Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Minja Bogavac, DMS: Mala Kim

 

Eksplozivna hemijska reakcija

 

chemistSećaš se kad sam ti ono pričala, za slušalice? Ono, kao, odgovaraš pred tablom, walkman u ušima, kratki talasi, i mikrofon kod frienda u zadnjoj klupi? E, to. To nemoj nikad da radiš. ... Pazi. Odgovaram hemiju za dva. Napolju 30 stepeni, u učionici logično - 350. Ja stavila sluške u uši. Na glavi marama, preko marame kačket. Da mi se ne vire gajtani oko vrata, obukla kevinu rolku, bez rukava... Pazi, nema rukave, ali koliko su materijala potrošili na kragnu mogli su da sašiju i rukave i nogavice. Keve mi moje. Topim se. Kaplje mi znoj sa nosa. Mislim se, još ima da ovlaži kabl pa će da izbije kratki spoj. A oko struka, da mi se ne provali walkman, stavila onu pederušu, što je čuvam iz osnovne. Na njoj neki slonovi, šljokice, neki krš. Znaš kako sam izgledala? Ko da radim na pumpi, u Norveškoj. Kao, klima je teška, hladno je do jaja, ali mora da se radi. Strašno!

 

Hemičarka me proziva, ja ustajem iz klupe, a samo čekam da se srušim u nesvest. Ništa je ne čujem, a vidim da otvara usta. Bambi, ćurka glupa, ne provaljuje da ja ne čujem šta me žena pita. Gledam u nju, gledam u Đuku. Gledaju oni u mene... Ja pitam Hemičarku: "Molim? Nisam čula?" Đuka ukapira šta se događa, zgrabi mikrofon od Bambi i šapne. "Pita te što si se tako toplo obukla." ... Aaaa, tooo... Sad već hoću da puknem od smeha. A najgore je što sam odvrnula walkman tako da uopšte ne znam da li ga čujem samo ja ili ga čuje i pola učionice. "Prehladila sam se", odvalim. Čuj, prehladila! Na koju foru? Lizala klima uređaj, pa dobila upalu grla... Strašno. Samo se molim bogu da mi ne traži da skinem kačket. Ali, vidim ja, boli nju uvo za kačket. Poznato je da sam na taj WU TANG kačket osetljiva...

 

U slušalicama čujem Đuku, koji mi kaže da uzmem kredu. Uzmem kredu, gledam profesorku, a sve mi izgleda ko nemi film. Ima sliku, nema ton. Đuka i Bambi sinhronizuju, preko radio stanice. Diktiraju mi neke formule, ja pišem ali ko debil. Kao, sve znam, a onda odjednom stanem i pet minuta razmišljam kako se piše "jednako". Dok je tako išlo, još je bilo super. Umalo i trojku da mi da. Na pola nekog zadatka sa hlorovodoničnom kiselinom odjednom počnem da čujem u sluškama neki narodnjak. Čujem i Bambi, kako mi diktira, ali buđavi radio krči i zuji i sve glasnije čujem pesmu: "Neeemam paara, druužeee, a nemaaaam ni sreeećeee!" ... Jebem ti narodnjake! Ne čujem više kurca. Gledam u Bambi i Đuku, bespomoćno. Hemičarka gleda u mene. Mislim: poludeću. Radionica zvuka. Odjednom provalim da hemičarka lupka nogom u ritmu pesme. Okrenem se, a pola razreda se previja od smeha. Đuka izbezumljeno čačka mikrofon, ali i on već hoće da pukne. Nadam se da Hemičarka sluša narodnjake, pošto drugačije nema šanse.

 

"Ko peva zlo ne misli", mislim se u sebi. A ko odgovara hemiju za dva, nije mu do pevanja. Ipak zapevam naglas: "Suuudbina me vaaaraa, neće me pa neeeće!"... U razredu konsternacija. Ćuri ispale naočare na pod, Bambi se drži za glavu, Laza pao pod klupu... Đuka ustao na stolicu, prvo me samo gledao, a posle je i on zapevao. Šta je onda bilo?
Zvonilo je. Zvonko Spasić, misliš? Ma, kakvi... Ovog puta nije bilo spasa. Hemičarka se zacrvenela ko paklo Marlbora. Faca joj došla ko semafor, vrišti: "Kristina, Miloš i Uroš Đukić, kod direktoraaaa! Iz ovih stopa! Ovo je nečuveno! Vi ste kriiiminaaaalci! Vi ste prevaranti, i glupaci!" ... "Nemojte tako, profesorka", kaže Đuka. "Zar ne vidite kako smo tehnički napredni?" Ludak! Tada, dok je hemičarka urlala, ceo razred zabezeknuto ćutao, a ja tonula u pod učionice od blama, Đuka se smejao. I bilo mu je svejedno što ćemo oboje dobiti kečeve. Bilo mu je svejedno što ćemo sledeća tri sata provesti kod Diše u prijatnom ćaskanju o ukoru pred isključenje. On se smejao. Tako sam shvatila... Šta - šta? Shvatila da je on moj najbolji drug... A to drugo, to na šta ti misliš, to sam shvatila tek popodne.

 

Sedeli smo u parkiću, i pili sok. Kući nam se nikako nije išlo. Što je i logično kad čovek pomisli da je pao na popravni i dobio ukor. Zamisli samo: mama, pa tata. Pa celo leto nad periodnim sistemom. Nismo ništa ni pričali. Samo smo pili glupavi sok, i gledali u pod. S vremena na vreme, ja kažem: "Jebi ga." Đuka pljune, u znak slaganja. "Jebi ga", ponovim. Đuka ponovo pljune.

 

"Napravili smo sranje", kažem. "Užas", kaže Đuka. "Stvarno nismo normalni." "Nismo", kaže Đuka. "Mi smo najveći idioti u školi." "Da", odgovara Đuka. Trenutak tišine, a onda logičan zaključak: "Jebote, Kim, koje smo face!" Napad smeha. Ne znam kako se to desilo da smo počeli da se smejemo. Ne znam kako smo prišli jedno drugom, ni kako smo se zagrlili. Samo znam da sam u sledećem trenutku shvatila da ležimo na klupi, u jednoj, ajde da kažemo: prilično ozbiljnoj pozi, i da se ljubimo, i da nas jedna baba zaprepašćeno gleda, a da se meni vrti u glavi... Znaš ono, kao u filmu, kad se dvoje poljube a ceo se kadar zavrti? ... Kunem ti se, tako je bilo. A bila sam totalno stejt, i totalno, totalno zbunjena. Otkud sad to?! "Šta mi to radimo", pitala sam ozbiljno, mis'im znaš... da dovedem u red novonastale okolnosti. Ona baba preko puta, još ima i infarkt da dobije. Đuku je bolelo dupe za moje pitanje. "Šta, ti kao ne znaš šta radimo", rekao je.
Ako hoćeš iskreno: ja i ne znam baš tačno. Poljubila sam se možda jedno dvajes' puta u životu, ali to uopšte nije izgledalo ovako. Nije bilo čak ni slično. Uvek je bilo očekivano, kao po nekom dogovoru i planu. Prvo te neko pita da pođete, ti kažeš da ćeš razmisliti, malo se nećkaš - jer takav je red, posle pristaneš, šetate se po kraju, i kad te doprati kući, naravno: žvaka. Pri tom, čitavim putem ćutite, jer oboje očekujete taj poljubac, i, u stvari, imate tremu. Ko pred kontrolni iz hemije. Bez ikakve druge hemije.

 

I šta sad? Nemam pojma. Sedim na gajbi, i ćutim. Ćale drži predavanje, keva se mršti, burazer me, začudo, ne dira. Valjda kapira da sam se sjebala. A ja nisam. Čekam da se nešto desi. Da ćaletu dosadi spika, ili da se keva seti da se mrštenjem prave bore na licu. Čekam da mi Đuka pošalje sms, naprimer. Ali, on ništa ne šalje, i kapiram da je u sličnoj situaciji. Smišljam strofu:

 

ne znam više šta mi je, nije to zbog hemije, za ovo nema formule, i sve su priče trule, možda samo odrastam, možda se i menjam, ako kažem da ga volim, svi će misliti da kenjam

 

A ti? Šta ti misliš? Hemija, brate. To ti je ono: eksplozivna hemijska reakcija. Eksplodiraću od smeha. A baš bi trebalo da se nerviram, zbog tog popravnog i svega toga. Čoveče, ovo je super.

 

radi me kao sintetička droga!

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement