Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Biblioteka Bunker: Jovica Aćin: "Priče uz sveću"

 

Glupost

 

aćinNajveću glupost koju čovek može da počini na ovom svetu jeste da se rodi, kažem. A ona leži na krevetu, okrenuta zidu i čita neki roman Semjuela Beketa. Čujem je kako lista knjigu. Čujem je i da kaže: "To je istovremeno najveći greh koji čovek može da počini, rekao bi Beket."
Zatišje.
Zaćutala je.
Pitam: "I?"
"I ništa", dodaje ona, "to je sve... i kad čovek umre, svima pričinjava radost."
"Začarani krug", zaključujem.

 

Epifanija

 

Da živim na pustom ostrvu možda te se ne bih ni setio. Ovako, svaki put kad perem zube nehotice i obavezno pomislim na tebe. To mi je već kao molitva dvaput dnevno, ujutro i uveče, a ponekad i triput. Teško da ću ikad, znam, otkriti zašto mi baš tad padaš na pamet, zašto mi baš tad, dok vučem četkicu po zubima gore-dole, dok trljam nepca i jezik, misao sine i obasja te. To je poput opsesije. Znam i da te nikad više neću videti, čak ni slučajno. Bila si u mom životu i otišla. Sad je neko drugi na tvom mestu, onda će doći i neko treći, sve dok se mesto ne zatvori zato što i život se smrači i iščezne.
Setiš li se i ti mene pokatkad? Možda uz neku redovnu i uobičajenu radnju kad što se kod mene dešava. Ne verujem. Nije mi ni važno.

 

Nisam tužan, nisam ni veseo, naprosto tako: setim te se, bez ikakvog nauma, bez želje, setim te se i ništa više, i neću više to ni da spominjem. Ne, neću da to spominjem, ali je istina da sam na tebi sedeo sa najvećom radošću. Bila si kao stvorena za mene. Lako sam te dizao, lako sam te spuštao. Naprosto si se lepila za mene. Neću da spominjem, ali zasad ostaješ u mom životu kao jedina stolica koja me je opijala do svoje i moje srži.

 

Lutanje u vremenu

 

Znam da bolujem od retke bolesti. Vreme u mojim genima je nepouzdano. Njihov program se ne izvršava kako bi trebalo, kontinuirano, sa početkom, rođenjem, i krajem, smrću, nego neprestano nailazi na petlju u sebi i vraća se u neki prošli trenutak ili skače u neki budući trenutak. Taj hronogenetski sindrom pričinjava mi mnoge nevolje, jer kad nastupi, mimo svoje volje, odjednom počinjem da živim u vremenu pre stotinu godina, ili u vremenu koje će tek nastati za pedeset ili dvesta godina. Tako nikad ne znam koliko sam doista star. Ne znam ni kad dolazi do tog vremenskog resetovanja. Samo se dogodi i ja više nisam u ovom sada, nego u drugom sada, koje je ko zna kad, možda je bilo, možda će biti. Ponekad u izvesnom vremenu boravim samo po nekoliko meseci, u drugom tek dva ili tri dana, a ponekad trajem neprekinuto i više godina, devet, deset, pa i dvadeset.

 

Možeš li da to prihvatiš?

 

Sve ostalo je u mom životu uobičajeno. Kad sam dete, igram se. Kao mladić, vodim ljubav, ženim se, imam decu. Dešava mi se tako da se iznenada pojavim u vremenu u kojem moja deca već imaju unuke, koja opet mogu biti čak starija od mene. Odlazim iz ovog vremena u času kad punim pedeset i sedam godina, a onda se vraćam u isto vreme, ali biološki star samo pedeset i jednu godinu. Tebi to izgleda čudno da večeras imam pedeset i sedam godina, a sutra ujutro, kad se vidimo, kao da ti se pričinjava da sam mlađi. Ja i jesam tad mlađi, iako sam u međuvremenu, može biti, proživeo i svih pet-šest godina i raznim drugim razdobljima. Ipak, odmahujem glavom, i govorim ti da ti se samo pričinjava da sam mlađi, ili stariji, jer se i to događa.

 

Naravno, posle svih tih selidbi iz vremena u vreme, opazio sam da postoji pravilnost. Ciklus mojih odsustvovanja najčešće traje šest godina. Sa tobom sam i sa tobom, a potom me odjednom nema šest godina i dolazim ti kao dečak ili kao starac.

 

Sećam se kad si se rodila. Imao sam trideset i tri godine, i sa svojom tadašnjom ženom sam došao kod tvojih roditelja, mojih prijatelja, da proslavimo tvoje rođenje. Kao malu sam te držao u naručju. Bila si već devojčica od deset godina kad sam se drugi put vratio u ovo vreme. Onda sam imao trideset i sedam godina. Vodio sam te u bioskop. Smejao se sa tobom. Sa nama je išao i moj mlađi sin u koga si bila zaljubljena. Kad sam se treći put vratio, čuo sam da je moja žena, u međuvremenu, stradala u autu i da su se oba moja sina već poženili, a ti si bila sama u svojoj dvadeset i prvoj godini. Bio sam mlađi od tebe godinu dana. Koga si videla u meni? Da, znala si da sam to ja. I tako smo zajedno, od tada, u ljubavi o kakvoj si sanjala.

 

Jutros sam se probudio od sunca kroz prozor koji si širom otvorila. Još pamtim tvoj sinoćni dodir. Još mi je na ramenu tvoj poljubac pre nego što smo zaspali. Jedino to sećanje može da izdrži teret svih boli i svih ljubavi koje se gnezde u meni kao kandže koje me iznutra kidaju i kojih ima dovoljno da iskidaju ceo svet. Uzimam pero i svesku sa stočića i počinjem da pišem kao da se sećam romana izvesne gospođe Nifeneger, o radostima i tugama žene udate za putnika kroz vreme, a koji nisam čitao ni u jednom vremenu:

 

"Znam da bolujem od retke bolesti. Vreme u mojim genima je nepouzdano..."

 

"Severni bunker", broj 12, jun 2004.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement