Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Mića Vujičić, novinar i književni kritičar

 

Da li se sećate Dejvida Belamija?

 

vujicicMića Vujičić (1979), književni kritičar, pripovedač i kolumnista, ima tu retku osobinu koja, uzgred, nedostaje mnogima, da o najsloženijim stvarima govori na vrlo jednostavan način. Kada piše o knjigama zapravo piše priče o tim knjigama, a kada piše priče zapravo piše mali omaž omiljenom piscu: takoreći, populariše književnost tako što je čini iznenađujuće svežom. Mića Vujičić je uistinu to: najsvežija i najživlja pojava na učmaloj književnoj i publicističkoj sceni u Srbiji. Otuda ne treba nikoga da čudi što tako mlad "drži" nekoliko kolumni u vodećim novinama u zemlji i regionu: u novosadskom "Dnevniku" piše "Literarne pikanterije", a u beogradskom "Danasu" kolumnu "Novi prozni voz". Dopisnik je hrvatskog art sajta www.kupus.net i "gradonačelnik" virtuelnog sela www.mokrin.net. U "Kikindskim" je pisao najdugovečniju i najčitaniju kolumnu "Pandorina kutija", a deda Straja i baba Ljubinka već su postali legendarni junaci. Uporedo sa pisanjem za novine, Mića piše i priče: zastupljen je u panorami srpske proze "Priča za kraj veka", objavljivao je priče u zrenjaninskoj "Ulaznici", novosadskim "Poljima" i novopazarskom "Sentu", kao i u internacionalnom OnLine magazinu "LitKon". Njegove intervjue objavljuju "Severni bunker", "Dnevnik", "Kikindske", "Danas", "YellowCab"... Vodio je razgovore sa vodećim piscima u zemlji i regionu: Gojkom Božovićem, Sašom Ilićem, Nenadom Miloševićem, Rašom Popovim, Uglješom Šajtincem, Ivanom Ivanjijem, Vladislavom Gordić Petković, Igorom Lasićem, Jelenom Čarijom... Njegovi "Predlozi za čitanje" objavljivani u književnom časopisu "Seveni bunker" neprevaziđeni su model književnog prikaza, a na Radio Kikindi je, pre nekoliko godina, vodio koautorsku emisiju iz kulture "Bunker".

 

Plastelin: Urednici velikih medija te verovatno smatraju za čoveka koji može da se nosi sa najrazličitijim vrstama proze, ali ti ipak biraš da pišeš o knjigama mlađih autora…
Mića Vujičić: - Ponekad tražim od pomenutih urednika da mi daju dozvolu da isključivo pišem o proznim knjigama najmlađih srpskih pisaca. Pre svega, te pisce čitam, jer i sam pišem prozu. Uvek mi je zanimljivo da vidim o čemu i na koji način pišu pisci moje generacije. Iza tog primarnog razloga krije se još jedan: nama prolaze čitave generacije pisaca, a da mi to ne primećujemo. Nema ih u medijima. Kad ih ima, dobiju dva reda teksta ili minut na televiziji. I još se od njih traži da budu zahvalni što su toliko dobili. Tako uvek dođemo u situaciju da se o uspešnom piscu od pedeset leta, još uvek govori kao o mladom piscu. To je opasna stvar, jer se ustanovila kao pravo pravilo. Ne vidiš jasnu smenu generacija u književnosti. A ta smena je nužna.

 

Tvoj rad mnogi upoređuju sa radom Dejvida Belamija koji je popularizovao biologiju (ili Rašom Popovim koji je na televiziji popularizovao nauku u globalu) neobičnim načinom pričanja o određenom problemu. Da li ti je pripala muka od univerzitetske i akademske kritike pa si došao do zaključka da, pošto knjige ionako malo ko čita, a usput ih kritičari i loše prezentuju, treba biti zanimljiviji, prostodušniji i čitaocima pristupačniji?
- Odrastao sam uz emisije Dejvida Belamija, čuvenog Bi-Bi-Si botaničara, koji je u vedre boje farbao moja televizijska prepodneva. Upravo je Dejvid Belami jedan od onih koji su učinili da se moj televizor nikada ne isključuje. Uvek je u pogonu. Kad nije, osećam se užasno usamljeno. To je čudna stvar. Gledam i satelitske kanale. Malo je reći: gledam! Evo priznajem: ja sam najveći televizijski manijak kog poznajem. Zalepim se na određeno vreme za jedan TV kanal, uđem u programsku šemu, i, koristeći internet, pretražim živote voditelja, spikera, ponekad čak i onog osoblja iza kamere. Ne znam otkud u meni takva čudna potreba… Naravno, obožavam Rašu Popova. Imam sreću da ga poznajem. Raša Popov je jednom izneo svoje viđenje TV filozofije emisija Dejvida Belamija. Rekao je, otprilike, da nije dovoljno da Dejvid Belami u emisiji kaže: "Ova biljka u sebi sadrži otrovni sok". Dejvid Belami mora da pruži svoj palac ka opasnom mestu otrovne biljke i da pred kamerama uverljivo iscenira ubod. Da jaukne. E, taj je Rašin zaključak suština medija. Trudim se da taj nauk primenim dok pišem književne prikaze. Neću da ostanem na površini, na koricama, nego da pružim ruku prema suštini.

 

Često pišeš o žanrovski (ne)određenoj literaturi: autobiografijama, memoarskoj prozi, dnevničkim beleškama, biografijama poznatih pisaca i političara, sabranim tekstovima čuvenih svetskih novinara i kolumnista... Da li je to literatura koju najviše voliš da čitaš zbog toga što si izgubio poverenje u umetničku prozu?
- Nikako! To nije razlog moje velike ljubavi prema biografijama. Mi imamo dobru prozu! Sećam se da je Teofil Pančić rekao da je to jedna od retkih dobrih stvari koje imamo u ovoj zemlji. A zašto čitam biografije, kolumne, memoare? Već sam rekao da kao ozbiljnu potrebu osećam to literarno koračanje po tragovima koje su napravili neki drugi ljudi. Volim da vidim šta im je to život priređivao, na kakve ih je muke stavljao, koliko su bili jaki, kako su izlazili iz problema. Uopšte me ne zanimaju nekakva naravoučenija koja bih mogao da izvučem iz svih tih životnih ispovesti, iako poneki zaključak, prizanjem, dobro dođe. Te knjige čitam kao najuzbudljiviju rubriku "Politikinog zabavnika" - Život piše drame. U takvim knjigama, ta divna stvar: istoriografija, pronalazi svoj temelj.

 

Da li kod tebe "radi" autocenzura: da li svesno odbijaš da pišeš o nekim knjigama, jer misliš da im nisi dorastao, ili da autori tih knjiga nisu tebi dorasli? Da li se plašiš da pišeš o nekim knjigama i nekim autorima?
- Meni nikada nije bilo jasna zašto čitam to što čitam. Uvek mi se činilo da neko drugi rukovodi mojim izborom knjiga. Kad pokušam da to prekinem i namerno, preko reda, izaberem neki roman, ostavim ga na trećoj stranici. Ne znam šta se tu dešava. Dok taj problem stoji otvoren, drugi sam delimično razrešio. Moj je književni prikaz donekle impresionistički. Puštam priču i junake da se nastane u meni, koliko god to banalno zvučalo. Puštam da me isti uvuku u roman i provedu kroz knjigu. Književni prikaz je posle razglednica sa tog putovanja. Na toj razglednici, uvek je i kap novinarskog zanata kroz koji prolazim: tu su sve potrebne informacije vezane za knjigu o kojoj pišem. I to je to.

 

Razgovor vodio: Srđan V. Tešin


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement