Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Gojko Božović, pesnik, kritičar i glavni urednik "Stubova kulture"

 

Književnost je najbolji proizvod srpskog društva

 

bozovicGojko Božović igra nekoliko važnih uloga u domaćoj književnosti. Rođen je 1972. godine u Bobovu kod Pljevalja. Objavio je knjige pesama: "Podzemni bioskop", "Duša zveri", "Pesme o stvarima", "Arhipelag", kao i knjigu eseja o srpskoj poeziji druge polovine 20. veka "Poezija u vremenu". Živi u Beogradu gde radi kao glavni urednik izdavačke kuće "Stubovi kulture". Za poeziju je dobio nagrade "Matićev šal" i "Brana Cvetković", kao i nagradu iz Fonda "Borislav Pekić". Između ostalog, uređivao je listove "Književna reč", "Književni magazin", časopise "Trg", "Književna kritika", "Reč", kao i književni program "Trg pjesnika" u Budvi.


Plastelin: Zamolio bih Vas da na početku ovog razgovora, iz ugla književnog kritičara i urednika, kažete nekoliko reči o pesniku Gojku Božoviću. Kakva je njegova poetika?

Gojko Božović: - Teško je govoriti o sebi kao da se govori o nekome drugome. Ali to nikako ne sme da bude alibi piscima u modernim vremenima da govore kako oni ništa ne znaju o svojim tekstovima, jer su oni proistekli iz viših sila inspiracije. Moderni pisci su kritičari čak i ako ne objavljuju književnokritičke tekstove. Ako to nisu, onda su, zapravo, izraz anahronog uverenja da se može pisati bez poetičke samosvesti. Pišemo iz unutrašnje potrebe, zato što rečima poveravamo neka važna značenja, ali to možemo činiti bez svesti o modernosti i tradiciji, bez znanja o tome šta je napisano i bez strogosti prema samima sebi, još manje bez razumevanja okolnosti u kojima književnost pokušava da se uspostavi kao govor potreban nekome.

Moje pesme su tihe i melanholične, one su izraz individualne projekcije egzistencijalnog i književnog iskustva, ali ja, dok ih pišem, u njih pohranjujem i jednu vrste ironijske rekonstrukcije tema kojima se bavim.

 

A teme su…

- Teme su različite: od vode koja me zanima i kao datost i kao simbolička sila do pitanja kome se književnost još uopšte obraća, od pitanja svakodnevice do pitanja jezika, od unutrašnje drame jedinke do istorijske drame konkretnog vremena, od unutrašnjih preloma usled kojih čovek postaje drugačiji do epohalnih pitanja na koja moramo dati nekakav odgovor. O svemu tome može se govoriti tiho, meni se čini i da se o svemu tome naprosto mora govoriti.

 

U jednom intervjuu ste izjavili da je poezija "tih medij". Ima li poezija na početku trećeg milenijuma svoje čitaoce? Da li danas postoji knjiga poezije nekog savremenog pesnika koja je postala bestseler?

- Da, poezija je tih medij. Ponekad mi izgleda da se poezija više piše nego što se čita. To nije samo tako kod nas. U zemljama koje imaju desetine ili stotine miliona stanovnika pesničke knjige se štampaju u tiražima od 500 ili 1000 primeraka. To više nisu činjenice koje se tiču samo opstanka poezije ili broja njenih čitalaca. To postaje i jedno važno kulturno i društveno pitanje. Jer, poezija je značajna čovekova antropološka sposobnost. Isto tako, ona je delatnost dugog trajanja, jedna od prvih civilizacijskih aktivnosti. Ako je toliko dugo trajala, zašto bi nestala baš u našem vremenu? I da li nestanak poezije sa sobom povlači još neke nestanke? Negde je Gadamer rekao da nije pravo pitanje utihnjuju li pesnici već je pravo pitanje da li su utihnule naše sposobnosti da čujemo pesnike. Neke stvari iz našeg iskustva, neke emocije, neka značenja možemo da izrazimo samo uz pomoć poezije. Drugi mediji nam tu nisu od velike pomoći.

 

To znači da će poezija opstati…

-Verujem da će poezija opstati kao uverljiva manjina koja počiva na nekoliko stotina čitalaca. Od kojih će većina, izgleda, biti sami pesnici. U strogom smislu, pesničke knjige ne postaju bestseleri. Bestseler je samo ono što se proda u tiražu većem od 5000 primeraka. A to pesničke knjige po pravilu mimoilazi.

 

bozovicObično sa pitanjem ima li poezija čitaoce, ide i drugo (apokaliptično književno) pitanje: postoje li danas u Srbiji književni kritičari?

- U Srbiji postoje književni kritičari, ali ne postoji prostor za književnu kritiku. Istorija kritike je uvek povezana sa istorijom periodike. Ali prvi put u istoriji srpske štampe događa se da je srpska književna kritika izgubila mesto svog objavljivanja. Danas gotovo nijedne književne novine ne objavljuju kritiku. I oni listovi koji to rade po pravilu objavljuju tekstove od 20 redaka, što je neobična kombinacija novinske vesti i kolumne na razne teme. U svim generacijama postoji po nekoliko vrlo zanimljivih kritičara, ali šta vredi kada oni nemaju gde da pišu. Zamislite poziciju nekoga ko se sada odlučuje da postane književni kritičar: ne samo što niko ne pomišlja da bi bilo pristojno da mu se takav rad plati nego mu niko ne daje ni prostor da pokaže svoj književni ukus. Bez književne kritike ne postoji pravi javni razgovor o knjigama. Otuda se događa da se neke knjige pojavljuju u velikom broju izdanja ili da dobijaju najvažnije nagrade, a da o njima nema pravog kritičkog odgovora. Ili da se, s druge strane, poslednjih nekolko godina u Srbiji stvori i na sav javni glas iza|e čitav jedan front paraliterature koja se, čak i od strane mnogih kritičara, profesora književnosti i medija, predstavlja kao jedina i prava književnost. I to je u ovom trenutku ključni problem srpske književnosti.

 

Kakvu ulogu igra kritika u našem društvu?

- Njen javni položaj je katastrofalan, kritika nije vidljiva, mnoge njene vrednosti su poznate samo najužem krugu posvećenih, a o estradi se govori kao o književnosti. Nikako ne sme biti zamućena razlika između ozbiljne književnosti i estradne literature. U svom vremenu Mirjam je uvek bila mnogo čitanija od Andrića. Ali se ipak znalo ko je Mirjam a ko je Andrić. I nije Mirjam, nego je Andrić, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Sada vidim opasno nastojanje da se sve to izjednači i da se u isti red stave David Albahari i, recimo, bezbrojni rodoslovi srpskih domaćica.

 

Kao urednik "Stubova kulture" pročitate hrpu neobjavljenih rukopisa. Pored toga, kao kritičar i pesnik, gomilu objavljenih knjiga. Da li su to dve različite vrste čitanja? U kojim knjigama najviše uživate? Da li čitate i u tramvaju?

- Ta dva čitanja su različita, ali su u mnogo čemu i slična. Kada čitam rukopise, nastojim da među njima nađem one koje bi vredelo objaviti. Ali u godinama uredničkog rada nisam dobio previše rukopisa meni nepoznatih ljudi koji su me iznenadili svojom vrednošću. Priznajem, to deluje malo obeshrabrujuće, ali, ipak, ne odustajem, i dalje čitam rukopise, jer je pravo zadovoljstvo naći nekog novog autora i neki novi rukopis. A znamo da dobrih stvari na ovome svetu previše nema. I još nešto: ja sam strog čitalac i ne odlučujem se lako da objavim neki rukopis. Ali isto tako ne zaboravljam da je u svaki rukopis, dobar ili loš, bez izuzetka, svaki autor upisao najbolji deo svoje energije. Koliko god imao tu vrstu razumevanja, ponekad ne nailazim na razumevanje kod autora kojima vraćam rukopise. Ali primetio sam da svi rukopisi koje ja ne objavim bivaju objavljeni kod drugih izdavača.

Naravno, ne mešam se u uređivačke poslove drugih izdavača, imam već dovoljno svoga posla, ali mislim da nije nužno objaviti sve što se napiše. Imam sve manje vremena da čitam knjige iz čiste radoznalosti, iz čiste emocije, dakle, izvan profesionalnih interesovanja. To mi, recimo, mnogo nedostaje. Uživam u mnogim knjigama, od raznih autora i iz raznih oblasti. Možda je, ipak, najveće uživanje u knjigama koje čitam drugi ili treći put, onda kada te nečim iznenadi knjiga koju znaš iznutra. Inače ne čitam u tramvaju, češće se vozim autobusom u kome, takođe, ne čitam.

 

bozovicKako izgleda biti urednik velike i važne izdavačke kuće kakva je "Stubovi kulture"?

- "Stubovi kulture" objavljuju knjige većine vodećih autora savremene srpske književnosti. Pored košarke i još nekoliko kolektivnih sportova, književnost je najbolji proizvod srpskog društva. Ne vidim da su u Srbiji pravi nešto bolje od romana Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Radoslava Petkovića, Dragana Velikića, Vojislava Despotova, Milete Prodanovića ili Veselina Markovića, od priča Mihajla Pantića, od drama Dušana Kovačevića ili Vide Ognjenović, od pesama Ljubomira Simovića. Nije važno objavljivati samo knjige, potrebno je od njih praviti kulturne i društvene događaje, a od njihovih autora prepoznatljive figure javnog života. U izdavaštvu sve knjige ne mogu biti remek-dela, ali u ozbiljnom izdavaštvu mora postojati standard ispod koga se ne ide. I potrebno je da ta minimalna linija bude postavljena prilično visoko. Znak izdavača koji stoji na koricama jedne knjige mora da bude čitaocu jasna poruka čitaocu o tome koji je to tip vrednosti. ako postignete tu vrstu prepoznatljivosti kod čiutlaca, uspeli ste kao izdavač. Jer izdavaštvo je posao u kome se vaš rad neprestano proverava. Ne samo u času kada se objavili neku knjigu, ne samo na kraju meseca kada stižu izveštaji iz knjižara i uopšte sa tržišta, već u svakom času dok se vaše knjige nalaze u knjižarama i antikvarnicama, u javnim i privatnim bibliotekama, a najpre u rukama čitalaca, kad god se oni mašili neke vaše knjige. "Stubovi kulture", dakle, objavljuju ozbiljnu književnost, ozbiljnu istoriografiju i ozbiljnu ekonomiju. Pokušavamo da u svim prilikama budemo na strani svojih čitalaca i svojih autora. U Srbiji je vrlo čest slučaj da se autorska prava ne poštuju, a da se čitaoci potcenjuju. Ne zna se šta je od čega gore. Samo zahvaljuju|i autorima i čitaocima, ako radite svoj posao, možete postati veliki i važan izdavač.

 

Kako vam izgleda izdavačka scena u Srbiji?

- Izdavači su različiti, a mene različitosti raduju. Dobro je da nismo svi isti. Ima mnogo izdavača u Srbiji, ali najmanje ima onih koji su prepoznatljivo profilisani u uređivačkom smislu i u smislu jasnih ciljeva u izdavaštvu. Mislim da takvih izdavača nema više od 5 ili 6. Svega nekoliko izdavača poštuju profesionalne standarde. Kao da je cilj da se potpuno kontaminira scena, da nema pravila ni uspostavljenih vrednosti. Tako se na kratak rok može napraviti neki novac, nekada i pristojan, ali se ne može postati pristojan i ozbiljan izdavač. U Srbiji postoji dovoljno dobrih pisaca i dovoljno dobrih čitalaca. "Stubovi kulture" izdavaštvo doživljavaju kao povezivanje takvih pisaca i takvih čitalaca.

 

Čini mi se da su poslednje dve nagrade koje ste dobili nagrada "Đura Jakšić" i nagrada "Branko Ćopić". Često ste u žirijima koji dodeljuju nagarde. Kakav je vaš odnos prema nagradama koje ste dobili i prema onima koje često dodeljujete?

- Nagrade su deo književnog života, nikako i sastavni deo književnosti. Obično se govori kako kod nas ima mnogo nagrada. Ne vidim da je to neki problem. Postoji svega nekoliko nagrada koje cenimo i za koje zna javnost. Ostale služe za zadovoljavanje sujeta. Problem sa nagradam je druge vrste. One, naime, ne ispunjavaju svoju ulogu. Najpre, one ne utiču na poznatost i na prodaju knjige. Kod nas to uspeva još samo NIN-ovoj nagradi za roman godine. Nagrade kod nas, potom, za razliku od drugih sredina, ne omogućavaju svojim finansijskim posledicama piscu da barem neko vreme na miru piše svoju sledeću knjigu. Inače, ja radim samo u žirijima koji su nadležni za žanrove koje ne objavljuju "Stubovi kulture". Nikako ne učestvujem u rđavom običaju da urednici u žirijima procenjuju sopstveni rad i daju nagrade knjigama koje su uredili. To nije korektno ni prema tim nagradama, ni prema tim knjigama, pa čak ni prema samom sebi.

 

Da li su nam potrebna udruženja pisaca? Imaju li ovakve kniževne asocijacije važnu društvenu ulogu?

- Književne asocijacije su potrebnije u doba tranzicije nego u uređenim društvima. Ali nam nikako nisu potrebna kao političke tribine ili vulgarni interesni klubovi. Udruženja su nam potrebna kao sindikati pisaca koji će štititi njihova profesionalna prava i prostor u kome će se pojavljivati njihove knjige. Nadam se da će Srpsko književno društvo čiji sam član biti još prepoznatljivije u ovom pogledu.

 

Vaš kolega urednik iz "Stubova kulture" Predrag Marković predsednik je republičke Skupštine. Osim što verovatno češće viđate predsednika od nas ostalih, da li ste politički aktivni?

- Ja sam verovatno jedan od retkih Srba koji neće učiniti dve stvari: neću se aktivno baviti politikom i neću napisati roman. Razume se, to me neće sprečiti da sa zadovoljstvom ili sa zanimanjem čitam savremeni srpski roman, još manje će sprečiti savremenu srpsku politiku, sada bez mog ikakvog zadovoljstva, da se bavi mnome. Moj politički angažman se u prethodnoj deceniji iscrpljivao u učešću u demonstracijama, a pisao sam i neke tekstove. Ne mogu da se odlučim šta je od toga bilo uticajnije. Danas je srpskoj politici potrebna nova generacija, ali nisam siguran ni da je ona na vidiku, ni da će joj uskoro biti pružena prilika. Krajnje je vreme da se bavimo svojim profesijama i interesovanjima, ali i da budemo strašno strogi i nepopustljivi prema političarima.

 

Razgovor vodio: Mića Vujičić

Foto: Preda

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement