Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (8)

Da li je pisanje - čitanje?

"...Pisac nikada ne može da čita sopstveno delo. Za njega je ono neumoljivo nepristupačno, tajna sa kojom ne želi da se suoči... Nemogućnost čitanja sebe podudara se s otkrićem da od tada, pa nadalje nema prostora za bilo kakvo stvaranje u okvirima koje je označilo dato delo, pa je, dakle, jedina mogućnost ponovo pisanje istog dela. Neobična usamljenost pisca potiče od činjenice da u delu on uvek pripada onom što prethodi delu", kaže Moris Blanšo, na počeku "L' Espace litteraire". Ova Blanšoova tvrdnja o odbacivanju samotumačenja predstavlja, najpre, izraz opreza, a zatim i zastupanje promišljenosti bez koje bi opstanak književnosti bio doveden u pitanje. Onemogućenost autora da čita sopstveno delo uviđa se u razlici između odnosa koji se stvara na relaciji delo-čitalac i odnosa delo-pisac. Nemogućnost čitanja sopstvenog dela postaje problematična tema koja mora da bude čitana i tumačena. Blanšoov paradoks se ogleda u tome što se tek uz pomoć samotumačenja, pisac otuđen u delu, vraća sebi samom i to tako što taj proces prvo zadobija oblik kritičkog čitanja drugih pisaca kao pripreme za čitanje sopstvenog dela.

Iz jedne drugačije vizure, problem otuđenja pisca od sopstvenog dela može se i ovako posmatrati: "Pravi ulog književnog rada jednako je mesto dve različite, ali u književnom smislu jednako istinite prakse: pisati i čitati", navodi Jovica Aćin u "Poetici rastrojstva". Koliko različitih čitanja se odgoneta iz jednog književnog dela? Koliko različitih dela je utkano u jedno književno delo? Setimo se Borhesovog Pjera Menara koji je, reč po reč, napisao Servantesovog "Don Kihota". Prema ovome ispada da je pisanje - čitanje.

Blanšoova tvrdnja, naoko jasna i precizna, zapravo je daleko neodređenija nego što se to moglo uočiti na prvi pogled. Pisac je istovremeno i čitalac. Pravo pitanje je pitanje autentičnosti dela i prava na autorstvo. Otuđenje pisca od sopstvenog dela ujedno je otuđenje i od svih uticaja, latentnih ili neskrivenih, koji prožimaju delo.

Borhesov Pjer Menar je ekstremni slučaj, ali svi pisci su pre svega čitaoci i nemoguće je govoriti o sopstvenom delu, a da se pri tome ne govori i o delima drugih pisaca; u krajnjoj konsekvenci, to bi značilo da bi svaka knjiga bila zatvoreni sistem koji nema, ama baš nikakve, veze sa drugom knjigom, tj. sistemom. Onda ne bismo više govorili o književnosti, nego o književnostima i to o onoliko koliko ima napisanih (objavljenih i neobjavljenih) knjiga. Okviri koji označavaju delo preklapaju se sa okvirima koji čine neko drugo delo.

Autentičnost dela i autorstvo dela nalaze se u onome što Jovica Aćin naziva pravim ulogom književnog rada: u istovremenosti pisanja i čitanja. Čitanjem se daje smisao napisanom, ma bilo to sopstveno delo ili delo nekog drugog pisca. Ako to nije tako, možemo li verovati u to da Blanšo odbija da pročita svoje delo i da izbegava time suočavanje sa svojim književnim ja?