Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Igor Marojević, književnik

 

Demistifikacija istorije u četiri poteza

 

marojevicIzdavačka kuća "Stubovi kulture" predstavila je na ovogodišnjem Sajmu novi roman poznatog domaćeg pripovedača Igora Marojevića (1968). "Žega" otvara Marojevićevu buduću romanesknu (etno)tetralogiju koja će, kroz četiri različite priče, pokušati da demistifikuje istoriju i rasvetli fenomen multikulturalnosti. Marojević je do sada objavio romane "Obmana Boga" (1997), "Dvadeset četiri zida" (1998) i zbirku priča "Tragači" (2001). Adaptacija romana "Dvadeset četiri zida" izvodi se u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta, a njegov prvi dramski tekst "Nomadi" od maja 2004. godine igra se u Španiji. Poslednjih godina, Igor Marojević živi na relaciji Barselona-Beograd.

 

Plastelin: Pročitao sam skoro sve intervjue koje ste dali nakon objavljivanja "Žege" i primetio da je reč koju ste najveći broj puta izgovorili u tim intervjuima reč "istorija". Da li je "Žega" obračun sa istorijom?
Igor Marojević: - "Žega" jeste neka vrsta obračuna sa istorijom. Naravno, znam da upuštanjem u taj "obračun" neću ništa promeniti u svakovrsnoj okrenutosti lokalnog vizira ka prošlom. Ono što sam želeo jednostavno je da, što se kaže, zbog sebe napišem roman u kome bi lokalna politička, kulturna i ina okrenutost ka prošlosti i mitu bila demistifikovana, i u kome bi to bilo postignuto pre svega spoznajom o nemogućnosti objektivnog saznavanja istorijskih činjenica. Verujem, takođe, da je tokom devedesetih - pristizanjem izbeglica sa ratom zahvaćenih područja, kulturnim bekgraundom Miloševićeve politike i pogibijama rođaka, poznanika i dr. - dosta mladog urbanog sveta odjednom postalo upućeno na povesti o vlastitom poreklu: na nešto o čemu do tada nisu imali pojma. Bio bih zadovoljan ako bi se u tom smislu bar nekoliko desetina čitalaca moglo da identifikuje sa glavnim junakom "Žege", čiji doživljaji ilustruju rečeni šok nagle upućenosti na prošlost kao i to, da nije moguće spoznati čak ni ličnu, porodičnu istoriju.

 

"Žega" je, na neki način, obračun i sa domaćim istorijskim romanom...
- "Žegom" sam želeo da napišem opreku klasičnom istorijskom romanu kakav je, u slučaju većine domaćih istorijskih romana iz devedesetih, ispostavljao književnost kao satelitski oslonac za istoriju i, u krajnjem slučaju, kao pomoćni poligon za nekakvu nacionalnu katarzu, utehu za njeno izostajanje iz domaće politike. Istorijski roman može da verodostojno tretira istorijske činjenice ali ne na način na koji bi predstavljao utešni poligon politike. Ja sam napisao radikalan roman koji uglavnom ne poštuje ni istorijske činjenice. Ali, prikazao sam ih kao moguće, kao nešto što se moglo desiti, već po pravilima savremenog žanra koji je poznat kao istoriografska metafikcija. Sve uzev, "Žega" je istorijski roman sa jakim aistorijskim, antimitskim nabojem. "Žega" je istorijski roman u kojem je mnogo bitnija reč "roman" nego reč "istorijski".

 

Kako vam se nametnula tema kojom se bavite u "Žegi"? Između ostalog, pišete o sukobima u Crnoj Gori, "bijelaši protiv zelenaša", u trenucima kad se stvara zajednička kraljevina, ali tu priču, uz pomoć pripovedača, povezujete sa nesrećnim devedesetim godinama…
- Izabrao sam građu o zelenaško-bjelaškom ratu u Crnoj Gori dvadesetih godina XX veka, jer su štiva o toj temi nepouzdana ne samo s obzirom na ideološki oprečna mišljenja istoričara, nego su često takva i u okviru jedne te iste "ideologije". Takav mi se zjap učinio zgodnim rekvizitom za mnoge dodatne relativizacije istorijskog. Zatim, reč je o sasvim malom ratu, što mi je omogućilo da prikažem radikalnu marginu rata, koju tretira sve više dobrih stranih pisaca savremenih istorijskih romana. Opet, u srpskoj književnosti dosta je pisano o ruralnom, ali uglavnom stereotipno i jednostrano. Hispanski pisci magijskog realizma su se proslavili upravo pišući o ruralnom, a ja ne vidim da su, na primer, sela severne Crne Gore manje iracionalna i oneobičena po sebi i u tom smislu manje magijska od latinoameričkih ili španskih. Autor samo ne sme da dozvoli da bude ponesen lokalnim, mora u svakom trenutku da ima distancu prema temi. Pa, ja možda i ne bih uspeo da dovršim "Žegu" da nisam tri godine proveo u Španiji i tako se dodatno distancirao od građe. Zelenaško-bjelaški rat me je zanimao i kao slabo korišćena, maltene ekskluzivna prozna građa. Na kraju, taj rat je pre bio međuplemenski sukob nego građanski rat, što važi i za ovdašnje sukobe devedesetih, s tim što su potonji proizveli znatno više žrtava. A vi znate da su u "Žegi" tretirane i ovdašnje devedesete.

 

"Žega" je početak vaše etnotetralogije. Zamolio bih vas da nam otkrijete šta će biti tema sledećih nastavaka ove "prozne reke"…
marojevic - I sledeća moja dela biće u znaku regionalnog i marginalnog, prožeta, kako jedan kritičar reče, "bespogovornim cinizmom" u demistifikaciji istorije i površno shvaćenih teorija o multietnološnosti. Planiram da napišem roman o četiri godine NDH u Zemunu, kao roman o napeto miroljubivoj koegzistenciji Srba, Hrvata, Nemaca i Jevreja, s obzirom da je taj grad, u kojem inače živim kad sam u Srbiji, silom prilika bio najbezbednije mesto u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Planiram i roman o progonu Nemaca u Vojvodini od 1945. do početka pedesetih, kao roman o nešto manje miroljubivoj koegzistenciji Nemaca, Mađara, Rusa i Dinaraca. Lična spona sa temom je u tome što sam se rodio u jednoj kući u Vrbasu koja je do 1945. pripadala Nemcima koje smo mi proterali, pobili ili poslali u neki logor. Pak za kraj tetralogije išla bi čistija etno priča, knjiga znakovitog naslova "Mediterani". Ta zbirka priča je praktično već gotova, a ovih dana odlazim u Španiju da se na neko vreme apsolutno posvetim pisanju romana, ljubaznošću književne fondacije "Valparaiso". Ono što se ovde dešava u poslednjih 15 godina tvori pomereniju građi od one koju je koristio Domanović. U njegovo vreme jeste bilo ratova, narodnoga ludila i samovolje vlasnika, ali ne i tolikog odsustva morala. Zatim, način na koji je danas PR-ideologija u Srbiji uhvatila korena prilično je komičan. Ja sam čekao da se takva građa nataloži da bih je pretakao u romane čiji će opšti okvir činiti krvave margine naše krvave prošlosti. To je slučaj i s "Žegom". Što se multikulturalnosti ili interkulturalnosti tiče, kao takođe bitnih aspekta te moje etno-celine, odnosno kao termina koji su kod nas u poslednje vreme rado korišćeni, plašim se da je priča o krvi ili bar nasilju, nažalost, jedina domaća autentična interpretacija tih termina. Njihovo korišćenje i u ozbiljnijim sredinama zaslužuje oprez, a kod nas se svodi na krvavu grotesku. U tome vidim tragediju, ali i vrhunsku proznu građu. Posebno kad se predstavi kroz vizir površnog shvatanja etnološkog.

 

U Španiji se izvodi vaš dramski tekst "Nomadi". O čemu govori ta drama? Kako izgleda biti pisac u Španiji?
- I "Nomadi" počivaju na kritici multikulturalnosti. Kao i političke korektnosti - discipline koja je neophodna zaostalim sredinama poput Balkana, ali koja na Zapadu uveliko doživljava svoju dekadentnu, čak autoparodijski dekadentnu fazu. U komadu troje Španaca, jedan Englez i po jedna Ruskinja i Čileanka zajednički iznajmljuju stan u Barseloni i nastoje da posredstvom političke korektnosti proguraju neki koliko-toliko lagodan saživot. No, pošto je u pitanju skučen prostor stana, u kojem se gubi distanca - a ja se u skoro svakom svom delu bavim gubljenjem distance unutar skučenih prostora - to se, najviše zahvaljujući njihovim predrasudama, pokazuje nemogućim. "Nomadi" su priča o teškoćama s kojima se multikulturalnost suočava na skučenom prostoru. Režiser je Đordi Mesaljes, koji je uradio nekih 60 komada, a pročuo se po adaptacijama Bernharda i Mameta, meni inače omiljenih savremenih dramskih pisaca. Producent je barselonski Institut za teatar. Komad je pra-izveden krajem maja u Tarasi kod Barselone, u sali Marija Grau Instituta za teatar, a izvođen je i u samoj Barseloni, kao i na festivalu "Akt Euskadi" u Bilbau. Možda i drugde, ali to ne znam.

 

Bili ste veoma uticajan kritičar dok ste pisali književnu kritiku u jednom velikom dnevnom domaćem listu. Planirate li da se vratite kritici?
- Trenutno objavljujem prikaze prevedenih knjiga u nedeljniku "Reporter", ali to je ipak nešto drugo. Objavljuje se mnogo estetski problematičnih domaćih naslova, po ukus je rizično odveć ih čitati. Iako nisam važio za sasvim dobronamernog kritičara, vidim da sam kritike pisao katkad i previše dobronamerno. Ko da na delu miri takve disbalanse? Posebno mi je besmisleno da to činim sada, nakon što sam objavio prvu knjigu iza koje mogu da stanem u potpunosti. Sada bar više nemam nekih dilema. A dok sam kao kritičar imao određenog uticaja, imao sam i dilemu da li je medijska i književno-kritička pažnja posvećena mojim knjigama posledica vrednosti onog što pišem ili pak ne.

 

Razgovor vodio: Mića Vujičić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement