Bunker: Natali Kejpl (Natalee Caple), prevedena proza

Unutar Moli Njutn

Danas je jutro brzo došlo. Kao velika zlatna ptica lepršajući preko neba gurkajući noćno crnilo ispred sebe. Voda u jezercetu je još uvek glatka i sjajna, žabe su isuviše strašljive da otpočnu uobičajeno skakanje unaokolo. Volim kako je sveže i čisto i dobroćudno ovo doba dana. Kad svet ovako izgleda, ja onda mislim da bih mogla sve da uradim, da prevalim stotinu milja, da otpevam nešto pravilnim glasom, da držim svoju ruku dovoljno mirno da mogu da napišem svoje ime. Kad nikog nema u blizini, pretvaram se da sam ista baš kao i svi drugi. I ponovo se osećam hrabrom. Da nije za ovo divno doba dana, sigurno bih već klonula.

Moja mama spava dubokim snom. Spava kao da neki veliki kamen vuče njen um dole na dno okeana. Sednem pored njenog kreveta kad se vratim s jezerceta i gledam je kako spava. Celo njeno telo je prekrasno i glatko. Njena kosa raspuštena preko celog jastuka a njeno lice meko i belo i ponovo mlado. Ponekad kad nemirno spava, ima crvene šare na obrazima, a ja probam da ih ispravim s prstom pre nego što se ona probudi. Ponekad joj šapućem nešto lepo u uvo pa da o tome sanja. Kad se probudi, pogleda u mene, podigne ruke gore i dok me grli, kaže "Hej Moli, Moli, Moli."

Al' danas izuzetno, vrata njene spavaće sobe su zatvorena za mene. Kad sam primetila, mislila sam da mora da je greška. Vrata njene sobe se otvaraju pod mojom rukom. Moja mama u krevetu ispod čaršava. Isto tako još neko drugi je tamo u maminom krevetu. Velik, pečurkasti, nezgrapan tip, pokvaren, u maminom krevetu. Specijalno danas, specijalno danas on je pravi pokvareni, pečurkasti, nezgrapan tip. Danas je moj rođendan, moj specijalni dan kad sam se ja rodila i donela mojoj mami sreću. Pokvarena pečurka, buđav, čupav, nezgrapan tip. Udaram jako nogama o stepenice, nek' se osećaju bedno, ali kad oslušnem oni se ne bude, zato udaram nogama još jače i onda jednostavno sednem dole na sred stepeništa jer šta drugo mogu da radim.

Ja imam petnaest godina. Slaba sam i neobična ali imam velike lepe oči zelene i plave kao rasprsnuto staklo i moje oči su kamere zato što vide i zapamte sve slike naokolo. Moje zenice su stalno raširene, pa me čine tajanstveno privlačnom. Moje ruke drhte a noge se uvijaju jedna oko druge kad sedim na stolici, ali šta me briga, čak ni balerina ne igra po ceo dan. Jednog dana ću da idem pa da hodam svugde, sve kao srna lako i brzo, a drveće - samo zelena mrlja pored mene. Niko neće moći da se meri samnom ili da me vrati. Jednog dana ja ću otvoriti usta i svaka moja rečenica će biti slatka, mudra magija, kao med, kao voda, svi tajni odgovori na sva tajna pitanja. Jednog dana ja ću naslikati moju mamu kako spava i sunce dolazi kroz prozor i pada po njoj, pa ona sva zrači, onako jasno svetlo kroz njenu kožu. U dnu slike ću potpisati svoje ime, Moli. Ja sam Moli Njutn.

"Moli?"
To je moja mama, uvija tanku kućnu haljinu oko sebe. "Moli, hoćeš da nam napraviš kafu i prepečeni hleb? Sad ću obuti papuče, dolazim da ti pomognem." Ustajem i vučem se, vučem se dole u kuhinju. Ali, ja sam srećna, dan tek počinje.

U kuhinji uzimam kafu i filter i odvrćem slavinu da napunim sud vodom. Voda mora malo da teče zato kad počne da teče iz cevi, donosi neku rđu. Ja stavljam filter u gornju pregradu mašine za kafu i zahvatam pažljivo kafu s kašikom. Nema veze koliko sam pažljiva, uvek prospem više na sto nego što uđe u filter.

Ja volim kako je samlevena kafa tamna i perjasto meka. Volim kako bogato i slatko miriše. Jednog dana i meni će biti dozvoljeno da pijem kafu zato što to neće štetiti mojim elektrolizama. Već znam kakav će kafa imati ukus kad je budem pila. Imaće ukus kao kad neko polako crta krugove na mojim leđima kad ležim u travi i mašine za travu brundaju u daljini. Stvarno je tužno da mislim da možda nikad neću piti kafu s mojom mamom. Ne želim ništa tako jako kao da sedim za stolom preko puta nje i da tako pričamo o stvarima, volela bih da ima stvari da se o njima priča i volela bih način na koji bismo pričale o stvarima.

"Heder", ja bih joj rekla, Heder je njeno pravo ime. "Heder, ja sam bila namislila da pričamo o tom pokvarenom pečukrastom tipu." A onda bih ja rekla nešto brilijantno i ona bi njega onda zaboravila i volela samo mene.

Ja mogu da govorim. Ja mogu da govorim sve lepo i krasno. Ali, oni to ne znaju zato što ja još neću da znaju. Zato što ja probam to samostalno. Ja pokušavam da proizvedem reči kao da su moje misli ali uvek čujem ogromnu duboku hrapavost od mog glasa i kako ne mogu da ga kontrolišem i onda počnem da se bojim. Moj glas me podseća na tako mnogo stvari, skoro me plaši.

"Je l' kafa već gotova? Hvala, Moli. Izgleda da sam stvarno spora. Da li hoćeš prepečeni hleb, Moli? Tvoj je rođendan, napraviću ti za doručak šta god zaželiš."

Ja stvarno volim prepečeni hleb. Zato ga volim što onda ja izvadim hleb iz drvene kutije, izvadim dasku iza srebrnog tostera i onda se mama smeši i ja čekam da ona izvadi nož iz fioke. Ona seče meki hleb debelo i onda pravo u toster! Ja volim med na moj prepečeni hleb, med i sveži buter. Tako mnogo meda da sve curi s ivice hleba na moju ruku i ja onda jedem i onda kad završim hleb, oližem moje klizave sjajne prste da budu čisti.

"Srećan rođendan, Moli." Čujem mamu kako mi govori.

Tako kad smo išli da vidimo delfine. Čamac je rezao vodu i ta voda je prskala moje lice. Galama je bila grozna, grozna. Jedino je mokar vazduh bio dobar i ukusan. Taj čovek je rekao kad on ugasi čamac, delfini će doći i ja sam čekala i čekala i gledala u vodu da vidim njihova leđa sve dok on ponovo nije upalio čamac i mi onda otišli nazad u hotel. Ja mislim da je moja mama nesrećna kad ne može da mi da šta je htela.

U momentima ja sam kao i svi drugi i ja mogu da hodam pravo i moje razmišljanje nije tako prazno i bez veze. Tako izgleda kao da uopšte nisam povređena, samo jako tiha. Moja mama me pogleda i samo uzdahne.

"Moli," kaže, "je l' znaš da te volim?"

Znam.

Ona misli da ja ne pamtim, ali ja pamtim. Ne sećam se mnogih stvari onako čim se dogode, ali još uvek se sećam davnih stvari. Sećam se tog da me je on udario s ciglom a ona je uletela u garažu vrišteći. Ja isto znam koliko uzme da se neka osoba promeni. Uzme jedan udarac sa strane tvoje glave i jedan udarac gore po glavi i jedan udarac u tvoj vrat. Ja sam još uvek Moli Njutn. Uvek ću biti Moli Njutn, čak iako Moli Njutn nije više ona ista. Moj otac je daleko.

Ona bi bila ljuta kad bih ja govorila zato što bih ja prvo rekla: "Gde je on?" Nedostaje mi, stvarno. Ne znam zašto. Možda samo zato što je dugo vremena bio ovde, a sad nije.

Taj tip uđe s mojom mamom i onda sednu za sto samnom. On uglavnom ne govori samnom, stvarno, on samo tako gleda negde drugde i sam sebi tako postavlja pitanja, pa ih onda i odgovara. Kao, on mi govori i onda kao pretvara se da je on ja i odgovara nazad. Kao: "Dobro, Moli, ti voliš vodu, možda ćeš jednog dana biti mornar ili tako nešto." Pa, onda: "Aha, ja volim vodu, postaću mornar."

Al', danas gleda u mene i malo izgleda tužan i govori mi i njegov glas je malo slađi nego što ga ja znam.

"Moli, za tvoj rođendan vodim te na jednodnevni izlet na jezero Hjuron. Spakovaćemo nešto za jesti i uzeti kameru, pa ćemo onda da se odvezemo tamo. "Moja mama me posmatra, ja ne znam zašto.

Oni pakuju nekoliko sendviča i ja idem i sedam u kola. U kolima je vrelo, ali meni baš godi. Ja se osećam sva kao ušuškana i sanjiva. Prozor gleda u garažu koju je ovaj tip za moju mamu obojio zeleno prošlog leta. Nisam se dobro osećala zbog mirisa farbe ili tako nešto. Isto kao, kao kad je moj tata bio ovde. Ja sednem još uspravnije na svom sedištu. Leđa mi se odljušćuju od sedišta. Napolju, put izgleda mokar i crn na suncu. Ja brzo pogledam u sunce i onda brzo sklonim pogled. To ostavi belu vruću mrlju u mojim očima.

Tako je bilo kad smo se vozili u Kejp Kod i sendviči napravljeni od lososa zasmrdili cela kola. A moja mama je spavala na prednjem sedištu a moj tata je vozio i pevao samnom. Pevali smo "O, Kanada" na engleskom, pa onda na francuskom. Moj tata ima crnu kosu i crn nokat na nozi i njegov vrat je pozadi uvek bio izgoreo. Moj tata ima ožiljak preko cele obrve, presekao je na pola kad se igrao sa svojim bratom kad je bio mali, igrali su "Izbegni kamen."

Kao, jednom je slomio stolicu o zid i izleteo napolje. Moja mama je stajala i gledala napolje kroz žičana vrata plačući, a ja sam se bojala. Ja sam se uspuzala da pogledam napolje kroz žičana vrata da vidim zbog čega to ona plače, ali tamo nije bilo ničega, samo prazan put. Prazan put ju je dugo držao tako stojeći, onda je otišla gore u njen krevet, legla je u krevet i onda još plakala. Spavala je kao da je velik kamen odvukao njen um na dno okeana i okean je postao sav zelen i besan. Ja otpuzala na krevet pored nje i ona se okrenula meni i držala rukama moje lice i ljubila ga.

Osećam da mi noge počinju da drhte, ja naslanjam ruke na njih da ih umirim al' trešenje je prejako. Mrzim taj osećaj.

"Jesi li ti O.K.?" on me pita. "Treba li da stanem? Da, ti si verovatno O.K. Sačekaćemo koji minut da vidimo da li će nestati." On opet govori sam sebi. Ali to ne nestaje, još je gore i gore, sad mi noga skače svugde okolo, a ja osećam nerve kao pauke, kao da ima neki bol negde i ja još ne vidim gde. On usporava kola i zaustavlja ih sa strane pored puta. Izlazi napolje i zatvara njegova vrata i dolazi ovamo na moju stranu. Otvara vrata i naginje se preko mene da otkopča pojas, stavlja ruke na moje kukove, okreće me tako da mi noge vise napolje iz kola. Ja još uvek držim moju nogu. Ja sam tako nesrećna da me boli grlo.

"Pusti sad svoju nogu, Moli." On govori meko ne gledajući u mene, samo u deo tela gde je noga. Neću da pustim nogu. On ne zna šta da radi. Moja noga će umreti. Moja noga će se odlomiti. Moja mama zna šta ja treba da radim. Zašto sad ona ne dolazi, ja bih mogla skliznuti ispod kola ili tako, moja noga, on je vrlo rđav. Ja ću da idem ponovo ispod mesta, mesta bola.

"Ššš, Moli, sve je u redu. To je samo mali grč. Sad ću da ti ispružim nogu i da je pridržim, a ti probaj da se opustiš. Prestaće brže ako se samo opustiš. Moli, Moli. Sve je u redu."

On rukama pridržava moju nogu. Njegove ruke su velike i nemaju drhtanje. Ja se tresem sad svugde, ali malo manje. Ja ležim na sedištu. Moje oči su sve kao prevučene nečim, mokre i vrele. On drži moju nogu ispruženu i polako je umiruje. Unutrašnji deo krova u kolima ima poderotinu. Ispod braon filca mogu da vidim žut sunđer kako je probio napolje.

Isto tako kao kad smo imali nekad pre kola.

Ja sam sad petnaest godina. Ja sam sad petnaest godina, i nisam budala. Te umrtvljene ruke i noge što ne slušaju. Treba ih sve odseći. Odceći ću ih i otići na spavanje. Mrzim kad sve ovako ispadne. On me ponovo stavlja unutra. Pomera sve meko i pažljivo. Govori sam sa sobom.

"Da l' bi mogla da staneš na nju sad? Hajde da malo prošetamo okolo."

Ne. Neću ja šetati okolo. Ja ne moram da šetam svugde okolo, ta budala.

"Hajde, Moli." Govori i počinje da me vuče napolje. Oslanjam se svom težinom na njega i on me podiže preko njegovog okruglog ramena. Kao da me moje srce bode iznutra.

Kao, kad sam bila mala pa zaspim ranije na kauču.

Tako, prošetamo malo a moja noga odmah postala nekako sve slabija i ja se još uvek pomalo tresem, mi ne možemo završiti naš put na jezero Hjuron. On okreće kola i mi idemo kući, u sigurno. On je sav fini i tih.

"Moli," on kaže posle duge vožnje. "Tvoja mama i ja ćemo se venčati." Mora misliti da ga ne čujem zato onda kaže ponovo. "Moli, tvoja mama i ja ćemo se venčati," i posle pauze "Moli, ti si sve bolje, stvarno jesi."

A, onda on odustaje da mi dalje govori i samo vozi zato što misli da ja ne čujem. Ja čujem. Ali, mene boli noga i moja leđa su zalepljena za sedište i ja samo hoću da idemo kući. Ja samo hoću da budem ponovo kod kuće. Hoću da budem kod kuće.

Prevod sa engleskog jezika: Anica Tešin