Bunker: Nenad Jovanović

Obrnuta proporcionalnost

Gazda je zalupio vrata kamioneta. Iako nam je dao sva potrebna uputstva, izraz s kojim nas je pogledao pre rastanka je odavao nevericu da ćemo dobro obaviti posao.

Bilo je sunčano jutro. Znao sam da Ritenbergovi doručkuju i pretpostavio sam da ću, ako naćulim uši, čuti srkanje kafe, spuštanje escajga na tanjire i ubeđivanje deteta da jede kašu. Umesto tih zvukova, čuo sam Šarhaza kako, dohvatajući pneumatsku bušilicu, izgovara: "O.K.". Kada je isti izraz malo ranije upotrebio gazda, on je imao prizvuk reči srećno. Gazda se nikada nije opredeljivao za tu reč, jer je smatrao da su sreća i izgovori nemanjem iste potrebni jedino gubitnicima.

Šarhaz uključi bušilicu i psi iz susedstva zalajaše. Tek je bio počeo da radi za gazdu i o njemu se znalo samo da je iz Teherana, da ne razume šale drugih radnika i da na posao dolazi glatko obrijan, a s njega odlazi čekinjavih obraza. Majk je proveo tri godine u ludnici, a Everet dvaput toliko u zatvoru. Džon prodaje marihuanu, a ja sam veteran jednog od jugoslovenskih ratova. Šarhaz je tek trebalo da nam se poveri.

Pre no što sam preuzeo bušilicu, pogledah na sat. Sakupljanje šuta u kofe i njegovo izručivanje u kontejner daleko je lakše nego razbijanje betona. Nisam želeo da obavljam teži posao nimalo duže od Šarhaza, pa sam bušilicu prislonio uz zid tačno dvanaest minuta kasnije. Ritenberg, buljook čovek perutavog čela, izašao je iz kuće i široko nam se osmehnuo. Dok se izvozio iz garaže u blistavom alfa romeu, pokazao nam je dlan. Šarhaz je bio zauzet bušenjem, pa sam odmahnuo samo ja. Bio sam pokupio sav šut i sada sam čekao da on odvali komad betona širine staze koju smo uklanjali.

Prošlo je petnaest minuta. Dvadeset. Lepa Ritenbergova žena je izašla iz kuće s mrgodnim detetom. Otključala je drugu garažu i, trubnuvši, odvezla se na sever.

Beton je postajao sve deblji. Debljina komada koji je Šarhaz najzad odvalio iznosila je petnaestak inča. Rekoh mu da mislim da je gazda znao koliko je beton debeo, i da je iz škrtosti iznajmio malu umesto velike i znatno efikasnije bušilice, a on samo slegnu ramenima. Ljut na gazdu, uzeo sam alat u ruke, rešen da bušim pet minuta duže no Šarhaz, a kada sam ubrzo osetio umor i primetio da on šut skuplja hitrije no ja, postao sam ljut i na njega. Da sam, umesto sa Šarhazom, radio s Everetom, i o gospođi Ritenberg rekao: "Lepa žena", on - erotoman - odmah bi počeo praviti kopulacione pokrete. Da sam isto rekao zanesenjaku Majku, on bi, zamišljam, uzvratio primedbom o azurnoj boji očiju gospođe Ritenberg. Da je na mestu Šarhaza bio Džon, koga zbog čestog spominjanja različitih novčanih transakcija zovemo biznismen, on bi na moju opasku zacelo rekao nešto o magnetizmu dolara. Ali, sa mnom nisu bili oni, nego sredovečni, nerazgovorljivi Iranac. Eto šta mi je prolazilo kroz glavu kad mi Šarhaz lako dotače rame. Gospođa Ritenberg, koja se u međuvremenu vratila, upravo mu beše predala veliki termos sa limunadom. Isključio sam bušilicu i mi u tišini naiskap popismo po dve čaše kiselog i hladnog napitka. Šarhaz zatim ode do ruksaka ostavljenog u senci bora na travnjaku i iz njega izvadi crno paklo.

"Cigaret-pauza?" rekoh da bih ozvaničio odmor.
On odmahnu glavom. "Nisu cigarete."
Otvorio je paklo sa meni nečitkim narandžastim slovima. Pretpostavljam da se radilo o persijskom. Sljuštio je aluminijumski omotač sa table crne mase, odlomio komadić veličine pilule, izgnjavio ga i ubacio u usta.

Odmah sam pogodio o čemu se radi, ali sam rekao "Nije valjda" - dva puta, ushićeno a tiho - tek kada sam crnu tvar i sam okusio. Bio je to starinski slatko-slani delikates koga naš narod smatra sredstvom za povećanje fizičke izdržljivosti i koncentracije, nezamenljivim začinom za tradicionalna jela, zamenom za duvan, kafu, ratluk, pa i za motorno gorivo, antiseptikom, afrodizijakom, izvorom vitamina B i C, otrovom za insekte i glodare, protivotrovom otrovu zmija i škorpija, zamenom za tamjan u religijskim ritualima i pospešivačem dobrog raspoloženja na slavljima, kao i lekom za desetine različitih bolesti.

Sumnjam da patnja - smolasti proizvod o kome je ovde reč - ima sva neobična svojstva koja joj se pripisuju, ali je izvanrednog ukusa i danas, kada je ruda patnje gotovo iscrpljena i, sledstveno, suviše skupa da bi se mogla koristiti u proizvodnji ovog mezeta od meda, tucanog bibera i korenja različitih biljaka.

Ne znam, doduše, ni da li su i glavni sastojci patnje pravi. Ni naši ni iranski fabrikanti ne navode sastav svog proizvoda, a kako se on smatra adekvatnim surogatom za toliko raznorodnih materija, zamislivo je da ga sačinjavaju isključivo veštački ukusi, zaslađivači, boja...

Odlomio sam još jedan komadić. "Patnja. Neverovatno. Ne-ve-ro-vat-no. Trošio sam je od trinaeste godine pa sve do napuštanja zemlje", rekoh, "nemajući pojma da se proizvodi i drugde".

"Proizvodi se svuda. I u Kanadi. S tim što Kanađani rudu uvoze iz Irana."
"Čekaj, hoćeš da kažeš da ovo što žvaćemo sadrži pravu patnju?"
"Otprilike jedan miligram po kilogramu. Ranije, dok je rude bilo više, količina je bila trostruko veća." Šarhaz reče i da mu je brat tehnolog u fabrici patnje. "On zna."
"Snabdeva te brat?" pitao sam.

Šarhaz klimnu glavom i pruži mi ruku sa paklom. Izrekoh reč-dve nećkanja, a kada on zatrese paklo poslužih se još jedanput.
"Prava patnja... I šta još? Anis? U našoj nema anisa."
"Probao sam holandsku, tursku, špansku, francusku patnju, nekoliko američkih, kanadsku... Od svih mi se najviše dopada iranska."

Šarhaz je poslednju reč izgovorio kao zakletvu. Ako intonacija nešto znači - a ja mislim da znači gotovo sve - on je patriota. Ja nisam. Građevinski sam radnik i veteran rata u kome sam se uverio u maločas rečeno. Ne mislim na odsustvo plemenitih osećanja prema domovini, već na zavisnost značenja reči od načina na koji se intoniraju. Voleti. Ubiti. Patiti.

"Kakvih su ukusa druge patnje?" upitah.
"Različitih", reče on. "Španci, na primer, u svoju stavljaju koru od pomorandže."
"Kora od pomorandže... To dobro zvuči."
"Ali, patnja se uzima radi efekta. Njen ukus je sasvim sporedan."

Prećutah da sam mislio da je obratno. "Zar nije čudno", rekao sam, "što je nestajanje rude upravo obrnuto proporcionalno povećavanju količine patnje živog sveta."

"Ti si još mlad", rekao je Šarhaz i pošao prema betonskoj stazi. Rekao mi je da se upravo o tome radi. Ljude intrigira matematika patnje i patnje. Da se prva podnosi lakše, druge bi bilo više. Da ima manje prve, smanjila bi se i potražnja za drugom.

Nisam želeo da ga podsećam da mi je maločas rekao da se patnja uzima iz drugog razloga. Pitao me je hoću li još limunade i - pošto odmahnuh glavom - sipao u čašu ostatak sadržine crvenog termosa. Dok je ispijao limunadu, izrazio sam čuđenje što je prodaja kanadske patnje legalna.

"Prodaje se ispod tezge, kao i indijanske cigarete i absint", rekao je.
"Absint se može kupiti u Torontu?"

Šarhaz je uzeo bušilicu. Rekoh da je red i dalje na meni, a on zatrese glavom i poče da govori o prodavnici robe široke potrošnje u njegovom kraju. Ako kupac upita za protivatomsko oružje, prepariranu pticu dodo ili DNK Čarlija Čaplina, gazda klimne glavom i zamoli ga da sačeka, a zatim obavi dva-tri telefonska razgovora i obeća isporuku traženog artikla u određenom roku.

"Sve se može kupiti u Torontu", poentirao je on svoju priču i pritisnuo dugme na bušilici. Psi počeše da laju, a ja da sakupljam šut. Malo zatim, iz kuće ponovo iskrsnu gospođa Ritenberg. Beše odevena u tenisko odelo: beli šorts i majica, bele patike i sokne. Konac od kog joj behu izvezene pruge na majici slagao je se sa bojom njenih očiju.

"Hoćete li još limunade?" vikala je.
Šarhaz viknu da imamo sopstvene osvežavajuće napitke i zahvali se na ponudi.

Gospođa Ritenberg se ovaj put odvezla ne trubnuvši. Učini mi se da je Sunce već počelo da zalazi, da njegova svetlost slabi i postaje crvenkasta. Pogledao sam na sat: bilo je deset i osamnaest. Pržilo je i senke su se skraćivale. Umesto da se obeshrabrim uvidom da beše prošlo daleko manje vremena no što mi se učinilo da jeste (mogućno je da je kratkotrajnu iluziju proizvela iranska patnja, prva patnja sa istoimenom rudom koju sam ikad probao) - dobih elan za rad. Postadoh spretniji i brži, a isto se dogodilo i sa Šarhazom: skratio je pauze između dva uključivanja bušilice odustajanjem od brisanja znoja. Znojio sam se i ja, ali mi to više nije bilo neprijatno. Naprotiv, činilo mi se da me znoj umiva onako kako to ne bi mogla ni najčistija voda. Više se nisam osećao kao slabo plaćeni radnik na posedu trgovca posedima. Novac koji će mi biti isplaćen za obavljen posao, i kojim sam te večeri nameravao da kupim mesni narezak i šest piva i da uplatim za Internet, nije mi padao na pamet. Nisam imao cilj: plesao sam. To je trajalo dok me prijatan ukus patnje, koji sam još osećao u ustima, nije podsetio na Kosovo. Na pričešćivanje trandibal sudžukom (ili crncem, ili monolitom, kako je table domaće patnje zvao pokojni Kiza, čiji omiljeni film beše 2001: Odiseja u svemiru) pre no što bismo krenuli u akciju. Na staricu kojoj sam razneo glavu i u čijoj rerni sam pronašao nakit, a zatim se okrenuo prema crvenilu na zidu ispred kog je bila sedela i šapatom intonirao reč ubistvo na različite načine. Pronašavši pravi način, izašao sam iz mrtve kuće i, par sati kasnije, smiren flašom viskija ili pak uznemiren njom - ne znam - setivši se svoje babe i njenih reči: "Oteto - prokleto", žurno bacio smotuljak u Beli Drim. Tada je bila noć i crna reka se tuđila od svog imena. Ratosiljavši se ratnog plena, vrhom jezika sam napipao komad patnje zalepljen za kutnjak i pojeo ga. U slast.

A možda i nije bilo tako. Možda je ubistvo starice plod moje uobrazilje, a moguće je i da sam u pomenutoj akciji ispalio više od jednog metka: u starca i u još jednu staricu. Ponekad nisam siguran čak ni da sam bio u ratu. Dogodi mi se da pogledom šaram po sobi pokušavajući da po nekom detalju prepoznam ratnog veterana, i da u tome ne uspevam.

Imam običnu stonu lampu.
Običan jastuk ulubljen na sredini.
Zastareo, ali po svemu drugom običan kompjuter.
Običnu dozvolu za stalni boravak u Kanadi, običan rešo za podgrevanje konzervisane supe, običan Prosvetin dvotomni Englesko-srpski rečnik, pomislih i - zateturah se, jer mi je vrh bušilice propao u beton.
Ne u beton: u zemlju. Ne, u nešto daleko mekše.

Znam da je bilo tako. Pitanja sa ratom u vezi ispunjavaju me nesigurnošću, ali to nipošto ne važi za otkriće pred kućom Ritenbergovih. Isključio sam bušilicu i - ovlašno i na tren - dotakao njen vreli vrh. Šarhaz je spustio praznu kofu na još neuklonjeni beton i prišao mi. Na kažiprstu sam imao trag gustine i boje katrana.

"Kamfor, mošus i još nešto", rekao je dva-tri puta raširivši nozdrve.
"Morska voda", rekao sam ja. Prijatelj, inženjer rudarstva, jednom je naveo ove tri stvari opisujući mi miris rude.
"Žila. Čoveče, otkrio si žilu. Da."

Patnja je klobučala pred našim očima i izlivala se na travnjak. Vlati trave su se pod njom povijale i ponovo se uspravljale.

"Vredi možda milijardu dolara, a možda i deset. Ma šta deset - sto puta deset", govorio je Šarhaz dok sam ja žurno izlivao u grlo ugrejan i presladak sok, s idejom da flašicu napunim skupocenom rudom pre nego što se neko od vlasnika vrati. Utom je gospođa Ritenberg tiho uvezla džip na posed. Krišom sam bacio flašicu na travu i pridružio se Šarhazu, koji beše već dotrčao do automobila.

Uzbuđenje mu nije dozvoljavalo da pronađe pravu reč. Već neobrijan i sa zadahom na znoj, smušeno je stajao pred gospođom Ritenberg i mlatarao rukama. Ona se strpljivo i blagonaklono smeškala Šarhazovoj nespretnosti, kao da je dobru vest već bila predosetila, kao da, što se nje tiče, nije bilo potrebe da Šarhaz ikad progovori.

"Severni bunker", broj 12, jun 2004.