Otisak: Zašto je transakciona analiza popularna u stručnoj javnosti, ali i među laicima

Emocije su posledica logike

Zoran Milivojević je doktor medicine, psihoterapeut, transakcioni analitičar, predsednik TA Centra, asocijacije transakcionih analitičara Srbije, glavni edukator i supervizor u oblasti TA u Srbiji i u Sloveniji, sa najvišim statusom zvanično međunarodno priznatog trenera, prvi sa ovim statusom u istočnoj Evropi. U ovom broju Plastelina objavljujemo eksluzivan intervju naše saradnice Saše Važić sa uvaženim doktorom Milivojevićem.

Plastelin: Sudeći prema Vašim knjigama, "Formule ljubavi: kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav" i "Emocije", koje su sasvim prilagođene i po stilu pisanja dostupne umu prosečnog čitaoca, najviše se bavite emocijama koje bi trebalo, ali se uopšte ne izučavaju na odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta, a još manje ili nikako na Medicinskom fakultetu koji ste i Vi završili. Zašto je, po Vašem mišljenju, to tako?
Zoran Milivojević: - Razlog je u tome što su od svih psihičkih fenomena emocije najviše subjektivne i zbog toga najviše mistifikovane. Vekovima su emocije više oblast koju obrađuje literatura, umetnost i filozofija, u domenu pesničkog jezika. Moja potraga za odgovorima u ovoj oblasti je upravo nastala kao rezultat takvog stanja. Kao student i, kasnije, kao učenik psihoterapije shvatio sam da upravo emocije izmiču mom razumevanju. Zbog toga sam počeo da intenzivno proučavam svetsku literaturu, da sistematizujem znanja koja sam imao, da dopunjujem nedostajuće delove, da zaključke proveravam u praksi. Rezultat je jedna velika teorija emocija koja obuhvata kako neprijatna, tako i prijatna osećanja, kako zdrava tako i patološka. U pitanju je jedna od šest velikih teorija emocija koje postoje u savremenoj psihologiji, koja je, po mom mišljenju, superiorna u odnosu na druge. E, sada nastupa to o čemu ste govorili: reakcija stručne javnosti. Kako ja predajem i u Ljubljani, u mogućnosti sam da uporedim reakcije. Još 1993. godine kada je objavljeno prvo izdanje "Emocija", Slovenci su tu knjigu uvrstili u obaveznu literaturu na Ljubljanskom univerzitetu. Ne samo to, već se sa mojom teorijom emocija upoznaju slovenački gimnazijalci preko svog udžbenika psihologije. Više kolega iz Hrvatske mi je reklo da je tokom rata moja knjiga o emocijama bila jedna od najfotokopiranijih knjiga iz Srbije. Nasuprot tome, kod nas je tišina. Mnogi su mi rekli da je knjiga jako dobra, ali nema jasnijeg odgovora. Jedino znam da se Emocije koriste kao udžbenik na odelenju za psihologiju na Novosadskom univerzitetu.

I pored šest rasprodatih izdanja i velikog interesovanja javnosti za Vašu knjigu "Formule ljubavi", u kojoj su čitaoci tražili "spas" i razumevanje onoga što se dešava među polovima, ništa se nije promenilo. Koja je onda svrha pisanja i čitanja takvih knjiga?
- Ja mislim da se mnogo toga promenilo. Naravno, ne kao rezultat čitanja moje knjige. U poslednjih desetak godina nastupile su velike promene, prvenstveno kod mlađe urbane generacije. Te promene se meni ne sviđaju. Gledajući odnose svojih roditelja u okolnostima velike i produžene krize u kojoj smo bili, deca su shvatila da se ne isplati voleti, da onaj koji više voli, gore prolazi i slično. Zbog toga kod mlađe generacije postoji jedan trend egocentrizma, narcisoidnosti, trend sve slabijeg vezivanja za voljenu osobu. To je, inače, u skladu sa civilizacijskim promenama na Zapadu. Kao da zapadna civilizacija ide iz jedne krajnosti u drugu. Ludorija ljubavi je trajala nekih stotinak godina, a sada se opet vraćamo u period kada ljubav nije tako važna. Inače, na nivou pojedinog čoveka ja sam veoma zadovoljan kada mi neko kaže da mu je knjiga promenila život. Naravno, to su veoma retki slučajevi. U osnovi, ljudima koji čitaju ove knjige je nekako teže. Shvate gde greše, ali nemaju snage da promene svoje ljubavne obrasce i da izađu iz lošeg ljubavnog scenarija. Pa ipak, to je daleko zdravije od neprepoznavanja svojih ljubavnih zabluda. Ova neprijatnost koja nastaje kao rezultat unutrašnjeg konflikta prosvećenog čitaoca će ipak za neko vreme doneti rezultate. Knjiga je veoma spor medijum. Posebno ovakva poput moje koja se, ipak, teže čita jer zahteva koncentraciju. Jedan moj prijatelj matematičar je izračunao da je u Srbiji potrebno da knjigu pročita sedam odsto populacije, pa da dođe do promene svesti. Ako je do sada prodato oko desetak hiljada primeraka i ako svaki čita u proseku pet ljudi, onda smo još uvek daleko od tog broja.

Iz razgovora koji sam svojevremeno vodila sa jednim prof. dr psihologije doznala sam da je odlučio da, nakon studija psihologije, završi i studije filozofije "jer se na psihologiji ništa nije moglo saznati o duši". Profesor je sada u penziji a stvar se nije promenila. Kako Vi gledate na tu činjenicu i koji je, po Vama, razlog što se odgovorni ljudi još nisu dosetili da u nastavni program odgovarajućih fakulteta uključe i izučavanje duše i emocija?
- To je problem u svim humanističkim naukama. Raščlanjavanje ili analiza je opšti naučni princip. Ljudi će se daleko lakše saglasiti oko prirode elemenata, nego oko prirode celine koju ti elementi grade. Međutim, proučavanje elemenata nam ne može dati sve odgovore o celini. Postoji trend da se celina, celovita slika izgubi iz vida prilikom proučavanja elemenata. Mislim da je to u pitanju. To je kao kada neko od drveća ne vidi šumu. Tako se, na primer, u savremenoj medicini od organa ne vidi čovek.

Budući da ste upoznati i uključeni u svetska zbivanja i trendove, kakva su Vaša iskustva kada je izučavanje emocija u svetu u pitanju?
- Poslednjih petnaestak godina došlo je do velikog otvaranja psihologije za područje ljudske emocionalnosti. Nastale su mnoge teorije i teorijice koje pokušavaju da sastave delove ovog mozaika. U psihološkoj nauci je, inače, glavni trend povezivanje moždanih struktura sa različitim emocionalnim odgovorima. To je rezultat razvoja zaista fascinantne tehnologije koja omogućava da se veoma slikovito predstave aktivni delovi mozga. Međutim, iako veoma korisna, ova proučavanja nisu dovoljna. Ljudi pogrešno zaključuju da su, na primer, ljuti jer im se aktivirao određeni deo mozga i smatraju da su time objasnili ljutnju. To je biologizam. Pravo pitanje je zašto je uopšte došlo do aktivacije datog dela mozga. Dakle, odnos duše i tela i dalje jeste problem u ovim istraživanjima. Svi istraživači emocija osećaju veoma veliku zahvalnost prema jednom novinaru koji je pratio naučne tokove i koji je objavio knjigu pod nazivom "Emocionalna inteligencija", a koja je i kod nas prevedena. Ovaj naslov je spojio ono što se ranije smatralo nespojivim. Pa ipak, mnogi ljudi i danas smatraju da su emocije suprotnost razumu.

Pišući o emocijama i "hladno" ih raščlanjavajući ne dolazi li se u opasnost da se one, na neki način, banalizuju i izgube onu unutrašnju vrednost koja je neobjašnjiva, koju možda ne treba ni objašnjavati, u koju ne treba dirati?
- Emocije nisu vrednosti same po sebi. Postoje dve vrste emocija, one koje su zdrave, korisne ili ispravne, i one koje su bolesne, štetne i iskrivljene. Ja sam po profesiji psihoterapeut, što znači da uglavnom pomažem ljudima koji imaju emocionalne reakcije ove druge vrste. To su, u stvari, ljudi kod kojih se emocionalna reakcija "pokvarila", tako da zbog toga pate i oni sami i njihova okolina. Zbog toga ljudi koji dolaze na psihoterapiju i savetovanje veruju u promenu i žele da poprave ili isprave svoje reakcije. Kada bi emocije zaista bile neobjašnjive, onda mi ne bismo mogli da pomognemo takvim ljudima. Međutim, svaka emocija je posledica određene logike. Shvatajući i razumevajući logiku koju osoba zastupa u određenoj situaciji, mi razumemo i samu emocionalnu reakciju. Kada osoba promeni svoju logiku, ona će promeniti i emocionalnu reakciju. Zadatak psihoterapeuta je upravo da joj u tome pomogne.

Kako objašnjavate pritajivanje emocija savremenog čoveka?
- Dugo vremena se smatra da je izražavanje emocija primitivno ponašanje, a da je njihova kontrola i neizražavanje "viši" oblik ponašanja, znak kulture ili civilizovanosti. Ovakav stav je zasnovan na pretpostavci da emocije dolaze iz nižeg, životinjskog dela čoveka, a da razum dolazi iz višeg, duhovnog dela, kao i da kod civilizovanih ljudi razum upravlja emocijama, a ne obrnuto. Svi znaju da je bilo kakvo aristokratsko ili diplomatsko ponašanje bez ikakvog izražavanja emocija. Međutim, pored toga što savremeni ljudi bolje kontrolišu svoje emocije, mislim da je došlo i do izvesnog stepena emotivnog osiromašenja savremenog čoveka. Kako se emocije doživljavaju onda kada osoba nešto ocenjuje važnim, pojava emocija je pokazatelj za sistem vrednosti. Današnjim ljudima je sve manje stvari važno. U razvijenim zemljama se mnogi ljudi ponašaju hedonistički, traže užitak. Međutim, umesto da traže prijatna osećanja, oni traže prijatne telesne senzacije. Na taj način ljudi postaju jednostavniji, siromašniji. U savremenom društvu je posebno nastradalo ono što se zove saosećanje. Sve je veća psihološka distanca između pojedinca i društva. To znači da ljudi polako prestaju da vode računa o celini, da se zatvaraju u svoj egoizam i u okvire svoje porodice ili malog broja ljudi koji su im bitni. Tome su doprineli i mediji masovnog komuniciranja jer se tokom četiri decenije televizije znatno podigao prag osetljivosti savremenog čoveka na neprijatne događaje. Danas je potrebna zaista prava katastrofa poput cunamija da bi se ljudi uzbudili i počeli da saosećaju.

Među mladim ljudima posebno je izražen "trend" da se emocije potiskuju. Kako se mogu objasniti razlozi toga i njihove posledice?
- Ako gledate mlade, možete nazreti sliku odnosa koji će vladati u društvu budućnosti. Postoji jasan kontrast između dece koja imaju najbogatiji emotivan život i mladih koji pokušavaju da se predstave kao cool (kul, ledena) osobe. Suprotnost od biti kul je biti hot, vruć, zapaljen, napaljen. Dakle, moderno je biti flegma, frigidan, a potpuno je out biti temperamentan. U osnovi toga ja vidim bunt mlade generacije prema roditeljskoj generaciji. Mladi loše podnose roditeljsku kritiku, naročito ako je izražena kroz ljutnju. Zbog toga oni pokušavaju da se ne ljute ni u međusobnoj komunikaciji. Kul pristup je prvenstveno pokušaj da se hladnokrvno pristupi konfliktima, bez dramatizacije. Posledica je da kul generacija postaje mlaka, nedovoljno borbena. U krajnjoj liniji, sve je kul. Takođe, mladi ljudi, u želji da ohlade konflikte, povećavaju distancu prema drugima, smanjujući važnost konflikata, tako da se povećava otuđenje i raste individualizam.

Ljudi, a pogotovo mladi, se sve više udaljavaju jedni od drugih, zatvaraju u sopstvene svetove, bivajući pritom nesrećni i ne uspevajući da uspostave trajan emotivan kontakt sa svojom okolinom, a posebno kada su u pitanju odnosi među polovima, i istim i suprotnim. (Imala sam i često imam priliku da vidim i čujem tužne priče velikog broja mladih da im je skoro nemoguće da se otvoreno i trajno približe, posebno suprotnom polu i da ostaju usamljeni, čak i kada se nađu u grupi i da teško, ako ikako, uspostavljaju kontakt). Mladi zalaze u godine kada se očekuje da bi već trebalo da osnuju porodicu, budu socijalno i profesionalno aktivni, a vreme provode u izolovanosti, odajući se preteranom spavanju, "druženju" sa kompjuterom, drogom, alkoholom, duvanom... ili postaju delinkventi. Ima li izlaza iz toga?
- Adolescencija je svakako period kada mlada osoba treba da potvrdi svoju vrednost u javnosti koju čini grupa vršnjaka. Kao i svaka grupa, i ova ima neke svoje specifičnosti i svoja pravila. U toj grupi se nalaze tako važne osobe, kao što su partner i prijatelji i prijateljice. Zbog toga je za razvoj osobe i njenog mentalnog zdravlja veoma važno da ovu razvojnu fazu prevaziđe i da nađe mesto za sebe u grupi s kojim će biti zadovoljna. Međutim, najveće prepreka na ovom putu je osećanje stida. Stid ili sram je socijalno osećanje. Osećanje stida se pojavljuje onda kada osoba misli da drugi u njoj vide bezvrednost koju je ona pokušala da sakrije. Zbog toga ljudi koji se stide izbegavaju one socijalne situacije u kojima reaguju stidom. To praktično znači izbegavanje svakog eksponiranja pred drugim ljudima za koje osoba nije sigurna da je potpuno prihvataju. To, takođe, znači da je takvoj osobi veoma teško da upoznaje nove ljude. Ona je ograničena na porodični krug, na malo jezgro prijatelja iz škole i slično. Kada je to povezano sa veoma ugodnom atmosferom kod kuće, sa razmaženožću ili prezaštićenošću, tada dobijamo mladu osobu koja ceo svoj svet organizuje u svojoj sobi oko kompjutera i interneta. Rešenje za osećanje stida je učenje socijalnih veština potrebnih za komunikaciju s vršnjacima i paralelno popravljanje slike o sebi. U ovom periodu mnogi mladi ljudi imaju velikih problema bilo zbog nemogućnosti da se uklope u grupu vršnjaka, bilo zbog preterane želje da u grupi privuku pažnju, da impresioniraju i fasciniraju druge. Mnogi roditelji u tome ne vide problem ili ga vide ali ga smatraju nevažnim, čekajući da dete samo nekako "izraste" i prevaziđe krizu. Daleko je manje rizično ako roditelji pomognu mladoj osobi da izgradi ispravne stavove i da se uklopi u društvo vršnjaka.

U kojoj meri takve potisnute emocije iskrivljuju sliku stvarnosti i utiču na formiranje unutrašnjih svetova onih koji, čini se, ne nalaze način da ih ispolje?
- Strogo gledano, nisu emocije te koje iskrivljuju sliku stvarnosti, već su iskrivljene emocije posledica iskrivljene slike stvarnosti. U stvarnosti je to problem: šta je starije jaje ili kokoška? Ukoliko neko sasvim pogrešno shvata drugu osobu kao pokvarenu, on će u nekoj situaciji preterano odreagovati emocijom uvređenosti i, iz odbrambenih razloga, uvrediće drugoga. Na umišljenu uvredu osoba će odreagovati stvarnom uvredom. Rezultat je da će odnos zaista postati neprijateljski, iako to u početnoj stvarnosti nije bio. To je veliki problem sa iskrivljenim pretpostavkama o sebi, drugim ljudima i svetu kao takvom, jer ljudi pokušavaju da dokažu da su njihove pogrešne pretpostavke tačne. Čak možemo reći da mnogi ljudi ne žive život, već žive svoja pogrešna uverenja.

Ispoljavanje emocija u današnjem društvu često je izveštačeno, sa strahom i podozrenjem, a ne retko nailazi i na osudu. Kako Vi na to gledate?
- Svaka kultura različito definiše i reguliše izražavanje emocija. Iako su same emocije univerzalne, načini njihovog izražavanja razlikuju se zavisno od kulture. Naročito kod nas bi ljudi trebalo da shvate da se socijalni prostor deli na intimni prostor, na prostor u kojem su ljudi sa kojima smo bliski, i na javni prostor, odnosno na socijalni prostor u kojem su ljudi sa kojima nismo bliski, prema kojima imamo distancu. Sasvim je jasno da u ova dva prostora treba da postoje različiti načini komuniciranja, različiti odnosi i različito izražavanje emocija. Dok se u intimnom prostoru emocije slobodno i direktno izražavaju, u javnom prostoru postoje sasvim drugačija pravila koja su regulisana bontonom i drugim konvencijama. U javnosti je neotesano, grubo ili čak naivno direktno izraziti svaku emociju koju osetimo. To je prostor u kojem skrivamo, rafiniramo emocionalne reakcije bilo da bismo sebe zaštitili, bilo da bismo zaštitili druge. Dakle, kultura neminovno dovodi do jedne vrste izveštačenog ponašanja u javnosti koju zovemo ljubaznost. U našoj sredini ljudi to ne shvataju dovoljno i često pokušavaju da se prebrzo intimiziraju, ugrožavajući druge koji su navikli na distancu.

Šta će biti sa svetom koji se sve više i rapidnije otuđuje i, reklo bi se, ne traži izlaz iz te otuđenosti?
- Na žalost, ne možemo uticati na globalne tokove. Možemo ih samo razumeti. Sasvim različito funkcioniše pojedinac ili društvo koje se nalazi u zoni preživljavanja od pojedinca ili društva koje se nalazi u zoni kvalitetnog života. U zoni preživljavanja ljudi su siromašni, daleko su više upućeni jedni na druge, važno je preživeti, zadovoljiti osnovne potrebe i slično. To je zona u kojoj su veoma jasne osnovne životne vrednosti i u kojoj je čovek bliži svojoj prirodi i svojoj istoriji. Međutim, u zoni bogatog društva, gde je sasvim jasno da će pojedinac preživeti, makar kroz brigu socijalnih službi, ljudi su usmereni na podizanje kvaliteta života. Kada posmatrate kvalitet života, onda dođete do zaključka da kvalitet nije u spoljašnjim stvarima, već prvenstveno u unutrašnjem zadovoljstvu. To je upravo opsesija i vrhovna vrednost pojedinaca u bogatim društvima, potraga za srećom, za užitkom. Kada užitak postane cilj, onda se u društvu mnogo toga menja. Porodica više nije mesto gde dvoje mladih udružuju svoje snage da bi zajedno preživeli i podigli decu. Partner se traži zbog seksualnih i drugih užitaka. U odnosu se ostaje sve dok partner daje dovoljno užitka, a kada to, nakon kraćeg vremena, više nije slučaj, traži se drugi partner. Užitak se traži u alternativnim seksualnim tehnikama, u korišćenju droga i slično. Rađanje i podizanje dece postaje naporno i dobija značenje odricanja od sopstvenog ostvarenja. Sve je više ljudi koji ne žele decu ili imaju samo jedno dete. Ljudi postaju opsednuti sami sobom, ostvarenjem svojih potencijala, potragom za što većim ili što dužim užitkom, potragom za zabavom i što kasnijim odrastanjem. Jednom rečju, rastu narcisoidnost, hedonizam i infantilnost. Na planeti je trenutno takvo stanje duha da na bogatom Zapadu raste individualizam na račun kolektivizma, pojedinac postaje zagledan u samog sebe dok se zajedništvo raspada. U Zapad ubrajam i našu zemlju, ali i Rusiju i druge postkomunističke zemlje. Tačno je da mi nismo bogati, ali smo preko medija prihvatili ovaj mentalitet. Sa druge strane je kolektivizam oličen u islamskom svetu koji nudi sasvim druge vrednosti. To smo u našoj zemlji u poslednjih nekoliko decenija osetili kao sudar naše nacionalne volje i albanske nacionalne volje. U tom smislu vidim Zapad kao društvo u laganoj degeneraciji, dok na Jugu istovremeno raste civilizacijska alternativa. Budući svet će se kretati između ova dva senzibiliteta.

Koji su sve uticaji potisnutih i iskrivljenih predstava o emocijama na fizičko telo čoveka?
- Još tokom šezdesetih godina je shvaćeno da potiskivanje emocija može dovesti do pada imuniteta, poremećaja rada autonomnog nervnog sistema i do razvoja niza, takozvanih "psihosomatskih bolesti". Tada su mnogi psihoterapeuti svojim pacijentima upućivali poruku da izraze svoja osećanja direktno, kako ne bi dobili, na primer, čir na želudcu. Nešto kasnije je primećeno da i oni koji jasno i direktno izražavaju svoja osećanja, kao, na primer, ljudi koji se često ljute, u većem procentu oboljevaju od bolesti srca. Takvi kontradiktorni podaci su zahtevali nešto širi okvir za razumevanje. Naime, svaki put kada osećamo neku neprijatnu emociju, mi smo pod nekom vrstom stresa. To je signal da nismo adaptirani, da naša unutrašnja slika sveta nije u skladu sa samim svetom. Zbog toga nas neprijatne emocije pokreću na adaptivne aktivnosti. Neprijatna osećanja su, dakle, znak neadaptiranosti, a pokreću nas na ponovnu adaptaciju. To je poenta ovog procesa. Da li ćemo mi učiniti nešto što će dovesti do toga da ponovo uspostavimo adaptaciju? Ako ne činimo ništa ili ako činimo pogrešnu stvar, stanje adaptacije se ne postiže, a stres prelazi u teži oblik koji stručno zovemo disstres. Upravo tada telo počinje da strada. Posebno su ugroženi oni ljudi koji su emocionalno nepismeni, koji nisu u stanju da imenuju ili objasne svoje emocije. Zbog toga oni na spoljašnje stimuluse reaguju veoma burnim telesnim reakcijama. Ljudi koji potiskuju svoje emocije ili ih prazne u neadaptivno ponašanje kakvo je pušenje, džogiranje i slično, ne rešavaju probleme i njihovo zdravlje je ugroženo. Mnogi ovo neće razumeti jer se pušenje smatra veoma negativnim, a džogiranje veoma pozitivnim. Postoje dve vrste ljudi koji džogiraju. Oni koji rešavaju svoje probleme, a džoging im je rekreacija i oni koji ne rešavaju svoje probleme već svoje frustracije pokušavaju da "istrče". Fizička aktivnost je svakako pozitivna, ali ne može biti zamena za psihološku adaptivnu aktivnost. Malo je poznato da je čovek koji je izmislio džoging umro u svojim pedesetim godinama od srčanog udara.

Pošto ste se bavili i ponašanjem marginalnih grupa (narkomani, delikventi, duševno obolele osobe), šta možete reći o emocijama te grupacije ljudi koje su, svakako, polazište za njihov stav i ponašanje prema životu i okolini?
- To su veoma različite grupe ljudi koje povezuje to što pate. Iako je njihova patnja ono što ih povezuje, ove grupe ljudi veoma različito reaguju na svoju patnju. Na primer, droge i alkohol se toliko koriste isključivo zbog toga što utiču na emocije. Postoje dve vrste uticaja koje se prekrivaju. Prvi mehanizam je takav da ljudi mogu samo sa ovim supstancama da izazovu kod sebe određene prijatne emocije. To je, u osnovi, hemijski hedonizam. Drugi način je kada ljudi samo sa hemijskom stimulacijom mozga mogu da smanje neprijatna osećanja i raspoloženja. To je kao da sami sebi daju lek. Ljudi prvo uzimaju droge da bi izazvali prijatnost, a onda, kada postanu zavisni, da bi smanjili neprijatnost. U odnosu na veliki broj ljudi koji su probali droge, relativno mali broj je nastavio da ih uzima. Ako pratimo tu liniju uticaja od droga do emocija, dođemo do ličnosti onoga ko uzima i do njegove životne situacije. Na taj način, u stvari, dolazimo do dve kategorije mladih, do onih koji su zanemareni i do onih koji su razmaženi. I jedni i drugi ne vide drugi način da im bude bolje, da promene sebe i svoje ponašanje, kao ni svoju životnu situaciju, osim da hemijski deluju na svoje emocije.

Davno ste otkrili snagu transakcione analize (TA) i sami počeli i nastavili da je koristite vodeći kurseve TA, a kasnije postali i glavni edukator i supervizor u TA centru ATAS. Tako ste se opredelili za slobodnu profesiju. Možete li nam ukratko objasniti metode TA, njenu uspešnost, zainteresovanost javnosti i klijenata za nju i praktično postignute uspehe u njenoj primeni?
- Osnovni koncept u transakcionoj analizi je transakcija, odnosno razmena poruka između dve osobe. Na osnovu analize komunikacije mi zaključujemo o unutrašnjim stanjima osobe, o njenoj unutrašnjoj logici. Ljudi često ponavljaju serije transakcija sa različitim drugim ljudima, tako da govorimo o igrama. Međutim, glavni koncept u transakcionoj analizi je životni scenario. Reč je o tome da mnogi od nas u detinjstvu, samostalno ili pod uticajem roditelja, izaberu svoju životnu priču koju kasnije zaista i žive. Problem nastaje onda kada je ovaj životni scenario tragičan ili banalan. Mnogi ljudi imaju scenario koji je bez ljubavi ili bez uspeha, bez prava na sreću i slično. Kod nas je poseban problem što mnogi ostaju u scenariju preživljavanja čak i onda kada su im životne okolnosti takve da im je moguć kvalitetan život. Kako ljudi mogu promeniti svoja osnovna uverenja o sebi, drugima i svetu, onda mogu promeniti i svoj životni scenario. Kod nas je trasakciona analiza prilično popularna kako u stručnoj javnosti, tako i među laicima. Postoje prevodi pet, šest osnovnih knjiga koje su, poput Bernove knjige "Koju igru igraš?" doživele veliki broj izdanja u nas u poslednjih četvrt veka. Interesantno je da, pored psihoterapije i savetovanja, koncepti transakcione analize nalaze svoje mesto u oblasti pedagogije, kao i u oblasti psihologije organizacije i u menadžmentu.

Pošto su Vaše knjige "planule", a što ukazuje na potrebu ljudi za odgovorima na pitanja koja ih muče, šta novo pripremate za čitalačku publiku?
- Moj način života je takav da funkcionišem u dve države, tako da nemam dovoljno vremena za pisanje a i već duže vremena radim na više projekata koji su skoro gotovi. Međutim, kada projekat privedem kraju i kada je meni sve jasno, tada više nisam tako motivisan da ga okončam. Na jesen izlazi iz štampe moja knjiga o narkomanskim igrama - "Igre koje igraju narkomani" - gde se problemu narkomanije približavam iz vizure transakcione analize i definišem dvadesetak glavnih narkomanskih igara. Interesantno je da sam tu knjigu započeo pre dvadeset pet godina, a tek nedavno završio. Za jesen pripremam još jednu knjigu pod nazivom "Transakciona analiza" koja je, u stvari, udžbenik savremene TA. Kod nas postoje prevodi klasičnih knjiga iz transakcione analize, koje su napisane pre više od tri, četiri decenije. U međuvremenu je mnogo toga dopunjeno i istraženo, čemu su značajan doprinos dali i domaćih transakcionih analitičara. Za zimu planiram da konačno završim knjigu o psihologiji maske ili persone pod nazivom "Javno Ja". Do sledećeg leta bi trebalo da okončam i davno započeti projekat pod nazivom "Arhetipovi ljubavi - Ljubav i kultura".

Razgovor vodila: Saša Važić