Biblioteka Bunker: Zoran Pešić Sigma

DOSIJE DOUŠNIKA

Ovo je mala priča o malim ljudima. Prošlo je mnogo vremena i čini se da su stvari koje su nas nekada silno bolele sada beznačajne. Otvaramo dosije. Ko je sve u njemu?

UVLAKAČ

On nije samo slanjinavi lik iz doba samoupravnog socijalizma. I danas je i te kako živ i zdrav: večiti klimoglav, šefovska sindikalna podrška, politički bojažljivi ekvilibrista, blagajnik Kućnog saveta, član Školskog odbora, miljenik direktora, ženski petko, lokalni pisac za kafanskim stolom za kojim sedi i lokalni političar, lokalni političar za kafanskim stolom za kojim sedi državni pisac, državni pisac za kafanskim stolom za kojim sedi i političar od državnog značaja...

CINKAROŠ

Tamo gde postoji vertikalna hijerarhija, skriveni u svoju suvonjavu podmuklost, špiclovski, zategnuti do pucanja, zlopate se cinkaroši. Ima ih u vojsci. To su oni koji za vreme ratova dobiju slučajni metak u leđa. Ima ih u firmama. To su oni koji najviše galame protiv direktora, a u službi stalno napreduju. Često, kada se direktor promeni ostaju bez posla. Opsednuti su disciplinom, a od prave odgovornosti beže kao đavo od krsta. To su oni koji zavide piscima na slavi i koji će zbog toga piščevoj ženi anonimno, telefonom, da jave kod koje se ljubavnice pijani pisac te večeri zablentavio.

DOUŠNIK

Profesionalaci u pribavljanju poverljivih informacija. To su oni koji imaju benificirani radni staž. Policija ih čuva kroz sve političke sisteme. Regrutuju se od malena. Obično su deca dominatnih sebičnih roditelja. Aktivni su do smrti. Njihovo zlatno doba je kad odu u penziju. Tada su najaktivniji (ako ne izlape, što im se često dešava zbog neprekinuto sakrivalačkog života). Posle smrti, ko zna... Šapuću tajne pisaca Bogu, tajne koje ni sami pisci nisu znali o sebi.

A OVO JE TA MALA PRIČA

U varošici N.N. mladi neobuzdani novinar domogao se uredničke fotelje. Istina ne Prestižnih Lokalnih Novina nego marginalnog zavičajnog Umetničkog Lista. Ali vlast je slast. Istog trenutka rešio je sada već atraktivni, varoškim šiparicama, Mladi Urednik da u prvom broju objavi kritiku najnovijeg, o kakve bruke bruji cela varoš, romana Lokalnog Književnog Barda. Roman Izuzetno glup je, tako govore svi varoški uvlakači, cinkaroši i doušnici u jedan glas, Lokalni Književni Bard prepisao, i to loše prepisao, iz rukopisa -zaostavštine rano preminulog Boemskog Talenta. Bruji cela varoš, ali niko neće da piše. Nastavnik Srpskog, koji je i stalni saradnik rubrike za kulturu Prestižnih Lokalnih Novina, odbio je - principijelno ne piše bez honorara (PLN mu duguju trogodišnji honorar, ali kad tad...). Stari Disident neće da piše jer mu je unuk đak kod žene Lokalnog Književnog Barda. Da se ne sveti preko deteta, šta je dete krivo, inače da je samo on u pitanju, on se nikada nikog nije bojao, niti će. Student druge godine istorije umetnosti ne želi da piše negativnu kritiku. Prejake političke veze ima Lokalni Književni Bard. Osvetiće se kad tad. A on mora da razmišlja o svom zaposlenju kad završi studije...I Mladi Urednik ostao je sam, nasukan na svojim lepim željama da sruši mit o Lokalnom Književnom Bardu i postane sam Lokalni Književni Bard Junior, ili bar Književna Legenda. Ali kroz varoš se pročulo da Mladi Urednik traži kritičara za negativnu kritiku Izuzetno glupe knjige. To je priča, naravno, svim mogućim prečicama, i različitim putevima, sa raznih strana, došla i do samog uvaženog Lokalnog Književnog Barda. Lokalni Književni Bard je bio majstor za intrige. Odmah je pozvao Predsednika Opštine i preneo mu poverljive informacije o tome kako Mladi Urednik želi da se kandiduje na sledećim izborima za mesto predsednika opštine i kako će u Umetničkom Listu da pusti Esej o primanju mita, koji strašno zlonamerno aludira na već odavno zataškanu aferu. Zatim je šmeker Lokalni Književni Bard presreo devojku Mladog Urednika, Tršavu Gimnazijalku i udvarajući se i poezijom i prozom, slaveći pubertetsku smrt i pubertetsku večnost, uz laki pelinkovac i druga slatka pića i preslatki jezik osvojio joj srce zauvek. U kafani Vrhunska Brlja, kobojagi u poverenju svom prijatelju, a ustvari naglas da su ga čuli i penzioneri koji su na ulici na klupici igrali domine, Lokalni Književni Bard je ispričao pikanteriju u vezi Mladog Urednika. Pikanteriju o homoseksualnim vezama Mladog Urednika sa Operaterom Na Kompjuterima, koji je proklamovani peder, čuo je i Otac Mladog Urednika. Tako se život Mladom Uredniku preokrenuo na tumbe za jedan dan. Odmah uveče ga je mačo otac, poznati vodoinstalater u penziji, izbacio iz kuće. Odričem te se pogani! Vikao je svojim mačo debelim glasom kao iz bureta, i lomio levo i desno oko sebe. Mladi Urednik je i pre toga rešio da nađe novi stan i počne samostalan život, te mu je ovo, učinilo mu se u prvom trenutku, dobro došlo. Prespavao je u fotelji u Redakciji Umetničkog Lista s namerom da već izjutra potraži stan...Ujutru ga je probudio Opštinski Kurir koji mu je onako slomljenom i izgužvanom urušio Rešenje o racionalizaciji, kojim se radi ekonomske stabilizacije privrednih resursa u opštini koja je u skladu sa makropolitikom i novog kruga investicionih ulaganja, ukida Umetnički List, to jest on, Mladi Urednik, ostaje bez posla. Ovo se Mladom Uredniku već nije dopalo. Zar opet na jasla onom ludom vodoinstalateru? Umivao se u WC-u Redakcije i razmišljao da potraži Tršavu Gimnazijalku, da joj se izjada, dok ga je Opštinski Kurir požurkivao, uzeo mu, po nalogu ključeve, ajde Mladi moram u Komitet po nalogu Predsednika Opštine, moram brzo, pusti te čuperke... Srećom sreo je Tršavu gimnazijalku već kod Narodne Biblioteke. Znaš, rekla je, kad bolje razmislim ti i ja nismo jedno za drugo... rekla je i otišla s knjigama Lokalnog Književnog Barda pod miškom. Uzela je sve tri! Poznajem te monotono plave korice. Čak i Izuzetno Glupu knjigu! Vrisnula je slomljena duša otpuštenog Mladog Urednika.

Sutradan su pronašli otpuštenog Mladog Urednika u Parku Velikana kako visi obešen o svoju izgužvanu kravatu. Epilog ove male priče nosi još mnogo detalja kao što su ciroza jetre Oca otpuštenog Mladog Urednika, kao što je harizma fatalne devojke Tršave Gimnazijalke, koja je isekla lokne i odselila se u Grad da bi se tamo srećno udala za Vojno Lice, kao što je nova članska karta Predsednika Opštine koji se na vreme prestrojio u Novu Pobedničku Partiju, kao što je nova knjiga sa monotono plavim koricama sa nazivom Izuzetno glupa drugi deo koju je naravno, ko bi drugi prepisao i objavio Lokalni Književni Bard... Ali ova mala priča nikad ne bi bila zapisana, nikad se ne bi ni dogodila da nije bilo upliva gore pomenutih tajanstvenih lica, spletkaroša, rišeljea provincijalnih sudbina, da nije bilo uvlakača, cinkaroša i doušnika. Eto ona postoji u ovom Dosijeu i biće dostupna, po zakonu, kroz mnogo mnogo godina. Kome? Onima koje to suštinski neće da zanima.