Dnevnik putovanja

Zašto (uopšte) pisati dnevnik?

Sreda, 6. jul

Postoji jedno prokletstvo koje je povremeno i zgodno vađenje. Filozofski background ne samo da dozvoljava, nego makar u nekim slučajevima zahteva pristup koji bi, umesto da odgovara, propitivao samo pitanje, dubinski zahvatao kontekst i stavio pod sumnju sam nalog i očekivanje, doveo u pitanje švercovano pred- i pod-razumevanje u samom upitu... Onda ta esnafska obaveza pređe u prvu prirodu i gotovo ne možete da se na početku ne zapitate zašto (uopšte) pisati dnevnik. Ali u ovom slučaju to nije samo stvar obaveznih pripremnih vežbi za intelektualnu gimnastiku, a svakako nije ni puki, s perenijskih visina dobačen karikaturalni gest: "čemu sve to". Institucija dnevnika mi je oduvek bila sumnjiva, čak odbojna, i mislim da je ovo prvi koji zaista odrađujem. Uprkos sjajnim izuzecima u literarnoj tradiciji, moja asocijacija je ostala ona prvobitna. Možda zaista uvek biva da nas to prvo do kraja određuje. Kao što ću uvek ostati filmski analfabeta blagodareći prljavštini i, eufemistički rečeno, mirisima beogradskih matine predstava iz detinjstva, tako mi je i vođenje dnevnika neodvojivo od bubuljičavih-koje-to-neće-da-budu šiparica koje svoje hormonalne prelive smatraju dovoljno značajnim da bi trošili istanjene šumske resurse i uz to se beslovesne, u poodmakloj demokratizaciji pisma i pisanja, ogrešile o njegovu plemenitu tradiciju. Ta narcisoidnost, čak oholost, čini mi se neodvojivom od dnevničarenja. Ono što doživljavam vredno je zapisivanja, ja o nečem imam nešto da kažem ili u svakom slučaju imam pravo da kažem, moja dnevna recepcija zbog nečega je značajna - kakva monstruozna samouverenost ovodobnih "zdravih ličnosti". Nekada ste valjda morali imati dobar razlog da biste trošili papir i nerve eventualnih čitalaca. Inflacija komunikacije obesmislila je i trud i obraćanje. Zašto onda pišem, zašto ipak pišem Dnevnik? Možda da bih i ovo rekao što sam rekao, možda je nakon toga lakše i opravdanije, ili je manje neopravdano zapisivati vlastite u-vide. Ali nikako ne svedočiti kao povlašćeni izvestilac o zbivanjima sveta, nego položiti račun o pravu, o talentu, o potencijama tog svedočenja. Položiti račun bez nade i bez utehe. Možda smo istovremeno i osuđeni i jedino dostojni izazova kada se kušamo u stvarima koje ne volimo, kada proveravamo ipravnost i dalekosežnost naših averzija, uvek samo sebe stavljajući na kocku.

Četvrtak, 7. jul

Zvao me je Dušan Stojković. Dušan Stojković je sada, mislim, podpredsenik opštine Mladenovac, a zapravo je profesor srpskog jezika i književnosti u tamošnjoj gimnaziji. Magistar je književnosti i najvredniji istraživač kojeg znam. Sve čita, sve razume i, bogami, o tome podosta i piše. U sebi jedini neviđenu strast za ono što se naziva arhivskim studijama, za prikupljanjem rasute građe koja čini "utuljenu" ili jednostavno zametnutu tradiciju, ionako tanku, našeg spisateljstva. A opet, ponajdalje je od one slike svečano ozbiljnog i dosadnog arhivara, savremen do balčaka, i u svojim čitanjima i u svojim pisanjima. Ne znam kako to uspeva da jedini, ali u njegovom slučaju ta naporednost je sasvim skladno uklopljena. Uvek volim da ga čujem i vidim, mada nemamo često priliku. Poziva me i redovno se odazivam na promocije povodom "Šumadijskih metafora", kojom prilikom me obavezno opskrbi pristojnim naramkom knjiga, što njegovih, što antologija kojima je urednik, što onih za koje misli da bi mi mogle biti interesantne. Njegov poziv je ovog puta bio vezan za izvinjenje što nije mogao da dođe na promociju moje knjige. Želi da je vidi, odmah ću mu je poslati. Mislim da je možda još samo on pretekao. Ta moja knjiga živi zaverenički život u kome se po nekoliko knjižara jedva može pronaći, u kojem za nju znaju otprilike svi koji su je dobili, a od tih koji su je dobili, blizu stotinjak, gotovo svi su, ako ne idealni, ono čitaoci kakve samo poželeti mogu. Ostao je još Dušan, mislim još samo on od onih koje znam.
Radujem se njegovom čitanju i strahujem od njega.

Petak, 8. jul

I sam sam profesor, radim u Gimnaziji. Danas sam bio dežuran na upisu. Hiljade svršenih osnovaca je polagalo test i konkurisalo za neke srednje škole, među njima zavidan broj i za moju. Gledao sam ih dok su podnosili dokumenta. Nisam više siguran da ih uopšte razumem. Možda tek ponekog roditelja i njegovu neprijatnost. Klinci nemaju neprijatnosti, čini se da nemaju ni neka očekivanja, naročito kada je u pitanju obrazovanje. Rekao bih da nemaju više nikakvih iluzija. O čemu će onda da pevaju i čemu da se posvete? I koga ću i smem li uopšte ikoga da potkupim za stvar istraživanja? U najboljem slučaju, došli su u supermarket gde će manje-više proizvoljno birati artikal. U onom češćem slučaju, došli su u prinudni sabirni centar, gde se postaje čovek na jednak način na koji se pričalo da se postaje čovek u vojsci, gde se odrasta tako što se naučiš zlu sveta i zlom odgovoru na njega, gde se ne ide u hram nego radije u vučju jazbinu, gde se trguje i krade, ucenjuje i lakta. Izlazak iz maloletstva koji su plemeniti prosvetitelji zamisljali kao osposobljavanje za "samostalnu upotrebu vlastitog uma bez pomoći drugog" u omasovljenoj prosveti definitivno se legitimisao kao priprema za bezumno preživljavanje protiv drugih. Učenici više nisu naslednici i baštinici ni jedne predaje; oni su nedragovoljni konzumenti njihovih shematski prepariranih varijanti kao ritualne kazne za uzrasno maloletstvo iz koga su karakterno odavno izašli. Pogledajte ih samo za četiri godine i u izobličenim facama na orgiji neukusa koja se naziva maturskom večeri pokušajte da prepoznate učinak školovanja. I da ne bude zabune, naravno da su profesori krivi. Krivi su što rade ono što sam danas radio, što upisuju, bez daljih uslova, bez najvažnije provere. Što ne pitaju: jesi li proveo besanu noć posle čitanja nekog književnog dela, nisi, napolje. Slušaš li Cecu, da, napolje. Misliš li o čudu sveta, ne, napolje...

Subota, 9. jul

Otišao sam konačno na "Čelo fest", jedini put ove godine, ne stižem. Ali ovaj koncert sam baš želeo da čujem. U čudno ukomponovanoj Sali Beogradske filharmonije, koja me zbog nečega, ne mogu reći čega, privlači, nastupali su prvo šveđani: Hans Polson na klaviru i Mats Rondin na violončelu iz 1772. godine. Dupli program su potom nastavili francuskinja Sofi Labandibar, u koju sam se tokom njenog pouzdanog i inspirativnog bavljenja klavirom zaljubio, i violončelista poreklom iz Koreje Jang-Čang Čo. Najviše je bilo Betovena, ali i Debisija, Štrausa, Berca... Puna sala. Ne volim kad je tako, i inače ne volim publiku, prosto mi izgleda neumesno javno deliti sublimne doživljaje sa nepoznatima. Bili su ovog puta pristojniji nego inače, manje drski u izražavanju oduševljenja, dosade ili problema sa respiratornim traktom, svejedno. Možda ih je privuklo to što su besplatne ulaznice, možda posvećena atmosfera koja iz veoma velike udaljenosti evocira aristokratiju. Ko su ti ljudi? Veoma malo sredovečnih, to je bilo upadljivo. Video sam bivšu koleginicu koja je u penziji i bivše učenike koji studiraju. Ne želim da učitavam, naprotiv, hoču da se nadam da nisu svi tu zato što su potražili odmor od svakodnevnih briga, kako glupavo novinarstvo voli da opravdava recepciju umetničkih dela, da nije svako od čitanja koje praktikuju domaćičko i da nisu osuđeni da svaki estetski čin doživljavaju kao psihoterapiju putem eskapizma. Ali suviše su bili udešeni, naštimovani, odlučni da uživaju, rešeni da im ovo bude životni događaj. Opet sam se uverio. Tek u susretu sa strancima, bilo da sviraju ili govore, možemo opet videti kako izgleda biti nepretenciozan, ne baviti se uvek prekretničkim sednicama i odlučnim bojevima. Ako je ikom od topovski zaglušujuće buke tonova i reči ostalo još uvo za tankoćutnije zvuke.

Nedelja, 10. jul

Još o publici, i po cenu da se ovaj dnevnik pretvori u vašar mizantropije. Gledao sam finale svetske lige u odbojci: mi protiv Brazila. Apstiniram već izvesno vreme i od televizije i od masovki, ali me je prijateljica nekako nagovorila da kod nje iz ležećeg položaja pratimo, a prijatelji su me obavestili da je bilo sjajno protiv Poljaka. Uz to sam video i gužvu mlađarije oko hale, pa hajde onda, što da ne. Voleo sam i odbojku i naše dok su se probijali. Umeli su da igraju lucidno. Onda je onaj novosađanin Petrović počeo podlo da se smeška, a Vanja Grbić da na opšte zadovoljstvo facijalnim grčevima širi istinu o Srbiji. Počeli smo da pobeđujemo i to izgleda ne ide bez moralnog pada. I sada je, stvarno mnogobrojna publika, zviždala protivnicima da bi ih omela. Nikad neću imati razumevanja za to. Skandal je da navijanje uključuje upućivanje najgorih želja onima koji nisu "naši". Jedva skrita forma ratništva. Bez preterivanja. Ne samo da je šorka po bivšoj Jugoslaviji, kao što su već zaključili, počela na stadionima, nego ne prestaje ni posle nje. Patriotizam se pretvara u ključnu vrlinu veština s loptom, a oni koji su veštiji... Trebalo bi napisati istoriju navijačkog besčašća. Od nekada benignih slogana, prešlo se u osamdesetim na žešće popevke. "Svima nama Aco, Aco, kurac pušio", tako su Aci Petroviću iz "Cibone" pevali u Beogradu. Pevao im zajednički falus "ludih navijača". Onda su intonirali taktove posmrtnog marša na fudbalskim utakmicama kad god se neki protivnik povredi. Pa su postali sasvim direktni: "Da bog da um-ro". Kasnije, devedesetih, znamo šta se institucionalno dešavalo i sa sportskim navijačima i sa političkim navijanjima. Ali, samo neka ne pričaju da je u sportu automatski spas, Varvari, horde, stoka i ostala slikovita imena navijačkih udruženja spasiće nas svega, biće brana opasnim pošastima narkomanije i dokolice, naučiće nas zdravom i plemenitom životu. Medijski promovisan militantni rečnik sportskog patriotizma, o kome je Ivan Čolović davno pisao, avanzovao je do državne psihoterapije sportom - u svemu drugom izgubljene ali pobeda jednako željne nacije.

Ponedeljak, 11. jul

Pripremam sajt. Lažem, dizajner moje knjige i, ako smem reći, moj prijatelj Milan Miletić priprema sajt na kojem bi se ona prezentovala. Poradio sam prilično na stvarima o kojima pojma nemam i o kojima nikad neću steći pojam. Ali, ide relativno lako dok se daju pare: registruju domeni, rezervišu web adrese... Navikne se čovek na taj čudnovati diskurs, sluša ga i unapred izvini za trapavost upotrebe ako mora da progovori. Muka počinje kad treba rukovati mašinama i odraditi nešto. Rage against the machine. Ni pojedostavljeni kodovi nikad nisu dovoljno jednostavni. Naprotiv, umnožavaju se i usložnjavaju, sve jednako u nameri da olakšaju korišćenje. Do kraja ne mogu da skapiram da li je reč o nekoj esnafskoj mistifikaciji ili zbilja ne može drugačije. Nemamo istu logiku, nemamo iste ciljeve. Očekujem sredstvo, a ono se pretvori u samosvrhu. Pomagalo, proteza okupira čitavog čoveka čija je. To je, kažu, sudbine alave zapadne tehnike, odnosno sudbina ljudi koji joj ovako ili onako robuju. Ali da makar to ropstvo za uzvrat pruža one blagodati zbog koje smo na njega pristali. Ovde nešto, ovde ništa temeljno ne valja. Kupio sam računar, nije bio dobar, naša budževina; kupio sam dobre komponente, prave, avaj, sofver je bedna kopija koja svaki čas blokira; dobro, kupio sam i originalne programe, sve šljaka osim interneta, jer ne valja telefonija; u redu, naručio sam kablovski internet, kažu rešava problem, majstor dolazi da ga namesti, a ono - četiri i po sata nema struje. Struja je sada došla i više ne znam šta da očekujem, da se sruši zgrada... Simuliramo da smo normalni, napinjemo se na mišiće, a u stvari smo samo Gustavi koji gradacijski, doduše na dole, otkrivaju u čemu su sve manjkavi.

Utorak, 12. jul

Peti park je naziv jednog parkića između visokih zgrada na Zvezdari. Tamo su jednog jutra, iznenada, došli ljudi u zelenom i posekli 27 stabala, od kojih bezmalo sva stara po nekoliko decenija. To je bio prvi nalet, pre mesec dana. Ostale nalete, a bilo ih je nekoliko, koji su smerali na to da raščiste što je preteklo i otpočnu s gradnjom parking garaže i stambeno poslovnog objekta čija bi udaljenost od ostalih zgrada bila u rangu one u ulicama u Dalmaciji - stanari su odbili. Samoorganizovali se, digli frku i do sada odolevaju. Imaju sirenu za uzbunu, dežurstva, organizuju basket i šahovske turnire, rok koncerte, sve u tom nevelikom parkiću. Pametni su i simpatični, duhoviti i odlučni i podržavam ih u tom razboritom "bacanju kamenja na sistem". Nema koji medij nisu pozvali, a ne mali broj je i napravio prilog. Nema koju instituciju nisu obišli, a najveći broj im je dao podršku. Zapravo sve - od opštine do nekih ministarstava i gotovo svih političkih partija i nevladinih organizacija - sve institucije koje nisu nadležne. Nadležan je grad, gradski arhitekta, a od njega nema odgovora ni razgovora ni govora, a nekmoli s njim dogovora. Izgledi su nikakvi, ali ova prava građanska inicijativa ne jenjava; danas su imali tribinu u opštini Zvezdara i zato o tome pišem. I stručna javnost, arhitekte, građevinci, ni malo ne sumnjaju da je reč o bezočnom vandalizmu i o kardinalnom neznanju. Oni upućeniji, međutim, koje sam privatno priupitao, dobronamerno savetuju: "Pusti, ne pačaj se u to. Tu su ozbiljne pare, glava lako leti..." Čudim se. Na to se javljaju oni još gori od njih, cinici. Oni su skroz ogrezli, a da misle da nisu, oni reprodukuju nasilje, paternalističkim pitanjem prosvećujući naivne: "Gde ti živiš kad to ne znaš?" S vama i među vama ne, to je izvesno. Na kraju krajeva, ako kompjuter i ne proradi, otkrio sam da postoji dnevnik...

Predrag Krstić, magistar filozofije, pesnik, književni kritičar...