog akta je teško povređen kada je pokušao da izvrši samoubistvo spaljivanjem. Njihovi identiteti nisu poznati policiji. Zabrinuta i uznemirana javnosti želi da zna da li ovi napadi čine tek delić šireg terorističkog plana koji u našem gradu namerava da sprovede nepoznata radikalna organizacija? O ovoj aktuelnoj temi, za specijalni dodatak našeg dnevnika, koji se već nalazi na kioscima, pišu istaknuti publicisti i politički komentatori.

 

146.

 

Koliko će ovoj olupini biti potrebno vremena da shvati da lažem, da se samo šegačim s njim? Koliko smo tek fraza izmenili. Ni pas s maslom ih ne bi progutao. Ne zna se ko je od nas dvojice pompezniji govornik. Praznoglavac ili praznoglagoljivac? Ipak, držim da sam, pre nego on, zaslužio prvu nagradu za proseravanje. Lovorov venac na moju praznu glavu.

 

147.

 

A šta biste vi, mladiću, uradili da ste na mom mestu?

 

148.

 

Nikako ne mogu biti na vašem mestu, ali da jesam, ne bih previše brinuo za ćerkin život. Eto, kad smo već toliko pričali o hrabrosti, poznato vam je da su žene mnogo hrabrije od muškaraca. To je naučno dokazano. Ubrzo će je, verujem, proći mladalačka zaluđenost. Vratiće vam se. I nemojte je osuđivati: revolucionari su zavodljivi. Njihovo koketiranje sa smrću je blisko seksualnom nagonu. Koliko sam shvatio, vaša zaljubljena ćerka je potpuno opijena idejama koje joj je, kao levkom, u glavu ulio harizmatični verenik. To nisu njene misli. Kad bude prvi put posumnjala u njega - a karakter mu je, čini se, takav da će, pre ili kasnije, uraditi nešto verolomno - posumnjaće i u njegove ideje. To je jasno kao dan. Prihvatite ovaj neveseli deo njenog buntovnog života samo kao uzgrednu epizodu. A kad je reč o tom vašem razočaravajućem zetu, ne znam zašto je planuo zbog vaših reči? Pa to što ste izrekli je opšte mesto u filozofiji prirode, to čak i ja znam. Čudi me da mu to nije poznato od ranije. Eto i moj psihijatar je nedavno rekao nešto slično povodom plavokljunih pataka. On kaže: "Dokle god u ovom svetu bude bilo pataka, biće i nekog spremnog da ih upuca i da ih pojede." Potpuno se slažem sa obojicom.

 

149.

 

Da li i vi sanjate? Da li i vas proganjaju snovi o velikom požaru koji preti da vas proguta? Da li u snu i vi osećate svrab na opečenim mestima na telu? Da li je i vas strah od vatre?

 

150.

 

Nema sumnje: podmetnuli su mu požar. Ona njegova luda ćerka i njen izopačeni verenik su krivi što je starkelja završio u bolnici pokušavajući da ugasi svoju lovačku kućicu. On to nikada neće priznati. Previše je pametan. Sabrao je dva i dva i zaključio o čemu je reč. Vatrogascima je, naravno, dovoljno uverljivo zvučala priča da su za požar krivi njegova senilnost i zaboravljeni rešo na kom je spravljao rastvor šelaka kojim je hteo da premaže drvene kundake svojih skupih karabina. Njegove bolne reči, kojima je opisivao svoja pomešana osećanja dok je nemoćno gledao kako nepovratno gore kolekcije prepariranih životinja koje je svojeručno ubijao diljem sveta, zaista bi svakoga dirnule u srce. Mislim da neću moći da zaspim.

 

DVANAESTI DAN

 

151.

 

Dobro jutro, dečaci. Kako ste spavali? Da li ste nešto lepo sanjali? Mene možda? Stvarno? Znala sam. Baš ste vas dvojica neki vragolani. Drago mi je što se odlično slažete. Zaista. To je u ovim uslovima veoma važno. I baš ste se, što se kaže, pronašli. Je l' tako? Bravo, bravo. Neznanče, evo paketa za tebe. Šta je to u kesi? Da vidimo. Opa, ovu šic-mic odeću ti je ostavio bivši cimer? Divan čovek. Da ti pravo kažem, nema mnogo takvih duša u današnje vreme kao što su on ili potporučnik. Nema. Nego, hajde vas dvojica momaka da sad obavite jutarnju higijenu. Hop, hop. Idemo. Čekaju vas doručak i vizita.

 

152.

 

Izvinite, da li sam vam rekao ko su njegovi roditelji? Nisam? Reći ću vam, ali obećajte mi da će to ostati među nama. Obećavate?

 

152.1.

 

Iznenađeni ste? I ja sam bio. Ko bi rekao da ću takvog izroda imati za zeta?

 

153.

 

Doručak: šolja kornfleksa (140 kCal), šolja obranog mleka (91 kCal) i banana (90 kCal). Ukupno: 321 kCal.

 

154.

 

Psihijatar: Znate šta, ne bih da vas mučim da se penjete do moje ordinacije, jer verujem da vas rane i dalje bole i svrbe. Zbog toga ćemo seansu obaviti ovde na Odeljenju, u doktorkinoj kancelariji. Što da komplikujemo kad su nam, u suštini, potrebne samo dve udobne stolice. Doći ću po vas nakon jutarnje vizite. Nemojte se zamarati čitanjem. Odmarajte se.
Ja: Ne brinite, neću ni pipnuti tablet. Uzgred, želeo bih da vam se izvinim zbog... Sećate se? Nisam bio pri sebi, zar ne? Ipak, bilo je ružno ono što sam rekao. Izvinite.
Psihijatar: Mladiću, nemam pojma o čemu pričate. Vidimo se malo kasnije.
Ja: Rekao sam...
Psihijatar: Batalite to. Doviđenja.
Ja: Doviđenja.

 

155.

 

Šta ima novo? Šta sam prespavao? Najnovija dešavanja. Vesti iz crne hronike. Šokantno.

 

CRPIM DIREKTNU INSPIRACIJU IZ DOKUMENTOVANOG NASILJA I NESREĆA

 

Da li ovaj naslov, osim što objašnjava samog sebe, objašnjava i ono što ispod njega sledi?

 

156.

 

Niko, jedna od najkontroverznijih pojava na domaćoj muzičkoj sceni, pevačica šok rok grupe "Niko i Ništa", poznata po ekscentričnom ponašanju na pozornici i u javnosti, privedena je rano jutros u policiju nakon prijave uznemirenih građana koji su slučajno prisustvovali bizarnom performansu ove umetnice u Studentskom gradu. Kako saznajemo, ona je imitirala leš na zgarištu hamburgernice, ležeći polugola i polivena lažnom krvlju. Misleći da je reč o kakvom zločinu i ne shvatajući da je reč o umetničkom performansu, očevici su pozvali policiju, koja je i sama bila zgrožena krvavim prizorom. Dok su je privodili, Niko je ubeđivala inspektore da je svojom umetničkom akcijom, koju je posvetila žrtvama nepoznatih napadača molotovljevim koktelima na hamburgernicu, pečenjaru i ćevabdžinicu, želela da ukaže na to da istinski živa umetnost crpi inspiraciju samo iz dokumentovanog nasilja i nesreća.
Niko, koja je rođena kao muško, ali je pre sedam godina promenila pol, otkrila je u intrigantnom intervjuu koji je nedavno dala našim novinama da je pre operacije mrzela sebe i da je svakodnevno maštala o samoubistvu. Zbog toga je njena umetnost duboko povezana s doživljajem smrti, nasilja i nesreća. Prolivena krv, koju redovno koristi tokom nastupa, kako je tad objasnila, jeste metafora koja se odnosi na žrtvu koju mora da podnese umetnik kako bi spasao dušu napaćenog sveta.
- "Dajem krv za umetnost" - vikala je Niko, prema svedočenju očevidaca, dok ju je, krvavog lica, policija privodila zbog uznemiravanja javnosti.

 

157.

 

Uh, kakva sumorna priča, sav sam se naježio, ali moram priznati da se od ove pevačice i moderne vizuelne umetnice, bivše robijašice, ubice maloletnog ljubavnika, narkomanke i transseksualke, štošta može naučiti o metafizici crne hronike. Ček, ček, a šta je ovo?

 

158.

 

ImageSAOPŠTENJE GRADSKE POLICIJE

 

Br.159/3

 

Pripadnici policije uhapsili su, neposredno nakon počinjenog dela, N. N. lice koje je bacilo dva molotovljeva koktela na ćevabdžinicu koja se nalazi u strogom centru grada. Napadač je, pred hapšenje, pokušao da izvrši samoubistvo spaljivanjem. U veoma teškom stanju prebačen je na Kliniku za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju. Zdravstveno stanje mu je za sada stabilno. Nakon niza operativnih mera i radnji, pripadnici kriminalističke policije došli su do saznanja da je isto N. N. lice, čiji identitet u cilju dalje istrage ne možemo da saopštimo, odgovorno i za nedavni napad molotovljevim koktelima na pečenjaru. Utvrđeno je, takođe, da je ovo lice bilo povezano s nastradalim licem koje je odgovorno za prvi napad molotovljevim koktelima i da su zajedno sačinjavali terorističku ćeliju. Ovaj teroristički par nije odranije bio poznat policiji ni bezbedonosnim službama. Njihov motiv za izvršenje terorističkih dela još je u fazi istraživanja. Papiri pronađeni kod N. N. lica predati su na analizu. Tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv osumnjičenog N. N. lica koje je optuženo za izazivanje opšte opasnosti i za učešće u terorističkoj organizaciji.

 

159.

 

Iz birokratski napisanog i prilično šturog saopštenja Gradske policije ne saznajem ono što me najviše interesuje: da li su članovi ove terorističke ćelije glupi, ili su zli? Da li su njihovi teroristički činovi plitkoumni, ili su nastali kao posledica njihove zle volje? Da li u korenu njihovih radikalnih akcija stoji kakav banalan motiv, ili urođena predodređenost za vršenje nasilja?

 

160.

 

Pišete, pišete, a rekli ste da nećete ni pipnuti tablet i da ćete se odmarati. Hajde sad, odložite ga. Doktorka nam je oslobodila kancelariju; sve je spremno za hipnoterapiju. Samo polako, dajte mi ruku, držite me čvrsto i idemo.

 

161.

 

Psihijatar: Tako, tako. Da li vam je udobno? Jeste? U redu, onda možemo da započnemo seansu. Najvažnije od svega je da se opustite. Opustite se. Opustite telo i um. Opustite se. Udahnite, izdahnite, udahnite, izdahnite. Opustite se. Brojaću do deset. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset. Opustite se. Sad osećate kako vas preplavljuje neka prijatna toplina. Udahnite, izdahnite, udahnite, izdahnite. Opustite se. Sad osećate lakoću i opuštenost tela i uma. Sad se prepuštate unutrašnjem vidu i sluhu. Sad vidite svetlost u tami. Idete lagano ka tom svetlu, korak po korak, korak po korak, korak po korak. Udahnite, izdahnite, udahnite, izdahnite. Opustite se. Sad ste već blizu izvora svetlosti. Ulazite u finu, toplu svetlost. Sad vidite ono što ste prvi put videli svojim detinjim očima. Sad čujete prve reči koje ste izgovorili. Vi ste to dete. Vi kažete...
Ja: Brmlnd. Duml.
Psihijatar: Udahnite, izdahnite, udahnite, izdahnite. Opustite se. Nastavite. Šta je brmlnd?
Ja: Brmlnd? Brmlnd je mrtav konj.
Psihijatar: A duml?
Ja: Duml? Duml je mrtav tata.
Psihijatar: Udahnite, izdahnite. Opustite se. Šta sad vidite?
Ja: Nekog pitam: "Koliko imaš prstiju?"
Psihijatar: Šta taj neko odgovora?
Ja: Kaže: "Jedanaest."
Psihijatar: Kako jedanaest?
Ja: To se i on pita, a ja mu kažem: "Lepo, vidi, brojiš ovako: deset, devet, osam, sedam, šest, sedam, osam, devet, deset, jedanaest."
Psihijatar: Da li prepoznajete tu osobu?
Ja: Ne, ali ličimo. Imamo slične crte lica.
Psihijatar: Da li vam je to otac?
Ja: Ne znam. Nisam siguran. Možda.
Psihijatar: Dobro. Šta sad vidite?
Ja: Vidim, vidim... Vidim stariju devojčicu u prozirnoj spavaćici. Klečim ispred nje. Stoji iznad mene raširenih nogu. Posmatram je odozdo. Vidim ružičasti prorez između njenih belih butina, poput velike posekotine, obrastao kovrdžavim dlačicama.
Psihijatar: Da li znate šta je to što vidite?
Ja: Nešto strašno joj se dogodilo?
Psihijatar: Ne treba da brinete zbog toga. Udahnite, izdahnite. Opustite se. Nastavite. Šta vidite? Gde se nalazite?
Ja: Nalazim se u prašnjavom ambaru za kukuruz. Nisam sam. Sa mnom je i jedna devojčica, moja vršnjakinja. Skinuli smo gaćice i zagledamo se između nogu. Pipam njen golišavi i glatki usek koji miriše na mokraću. Ona štapićima pomera mog piška-miška.
Psihijatar: Šta se onda dešava?
Ja: U ambar ulazi jedna žena. Urla na mene. Kaže mi da sam zver. Odvodi devojčicu. Plašim se.
Psihijatar: Polako, opustite se. Šta se onda dogodilo?
Ja: Ništa. Ležim na krevetu obučen samo u devojčicine gaćice.
Psihijatar: I?
Ja: Vidim oca.
Psihijatar: Kako ste otkrili da vam je to otac?
Ja: Sad sam siguran. To je ista ona osoba kojoj govorim brmlnd i duml i koju pitam koliko ima prstiju. Trčim hodnikom. Piški mi se. Ulazim u kupatilo. Bez kucanja naglo otvaram vrata. Vidim svog plavokosog oca kako pokušava da sakrije svoj ukrućeni ud, okružen gustom dlakom.
Psihijatar: Da li ste se postideli zbog onoga što ste ugledali?
Ja: Nisam, ali sam zato dobio groznicu i pao u bunilo.
Psihijatar: Ko je uz vas u tom trenutku?
Ja: Moja majka.
Psihijatar: Da li vam pomaže da ozdravite?
Ja: Stavlja mi obloge na čelo, a kasnije i između nogu, jer me strašno svrbe mošnice.
Psihijatar: Porasli ste? Koliko imate godina?
Ja: Idem u školu. Na terenskim sam pripremama za takmičenje na izviđačkim igrama.
Psihijatar: Ko je s vama? Koga vidite?
Ja: Vidim celu četu đaka u koloni. Ali ja sam usredsređen samo na devojčicu s naočarima ispred sebe. Ona hvata i zavlači moju šaku u svoju maslinastozelenu uniformu, pravo ispod oznojenih gaćica, usečenih u guzu. Pravi kružne pokrete dupencetom. To me veoma uzbuđuje. Sav gorim.
Psihijatar: Otkrili ste požudu?
Ja: Da, ali i razočaranje i bol, jer devojčica naglo odlazi. Moje telo pati.
Psihijatar: A onda? Kuda vas sećanja vode?
Ja: Na moru sam. Na plaži. Pored mene leži devojka guste, kovrdžave i do pola leđa duge kose boje zrelog meda. Jak miris kokosovog mleka para mi nozdrve dok ga razmazujem od njenog dugog vrata, niz kičmu i slabine, do bokova i stražnjice. Dlanovima milujem njeno glatko telo. Utrljavam mleko za sunčanje u njenu svilenkastu kožu. Zavukao sam kažiprst između njenih vlažnih usmina. Sporo ga povlačim gore-dole. Uzdiše i drhti od uživanja. Guram ruku u nogavicu bermuda i masturbiram. Svršavam nakon nekoliko trenutaka. Ustajem s nje i bacam se naglavce u hladno more. Ali, ali, ah...
Psihijatar: Dobro je, dobro je. Ušli ste naglo u hladnu vodu. Vaše telo i vaš um su doživeli iznenadan šok. Biće sve u redu. Prekinućemo. Napravićemo pauzu. Udahnite, izdahnite, udahnite, izdahnite. Brojaću unazad od deset. Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan. Sada ste ovde, u bolnici, u doktorkinoj kancelariji. Sada ste...
Ja: Moram, moram da...
Psihijatar: Sačekajte, smirite se. Kuda ste pošli? Nismo završili seansu. Čekajte.
Ja: Moram da...
Psihijatar: Stanite, pobogu, čoveče.

 

162.

 

Oho-ho! Ko vas juri, mladiću? Da li je sve u redu s vama? Evo, baš smo se sestra i ja pitali kada ćete završiti hipnoterapiju. Imamo novosti za vas. Hajde, recite mu.

 

163.

 

E pa, moj neznanče, policija te je tražila. Ne šalim se. Stvar je ozbiljna i hitna. Slušaj me pažljivo. Inspektor koji ti je onomad uzeo otiske prstiju, sećaš se, je l' tako, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću. Danas se probudio iz kome i sve ispričao pretpostavljenima. A evo šta su nam rekli da se desilo. Prilikom sudara, zajedno s njegovim službenim vozilom, izgoreo je i neseser za uzimanje otisaka prstiju i dlanova. Svima je ta stvar promakla. A zapravo je veoma važna, jer tvoji otisci nikad nisu ni stigli u laboratoriju. Zbog toga nikako da ti otkriju identitet. Da ti kažem jednostavno: za tobom, dragi moj, niko nije ni tragao. A, šta kažeš na to? Ostao si bez teksta? Kakva zavrzlama. Prosto da ne poveruješ da je tako nešto moguće. Sad će, kad ti ponovu uzmu otiske, sve biti isterano na čistac. Znaćemo i ko si i šta si.

 

164.

 

Neka, hvala. Nema potrebe za tim, jer ja već znam ko sam. Najzad sam pronašao samog sebe.

 

165.

 

Sestra: Zašto oblačiš odeću iz kese? Ideš nekud?
Advokat: Mladiću, kuda ste namerili? Urazumite se!
Psihijatar: Ne možete iz bolnice na svoju ruku, a svakako ne bez otpusne liste.
Sestra: Pa reci nam napokon ko si! Čekaj! Stani!
Advokat: Zaustavite ga, doktore, nije pri sebi! Učiniće nekakvu ludost! Brzo!
Psihijatar: Nikud vi nećete!

 

166.

 

Odlazim. Ne zadržavajte me. Moram da...

 

167.

 

Saslušajte me na trenutak. Ne želim da vam popujem, ali ne budite nerazumni poput moje jadne, izgubljene ćerke i onog mog nasilnog zeta, đavo ga odneo. Kuda mislite da idete u toj nagoreloj odeći i u sobnim papučama? Pričekajte. Neka ga neko zaustavi! Sestro? Doktore? Smesta mu dajte nešto za smirenje, vidite i sami da je pomahnitao. Brže, samo što nije utekao. Ih, umakao vam je. Pobeže. Zašto ste ga pustili?

 

168.

 

Nema još mnogo do izlaza. Uspeću. Vrata su širom otvorena. Obezbeđenje stoji kod lifta. Ne primećuju me. Još samo korak-dva. Uspeo sam. Niko nije krenuo u poteru za mnom. Dobro je. Mmmmm, skoro da sam zaboravio koliko je lep osećaj ponovo biti napolju, na otvorenom, na svežem vazduhu, slobodan. Neću se kriti u žbunju, tu bi me odmah tražili bolničko obezbeđenje ili policijske patrole. Trebalo bi da odem što dalje od bolnice. Idem kući. Svojoj kući. Sad se svega sećam. Znam prečicu. Brzo ću stići, ne stanujem daleko. Zašto svi bulje u mene?

 

168.1.

 

Šta je bilo? Ne igra mečka. Sikter! Gledajte svoja posla.

 

168.1.1.

 

Nisam valjda lud da to kažem. Moram ostati smiren. U gomili ću delovati manje upadljivo. Ako se izgubim među ljudima, oni nesposobnjakovići iz obezbeđenja, koji dve nacrtane ovce nisu u stanju da sačuvaju, neće moći da mi uđu u trag. Ehej, pa tim cvećkama je s Odeljenja za psihijatriju uspeo da pobegne pacijent s ozbiljnom dijagnozom, koji je morao da bude pod strogim nadzorom. Beskorisni amateri. Ali da budem pošten, nisu oni ništa gori od jednako nesposobne policije. Gde ih samo pronalaze? Dobro kaže advokat, javašluk se, poput korova, raširio na sve strane. Sva sreća da je tako. Olakšali su mi beg od potere, ako je uopšte neko i krenuo da me traži. Da li bi, u slučaju da su dali uzbunu, trebalo da čujem alarm ili policijsku sirenu? Ne čuje se ništa neuobičajeno, to je dobar znak. Ne vidim više svetla Klinike. Ostaje mi samo jedno, da stisnem zube, zanemarim bol u nogama i da nastavim da koračam, koračam, koračam...

 

169.

 

Ipak je potrajalo. Mislio sam da ću začas stići kući ako budem išao prečicom, a eto, zbog raskopanih ulica, ispostavilo se da je to bio mnogo duži i teži put. Crkoh od umora. Koliko može biti sati? Brzo se smrklo. Iako je jesen, prava je sreća što je napolju još toplo. Bože moj, kako su mi samo prljave i blatnjave noge! Barem da su ove sobne papuče moj broj, nego su mi male; prsti i pete me bole od hodanja u njima. Šta je ovo? Parta na komšijinoj kapiji? Nije, valjda, umro matori prdonja? Vidi, stvarno. Najzad je i on otegao papke. Ko će sad da mi prigovara zbog nepokošenog travnjaka ili zbog nepočišćenog lišća s trotoara ispred kuće? Pio mi je krv zbog toga. Bio je neviđeno dosadan. Kao da je, daleko bilo, trebalo da naša ulica učestvuje u izboru najuređenijeg kvarta. On mi je bio prvi i jedini komšija. Bili smo samci: on - džangrizavi udovac i ja, priznajem, ćudljivi neženja. S druge, sunčane strane ulice niko ne živi, jer se naspram naših prizemnih kuća, celom dužinom, proteže betonska ograda botaničke bašte. E, sad sam stvarno, sa izuzetkom nevidljivih, noćnih zveri, poludivljih mačaka i pasa lutalica, poput pustinjaka, jedini stanovnik u ovoj uličici. Vrata se i dalje teško otvaraju. Trebalo bi da popravim polomljenu šarku i da podmažem bravu. Ali, pitam se, čemu to. Vrt mi je oduvek zapušten i liči na pravu amazonsku džunglu. Baš me briga. Važno je da mi se kuća sa ulice ne vidi od stabala ukrasnih jabuka i njihovih nepotkresanih krošnji. Ključ? Tu je, ispod žardinjere sa uvelim muškatlama. Čekaj malo, vrata su otključana? Svetlo u mojoj sobi je upaljeno? Kako je to moguće? Da nisam... Pa naravno, kako sam blesav. Sad se sećam. Bio sam gladan. Otišao sam, oko ponoći, da kupim hamburger. Zaboravio sam da zaključam ulazna vrata. Da, da, baš to mi je i palo na pamet dok sam sedeo u hamburgernici i čekao svoju porudžbinu: hamburger, reš pečen, s mnogo luka i začinjen tucanom, ljutom paprikom. Sa sobom sam poneo samo novac i tablet. A onda: bum! U hamburgernicu uleće maskirani napadač, baca molotovljeve koktele, gorim, gorim, gorim, pokušavam da se zavučem ispod stola, ustajem, hoću da se popnem na sto, ali padam, udaram glavom o dasku ispod prozora i više se ničeg ne sećam. Mladić sa Supermenovim amblemom na majici me je spasao iz požara? Potporučnik? Kako sam završio u bolnici? To ne znam. Živ sam, to je najbitnije. Svrbe me rane od opekotina. Strašno me boli glava. Malaksao sam i umoran. Tako bih prilegao! Spava mi se.

 

(Srđan V. Tešin "Gori gori gori", Arhipelag, Beograd 2017 i Sandorf, Zagreb, 2017)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement