Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (11)

Kuvarove kletve i druge gadosti - sinopsis romana

(...) Čovek nikada ne može da učini ništa tako užasno ne može da učini ništa dovoljno užasno uopšte čak ne može sutradan ni da se seti onoga šta mu se danas činilo užasnim... (Vilijam Fokner: "Buka i bes")

Od ljudi ne možeš očekivati da budu ispravni; samo mogu da pokušaju da učine ono što se mora. Zato se i čine užasne, ljudožderske stvari. A i dobre stvari, isto tako. Ali čak i ovde ništa što je zaista dobro nije sigurno. (Sol Belou: "Žrtva")

Između ostalih, u posthumno objavljenoj knjizi "Odmor od istorije" Borislav Pekić, autor impozantnog književnog opusa, govori o istoriji kao o kamenu spoticanja mnogih svojih književnih junaka, ali i svojih savremenika. Roman "Kuvarove kletve i druge gadosti", ako se osnovna ideja simplifikuje u potpunosti, govoriće, takođe, o istoriji, tačnije: o krahu istorije. (Reference za ovaj termin opisane su u sledećoj literaturi: Fukujama "Kraj istorije i poslednji čovek", Bloh "Kraj utopije", Vatimo "Kraj moderne", Derida "O apokaliptičkom tonu usvojenom nedavno u filozofiji", Levit "Svjetska povijest i događanje spasa", kao i knjigama Habermasa, Velmera i Franka i u Zborniku radova "Postmoderna. Nova epoha ili zabluda", naročito u tekstu Vatimoa: "Postmoderno doba i kraj povijesti".) Tema posthistorie je u našoj književnoj praksi, prema mom skromnom mišljenju, nedovoljno obrađivana, a, čini se da je danas, kada živimo istoriju, pravo vreme da se o toj temi progovori. Ili, da parafraziram Pekićevu opasku iz "Sentimentalne povesti britanskog carstva": na Balkanu se i danas istorija uči iz svežeg i pomalo krvavog života, a ne iz bajatih, dosadnih knjiga. Naravno, kao što je vidljivo iz navedene književno-filozofske literature, osnovna polazišta za izgradnju poetičke konstrukcije romana biće tumačena u postmodernom ključu. Dakle, "Kuvarove kletve i druge gadosti" bi trebalo da bude kratak, efektan, duhovit i hrabar roman koji će svedočiti o opštoj istoriji užasa savremene civilizacije.

Filozof Teodor Adorno je nakon Drugog svetskog rata izrazio čuvenu moralnu dilemu: "Čemu još filozofija nakon Aušvica?", a danas bi, u prenesenom značenju, čini se, književnici trebalo da se pitaju: "Čemu još književnost na kraju istorije?" Naše doba sve više postaje simulakrum simulakruma: informacija u medijima prethodi događaju u stvarnosti, stvarnost se potvrđuje samo ako je transparentna i jednaka informaciji u mednijima, ono što nije obuhvaćeno informacijom u medijima - ne postoji, aktuelna istorija je samo skup informacija objavljenih u medijima itd. Ovo povezivanje istorije i fenomena medija biće jedan od važnijih nivoa konstruisanja priče u romanu. Prosto rečeno: kakvi su nam zapali mediji, takva nam se i dogodila istorija. Odsustvo morala u medijima (čuveno "advokatsko novinarstvo", "zauzimanje strane", tako rasprostranjeno u medijima u Evropi i Americi; slučaj Džesike Lang, američkog vojnika koja je postala heroina u iračkoj krizi bez razloga - osim onih izmišljenih i propagandnih.), dvostruki profesionalni standardi, površnost, nedovoljna obaveštenost i nezainteresovanost istraživača u medijima, neumerenost u potrazi za senzacionalizmima itd. neretko izazivaju prave, a ne virtuelne nesreće. Jedan od nivoa priče u romanu govoriće upravo o tome: kako stvar izgleda iznutra, kako na događaje gledati ako se u njima učestvuje, da li tzv. profesionalni odnos prema novinarskom poslu podrazumeva odsustvo elementarne ljudskosti itd.

A kakva je to stvarnost koju će živeti junaci romana? Bolna, surova, tragična, tragikomična, groteskna... (Uopšte: ima li razlike između stvarnosti i istorije? Svedoci smo da se i u našem okruženju sve češće "živi" istorija zbog koje je, na kraju krajeva, nastalo toliko peripetija.) Svi elementi stvarnosti u romanu biće potkrepljeni prenaglašenim primerima takve zbilje: jedan od nivoa priče baviće se problemom kanibalizma, sadizma i pederastije u savremenom dobu.

Nauka kaže da je sadizam seksualna perverzija samo onda kada seksualni subjekt doživljava zadovoljstvo isključivo ukoliko seksualnim činom potčini i zlostavlja seksualni objekt. (Junaci romana "Kuvarove kletve i druge gadosti" biće podjednako i seksualni subjekti i seksualni objekti.)

Tesna veza između seksualnog nagona i svireposti može se smatrati i zaostatkom kanibalskih prohteva. Jesti organe neprijatelja ima magičnu pozadinu, jer se tim činom neutrališe njegova moć, a jačaju sopstvene vrline: "Tek kada pojedem seksualni objekt tek tada sam potpuno neutralisao njegov otpor."

Oni koji osećaju uživanje u nanošenju bola prilikom seksualnog odnosa, najžešće su sposobni da bol osećaju i kao uživanje. Tako da je sadista često istovremeno i mazohista, tj. malo pasivan, malo aktivan perverznjak. Interesantna je u ovom smislu i podela muško-žensko, koja je ujedinjena u biseksualnosti, a u psihoanalizi joj se stavlja naziv aktivan-pasivan: "Seksualnost većine muškaraca pokazuje mešavinu agresije, sklonost ka savlađivanju (nadjačavanju), čiji biološki značaj verovatno leži u nužnosti da se otpor seksualnog objekta savlada drugačije, a ne samo pridobijanjem." (Frojd: "O seksualnoj teoriji; totem i tabu"; druge reference za termine kanibalizma, sadizma i pederastije opisane su u sledećoj literaturi: M. Daglas, Levi-Strosa, A. Savić-Rebac, Frojda i radove u okviru geštalt psihlogije i dr. Takođe, uporediti sa motivima dva savremena oblika kaniblizma u zapadnoj civilizaciij: "Among Western peoples cannibalism is rare, although starvation has sometimes driven humans to eat the flesh of other humans. One instance in America involved members of the ill-fated Donner party in the Sierra Nevada in California during the winter of 1846-1847. Another occurred in Chile in 1972, when 16 members of a Uruguayan soccer team survived for 70 days after their airliner crashed in the Andes Mountains." - Encyclopedia Britannica)

Zašto će u romanu (sada i ovde!) biti podrobno obrađeni baš motivi kanibalizma i pederastije - odgovor je dovoljno potražiti u bilo kojim dnevnim novinama: nedavno hapšenje i suđenje kanibalu iz Nemačke kom su se žrtve svojevoljno predavale i fotografije nepojmljivog seksualnog zlostavljanja iračkih zarobljenika u američkim zatvorima - dva su krucijelna događaja o krahu svih moralnih vrednosti naše civilizacije koji su obeležili početak novog milenijuma, a to je ujedno i vreme u kome se odigrava radnja u romanu. (Sramno mučenje iračkih zatvorenika - u kojima se, pominjemo uzgred, istakla jedna žena, izvesna Lidzi England - rutinska je procedura, deo osnovne obuke tzv. ratnika za globalnu demokratiju. Naravno, u romanu "Kuvarove kletve i druge gadosti" samo će površno biti reči o aktuelnim događajima, jer će nivo priče biti podignut na metaforički nivo.) S druge strane, mesto radnje biće fikcionalizovano: glavni junaci živeće u Državi, Parapagalu i Maradagalu, utopijskim tvorevinama latinoameričkog pisca Karla Emilija Gade čija dela će ujedno dati šlagvort romanu "Kuvarove kletve i druge gadosti".

Kada se govori o poenti onda se ona (možda) može prepoznati u ovim rečima: lična "istorija" nekog pojedinca neretko je zanimljivija i neobičnija od Opšte Istorije! Isprepletenost istorijskih događaja je ponekad toliko zamršena da je teško razlučiti bitno od nebitnog i istinito od lažnog. Roman "Kuvarove kletve i druge gadosti" govoriće upravo o paralelnim tokovima istorije i to na jedan uvranuti, pinčonovski način. Roman će činiti, samo naizgled, separatne priče koje će čvrsto povezivati likovi, a raspredanje i odgonetanje tih priča predstavljaće pravi izazov za čitaoca. Svako od poglavlja u romanu, a biće ih pet (plus jedno koje će povezivati sve ostale i koje će se "prelivati" iz jednog u drugo). O istorijskim i psudoistorijskim događajima obrađenim u romanu svedočiće Svevideći Pripovedač (Kazimir) i junaci romana (Leopold, Max, Marija, Jelisaveta, Georgije i Simeon). Stvar postane komplikovanija kada se, kao efekat priče, na kraju romana utvrdi da su pojedinačne priče ili (i)storije ("istorije") sve vreme uticale na tok Opšte Istorije kreirajući je, oblikujući i usmeravajući.