RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

EXIT 05 (1) - Voda Voda i Kiša Kiša

 

exitProđe i ovaj vašar, a na vašaru... Ko na vašaru. Doduše, ovaj vašar je jako dobro organizovan (verovatno najbolji svih ovih godina), a i uživanja je bilo više nego dovoljno. Osvrnuću se mahom na dešavanja na Main Stageu, a lične poslastice (šećernu vunu i licitarska srca) ostavljam za drugi tekst...

 

Dan prvi:
Preskačem prvi koncert na Main Stageu. O njemu, s razlogom, opširnije u drugom tekstu. Sledi Laibach. Standardno dobri i bez obzira na godine koje su proveli na bini deluju iznenađujuće sveže. Praznik za sva čula.

 

Četiri nabildovana finca koji deluju pod imenom Apocalyptica mi nisu bili preterano zanimljivi, ali ipak nije bilo dosadno. Jeste da je sve to jako, jako dobro zvučalo, ali to su ipak samo metal obrade koje su odsvirane drugim instrumentima. Uostalom, nisu ni prineti Balanescu quartetu u obradama Kraftwerka.

 

Ponoć, otvaranje, vatromet, pa Underworld. Možda pod utiskom svega onoga što se dešavalo u Londonu tog dana, Underworld je odradio jedan malo mirniji set, ali to ni u kom slučaju nije bila prepreka da vibracije koje su nam doneli ne proizvedu dvočasovno mrdanje tela i uživanje svih čula.

 

Dan drugi:
Malo povratka u srećniju prošlost. Ian Brown i numere iz Stone Roses perioda. Kad već nisu bili ovde kada treba, dobro je i ovako. Jedan od najboljih Exit momenata ove godine.

 

Bukvalno dva minuta po završetku tog koncerta, main stage je promenio ime iz Voda Voda u Kiša Kiša. Potop armagedonskih razmera i scena kojoj preti raspadanje.

 

Dva sata kasnije, kada se sve malo primirilo, na sceni su Garbage. Nije baš da ih preterano ljubim, ali mora se poštovati ono što radi Butch Vig. Maksimalno usvirano, pogodno za žurke i opštenarodna veselja, slatka ali ponekad prepatetična Širli Menson. Bilo bi zanimljivo čuti Garbage sa nekim drugim vokalom, ali uz istu muzičku matricu. Verujem da bi to doživljaj promenilo iz korena. Ovako, najviše mi liči na malo bolju varijantu Ivane i Negativa.

 

Dan treći:
Kiša, kiša, e pa šta je... Malo Kaljari, malo Venecija... Još jedna legenda dolazi na binu. Slayer je za devedesetak minuta svog nastupa bukvalno protutnjao scenom i pokazao zašto je jedan od najvećih bendova HM-a. Možda nije za svačije uši, ali se mora poštovati i definitivno je koncert koji vredi uvek pogledati.

 

Ladytron sam morao da propustim, što mi je s jedne strane jako žao, ali s obzirom gde sam proveo to vreme, ipak je sve na svom mestu.

 

Fat Boy Slim je izazvao najveću gužvu ove godine. Najbolja ocena za ovaj nastup bi bila standardno dobar, što u slučaju FBS-a znači da je bilo mnogo dobro. Ipak, s obzirom na blato, ranac pun mokre garderobe, bilo mi je malo previše da na leđima držim još pet-šest ljudi, pa se povlačim pre kraja.

 

Dan četvrti:
Zbog nastupa nekih dragih ljudi, nažalost propuštam Eda Maajku i Datsuns.
Disciplin A Kitchme dobra kao retko kada pre. Koja u novoj postavi i dalje minimalistički inventivan i energičan. A samo kada se setim da sam njihov prvi album kupio u osmom osnovne... Bravo, majstore Zeleni!

 

I za kraj - spektakl. White Stripes su pružili ubedljivo najbolji koncert ovogodišnjeg Exita. Čudesna mešavina tradicionalnog r’n’r-a po kome je njihov Detroit poznat, sa tradicionalnim američkim folk nasleđem. I sve to furiozno isporučeno putem jedne gitare i bubnja. Velika scena bila je premala za ovih dvoje ljudi na njoj. Sat vremena svirke je možda malo, ali taman koliko treba.

 

Sumiranje:
Brojnost scena i raznovrsnost kvalitetnog programa uticala je da u ovom tekstu nisu Ladytron, Nitin Sawhney, Datsuns, Edo Maajka, Rambo Amadeus (za koga kažu da zvuči luđe nego ikad, a to ćemo videti već u recenziji novog albuma). Nemoguće je bilo odgledati sve ono što me je zanimalo ali greh bi bio ne pomenuti rad Carla Coxa koji je za DJ arenu bio ono što je FBS bio za Main stage, otkrovenje zvano Biber (srpski etno pakuju u modernu oblandu, a sve ono što sam čuo vredi bilo kog Cafe del Mara), usamljeničko-mistični Huun Huur Tu, prženje Napalm Deatha, talenat Watchouta, večitog buntovnika Darka Džambasova, raspojasani Prti Bee Gee i Slatki Krek ili uvrnutog Ahmeta Obmanna feat. Duboka Ilegala. Spisak propuštenog bio bi mnogo duži.

 

Lični utisak mi govori da je ove godine bilo za mrvu manje posetilaca, ali tek toliko da se malo lakše diše i da uživanje bude potpunije. Nije jednostavno organizovati preko dvadeset bina sa izvođačima, ali bilo bi lepo kada bi organizatori sledeće godine napravili još jednu binu tipa Green Fusion, tek da neki bendovi ne bi nepravedno svirali u lošim terminima, ili na konceptualno zamišljenim scenama kojima ne pripadaju.

 

Sve u svemu četiri dana nespavanja koja ništa nije moglo da pokvari.

 

Branislav Nikolić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement