Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (9)

Nagrade ili opšta zbrka

"Onaj ko nema beskonačnu strast, taj nije idealan, i ne pripada ideji, a onaj ko je ipak ima, taj je svoju dušu odavno oslobodio (...) brbljarija. On ćuti i žrtvuje se, - ili govori, sa svešću da će doći do opšte zbrke", ovako je pisao Seren Kjerkegor u "Strahu i drhtanju". Pitam se: da li imati beskonačnu strast za pisanjem govori o tome da su ljudska snaga i život dovoljni za samo jednu veliku temu? Šta znači osloboditi se brbljarija? To bi, prema mom skromnom mišljenju, značilo osloboditi se građanske i malograđanske "kopče". Osloboditi se iluzije da kao pisac možeš da promeniš svet, da ga učiniš boljim, da se pišući obogatiš, da svet podrediš sebi, da ne budeš kontroverzan etc. O piscima-malograđanima je kod nas puno pisano, kao i o nagrađenim-piscima koji su posebna kategorija u književnom svetu. Mihajlo Pantić u novosadskom časopisu za književnost i teoriju "Polja" (433) piše: "Svaki srpski pisac koji piše romane sanja, dok piše svoje delo, da će za njega dobiti Ninovu nagradu. A oni koji su je već dobili, sanjaju da je dobiju ponovo." Čini se da je piscima u Srbiji preostalo još samo ta uteha: da od stručne javnosti dobiju nagradu. Ne mora to da bude Ninova nagrada, može i neka osrednja, tako reći - simbolična, neprimetna golim okom. Da li to onda znači da pisci u Srbiji pišu isključivo zbog toga što očekuju da će za svoje delo dobiti nagradu? Čekaju da i pred njihovom kućom zaigra ta mečka.

Šta je slava za smrtnog čoveka? Ispunjenje svih nada, strepnji, slutnji, strahova, drhtanja, treperenja, uzbuđenja, sklonosti, datosti, diktata... "Slava umetnika je od svih najnakaznija, jer u sebi obuhvata ideju o besmrtnosti", kategoričan je Milan Kundera u članku "Ko je to romanopisac". No, ne želim da pričam o slavi, niti njenim recidivima. Ono što mene interesuje položeno je u tavni grob ćutnje. Digresija: Diogen Laertije, u spisu "Životi i mišljenja istaknutih filozofa", pišući o Pitagori naveo je da ovaj - "više voli da bude ubijen nego da govori o svom učenju" - to je jedna od kontroverzi: podučavati ćutanjem.

Ono što je za mene ćutnja, za druge je život. Ćutnja je onirička ili nije ćutnja. Brbljivcima je potrebno izvući uši, počupati ih za zulufe. Može se napredovati ka ćutnji, može se udaljavati od govorenja - i to mogu biti životni putevi: udaljavanja i približavanja. Samo da se ne stoji u mestu... Ništa nije večno, kao što ništa nije ni smrtno.

"Ako je literatura svagda samo literatura, a život uvek samo život, onda problemi literature mogu postati nemogući za probleme života; oni nikad neće postati onim što u metafizici svakodnevice nazivamo zbiljskim problemima", piše Peter Sloterdajk u "Tetoviranom životu". U mnogim biografijama slavnih književnika može se pročitati to da su uvek vodili samo jedan život neodvojiv od literature. I to je jedina nagrada koja ima smisla. A nagrade koje dodeljuju jedni ljudi drugim ljudima po pravilu su kontroverzne. Da li je nošen ovakvom mišlju Horhe Luis Borhes pristao da primi nagradu iz ruku diktatora Pinočea?