Plastelin - Online magazin - Kolumne: Tešin (008)
 
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (8)

 

Da li je pisanje - čitanje?

 

maurice"...Pisac nikada ne može da čita sopstveno delo. Za njega je ono neumoljivo nepristupačno, tajna sa kojom ne želi da se suoči... Nemogućnost čitanja sebe podudara se s otkrićem da od tada, pa nadalje nema prostora za bilo kakvo stvaranje u okvirima koje je označilo dato delo, pa je, dakle, jedina mogućnost ponovo pisanje istog dela. Neobična usamljenost pisca potiče od činjenice da u delu on uvek pripada onom što prethodi delu", kaže Moris Blanšo, na počeku "L' Espace litteraire". Ova Blanšoova tvrdnja o odbacivanju samotumačenja predstavlja, najpre, izraz opreza, a zatim i zastupanje promišljenosti bez koje bi opstanak književnosti bio doveden u pitanje. Onemogućenost autora da čita sopstveno delo uviđa se u razlici između odnosa koji se stvara na relaciji delo-čitalac i odnosa delo-pisac. Nemogućnost čitanja sopstvenog dela postaje problematična tema koja mora da bude čitana i tumačena. Blanšoov paradoks se ogleda u tome što se tek uz pomoć samotumačenja, pisac otuđen u delu, vraća sebi samom i to tako što taj proces prvo zadobija oblik kritičkog čitanja drugih pisaca kao pripreme za čitanje sopstvenog dela.

 

Iz jedne drugačije vizure, problem otuđenja pisca od sopstvenog dela može se i ovako posmatrati: "Pravi ulog književnog rada jednako je mesto dve različite, ali u književnom smislu jednako istinite prakse: pisati i čitati", navodi Jovica Aćin u "Poetici rastrojstva". Koliko različitih čitanja se odgoneta iz jednog književnog dela? Koliko različitih dela je utkano u jedno književno delo? Setimo se Borhesovog Pjera Menara koji je, reč po reč, napisao Servantesovog "Don Kihota". Prema ovome ispada da je pisanje - čitanje.

 

Blanšoova tvrdnja, naoko jasna i precizna, zapravo je daleko neodređenija nego što se to moglo uočiti na prvi pogled. Pisac je istovremeno i čitalac. Pravo pitanje je pitanje autentičnosti dela i prava na autorstvo. Otuđenje pisca od sopstvenog dela ujedno je otuđenje i od svih uticaja, latentnih ili neskrivenih, koji prožimaju delo.

 

Borhesov Pjer Menar je ekstremni slučaj, ali svi pisci su pre svega čitaoci i nemoguće je govoriti o sopstvenom delu, a da se pri tome ne govori i o delima drugih pisaca; u krajnjoj konsekvenci, to bi značilo da bi svaka knjiga bila zatvoreni sistem koji nema, ama baš nikakve, veze sa drugom knjigom, tj. sistemom. Onda ne bismo više govorili o književnosti, nego o književnostima i to o onoliko koliko ima napisanih (objavljenih i neobjavljenih) knjiga. Okviri koji označavaju delo preklapaju se sa okvirima koji čine neko drugo delo.

 

Autentičnost dela i autorstvo dela nalaze se u onome što Jovica Aćin naziva pravim ulogom književnog rada: u istovremenosti pisanja i čitanja. Čitanjem se daje smisao napisanom, ma bilo to sopstveno delo ili delo nekog drugog pisca. Ako to nije tako, možemo li verovati u to da Blanšo odbija da pročita svoje delo i da izbegava time suočavanje sa svojim književnim ja?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement