Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

David Albahari, književnost i vinil ploče

 

Već rečeno

 

1

            Na početku ovog teksta dobro bi mi došla jedna formula. Naime, ako je tzv. "popularna kultura" zapravo kultura tekućeg trenutka a tzv. "visoka kultura" kultura prošlosti, i ako znamo da je znatan segment onoga što sada nazivamo "visokom kulturom" zapravo bio deo "popularne kulture" u nekom svom trenutku sadašnjosti, na šta stvaralac treba da se ugleda, odnosno, u kom procentu treba da pomeša uticaje "visoke" i "popularne" kulture, da bi mogao sa sigurnošću da računa na mesto u budućnosti? Šekspir, verovatno najveći pisac svih vremena, nad čijim tekstovima su mnoge umne glave provele bezbrojne dane i noći, pisao je, kao i ostali dramski pisci njegovog vremena, za zabavu najširih masa, a ipak se njegovo delo danas čita i tumači kao vrhunski predstavnik "visoke kulture". Da li to znači da će serija romana o Hariju Poteru u nekom budućem trenutku - kada se, na primer, na kraju 21. veka bude pravila lista najboljih knjiga - zameniti Džojsovog "Uliksa" na prvom mestu? Niko to ne može da zna. Ukusi se menjaju, sistemi vrednovanja takođe, i ono što se danas hvali, može već sutra da bude obezvređeno. Tačno onako kako je Dejvid Klejton Tomas, pevač grupe Blood, Sweat and Tears, pevao u svojoj pesmi "Spinning Wheel": "What goes up, must come down, spinning wheel got to go around..."

 

2

            Uostalom, cela priča o podeli kulture na neki uzvišeni deo, u kojem uživaju samo probrani, i žitku smesu neselektivne popularne kulture u kojoj se valja preostalo ljudsko mnoštvo, blaženo u svom neznanju i nerazumevanju, jeste veštačka tvorevina koju su, pretpostavljam, podržali i umetnici u vreme kada su počeli da se pojavljuju kao posebna kategorija građanskog društva, nastojeći tako da učvrste svoje pozicije u društvu i potvrde svoju materijalnu, odnosno, intelektualnu izdvojenost. U stvarnosti, kao što je svako od nas mogao da se uveri, u kulturi ne postoje takve razlike ili bar nisu tako oštro naznačene, pogotovo tamo gde se umetnički uspeh dela vrednuje preko pokazatelja njegovog materijalnog uspeha. Kultura, u stvari, ne može da se deli, i svaki pokušaj deobe unapred je osuđen na neuspeh. Naravno, moguće je odrediti neke parametre prema kojima mogu da se utvrde razne kategorije, ali one nikada ne mogu da dosegnu univerzalnost koju kultura sama po sebi poseduje. Ono što se negde smatra kičom, na nekom drugom mestu može da dosegne status velikog umetničkog dela, dok na trećem mestu može da bude potpuno odbačeno kao izraz bilo kakvog umetničkog nadahnuća.

 

3

            Govorim stvari koje su dobro poznate, ali osim njih i nema šta puno da se kaže. Možda je u nekom veku bilo drugačije, ali umetnost dvadesetog veka ne može se shvatiti bez bar delimičnog poznavanja popularne kulture, pogotovo u drugoj polovini veka. Strip, televizija, džez, rokenrol, moda, petparački romani, pornografija uticali su i u dobroj meri definisali likovnu umetnost, književnost, pozorište i tzv. "ozbiljnu muziku" u prošlom veku. Postmodernizam (ovde shvaćen kao vremenska odrednica) otvorio je put za umetnost koja, i u svom popularnom i u "uzvišenom" obliku, nastaje kao svojevrstan oblik sinteze elemenata iz svih segmenata kulture. Umetnik stvara u slobodnom posezanju i pregrupisavanju elemenata iz celokupnog kulturnog nasleđa, i taj sintetički pristup se možda najbolje vidi u postmodernoj arhitekturi i hip-hopu. Postmoderna arhitektura nastaje u međuigri arhitektonskih elemenata iz najraznovrsnijih vremenskih perioda, kao što hip-hop nastaje mešanjem muzičkih elemenata iz celokupnog nasleđa pop i rok muzike. U slučaju hip-hopa, ne čudi što njegova razvojna putanja vodi od regea, pogotovo od njegove instrumentalne forme (tzv. dub) i govorne pratnje (tzv. tousting), jer su svi ti oblici nastali u svesnom parodiranju i preoblikovanju "čistih" muzičkih i jezičkih formi. Rege je, uzgred, bio i jedan od glavnih pokretača promene u kratkotrajnoj ali silovitoj eri pank muzike, što u potpunosti opravdava uverenje da je rege najznačajniji popularni muzički oblik u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka.

 

4

            Sve što hoću da kažem ovim kratkim tekstom jeste da ne verujem u unapred date podele. Ne može nešto da bude loše samo zato što je nastalo u okvirima "popularne kulture", kao što ne može nešto da bude dobro samo zato što ga je stvorio autor obrazovan u skladu sa zahtevima "visoke kulture". Umetnost se sastoji od pojedinačnih dela, a svaki umetnik - svesno ili nesvesno - traga za najboljim načinom svog izražavanja. Pritom će neko gledati u Leopolda Bluma a neko u Homera Simpsona, kao što će neko slušati Džona Kejdža a neko Eminema. Krajnji rezultat, međutim, ne zavisi od toga da li su Homerove krofne bolje od Kejdžove tišine, već od toga kako će ih umetnik predstaviti ili protumačiti u kontekstu svog mesta i vremena. Sve ostalo je manje važno.

 

"Severni bunker", broj 11, jul 2003.

 

 

David Dato Turašvili, prevedena proza

 

Vrlo kratke priče

 

1. Felacio

 

Nakon što je zakoračio na površinu Meseca, od legendarnog astronauta Nila Armstronga svi su očekivali frazu dugo pripremanu za tu priliku. Ali, na iznenađenje svih, on je iznenada uzviknuo: Mnogo sreće, gospodine Gorski!

Milioni ljudi na Zemlji posmatrali su prenos sa Meseca, ali niko od njih nije mogao da protumači smisao astronautovih reči. Niti su mogli da znaju ko je gospodin Gorski i zašto mu je astronaut poželeo sreću i uspeh sa te nimalo zanemarljive udaljenosti. Kada se Armstrong vratio na zemlju, na konferenciji za štampu upitan je za smisao tih reči. Astronaut je, uz izvinjenje, objasnio da ne može odgovoriti na to pitanje, budući da je gospodin Gorski još uvek živ. U mnogim intervjuima koji su potom usledili novinari su Armstrongu postavljali isto pitanje. No, astronaut je uvek nalazio način da ne odgovori. Kada se gospodin Gorski pridružio ćutljivoj većini, Armstrong je konačno odlučio da otkrije svoju tajnu.

Porodica Gorski je, naime, živela u susedstvu Armstrongovih u vreme Nilovog detinjstva. Jednom prilikom lopta malog Armstronga pala je u susedovo dvorište. Dečak se provukao ispod ograde i slučajno, kroz prozor, ugledao neobičnu scenu. Roletne su bile poluspuštene, ali on je ipak mogao da zapazi kako gospodin Gorski nagovara svoju suprugu da se upusti u oralni seks (Tek kasnije sam shvatio šta to znači, dodao je Armstrong). Ona je to odbijala. "Dobićeš to kada se mali iz našeg komšiluka prošeta Mesecom" - rekla je.

Mali Armstrong je zapamtio njeno obećanje i uzaludne napore suseda da stigne do zadovoljstva koje mu je nedostajalo. Zbog toga je, na površini Meseca, Armstrong poželeo: Mnogo sreće, gospodine Gorski!

P.S. Čuveni astronaut posetio je Tbilisi pre nekoliko godina i izjavio je da mu se izuzetno dopadaju gruzijska vina. Dok ih je pio, podizao je pogled prema Mesecu...

 

2. Čelična lejdi

 

Najromantičniji deo naših studentskih godina proveli smo u David-Gaređi. Ta grupa pećinskih manastira je danas sasvim napuštena i do nje ne stižu nikakve informacije. Radili smo na restauraciji fresaka u neverovatnoj tišini - bez televizije, radija, novina. Ali bili smo puni snova - svi smo želeli da se Sovjetski Savez raspadne, a Gruzija postane nezavisna, srećna, prosperitetna (još uvek imam isti san, sve do današnjeg dana!).

Jednom prilikom, sećam se, proveo sam skoro mesec dana u David-Gaređi i nisam imao predstavu šta se događa u svetu. Vraćali smo se za Tbilisi, prilazeći, kao i uvek, sa istočne strane. Već u predgrađu Ortahali ugledao sam neobičnu novinu. Junion Džek vijorio se na koplju za zastave i bio je zaista ogroman. Onda sam prošao pored još jedne takve zastave. Posle nekoliko metara još jedna, i još jedna. Kada smo izbili na Aveniju Rustaveli, više nije bilo drveta bez britanske zastave i prvo na šta sam pomislio bilo je: "Gospode, slobodni smo, konačno smo nezavisni". Onda sam pomislio da je to možda fatamorgana, ali ne, nije bila. Nesumnjivo nije. Video sam zastave, mogao sam da ih opipam, one su bile nedvosmisleno stvarne - zastave britanskih oslobodilaca u prestonici Sovjetske Gruzije.

Došao sam do kuće, uključio televizor, i na vestima saznao da je britanska premijerka, sada baronesa Tačer, u poseti Tbilisiju.

 

3. Džo Koker u Karaguliju

 

Ostavili smo za sobom Ubisu, zatim još jedno selo, i još jedno. Došli smo do prevoja i ugledali staricu koja je s mukom nosila veliki ćup vode. Bila je pognuta i zadihana, i mi smo se zaustavili i ponudili da je povezemo. Učtivo je odbila, nismo mogli da je pustimo da tako tegli tu vodu, nagovarali smo je, ali ona ni za živu glavu nije htela da uđe. Konačno je spustila ćup, pažljivo pogledala nas u kolima i rekla: Bože, pitam se da li je tačno da Džo Koker dolazi u Moskvu? Ili nas opet lažu... Slegli smo ramenima, nismo mogli da joj odgovorimo i nastavili smo. Žena je, videli smo, stajala još neko vreme sa svojim ogromnim ćupom.

Tog leta - kako se ispostavilo - Džo Koker je gostovao u Moskvi...

 

4. Abu-Alaba

 

Rusi su brojni i ima ih svugde. Ali ima i mesta gde se retko sreću, a Katmandu je jedno od njih. Iako Rusi tamo ne odlaze često, ipak vam se može dogoditi da naletite na izuzetak. Čak i u Katmanduu!

Sedim sa prijateljem, filmskim rediteljem Điom Mgeladzeom, slušam Boba Marlija, i obojica pišemo. Đio to pokušava da prikrije, ali znamo da je on dobar pisac. Par Ruskinja sedi za stolom do našeg (nikad nije prilika da se piše na miru - to je opšte poznata činjenica).

Jedna od njih nosi naočare, izgleda da ne vidi baš najbolje. Ćaskali smo, i malo kasnije Đio je upitao devojku sa naočarima:

- Jesu li ti naočare plus ili minus?

- Minus - odgovorila je.

- To ti je jedini minus - prokomentarisao je Đio.

 

5. Ja

Volim životinje, mada ne mogu da kažem da ih volim više nego ljude, i to je jedna od mojih slabosti.

 

Prevod sa engleskog jezika: Mileta Prodanović

 

David Turašvili - Dato, prozni i dramski pisac, rođen je 1966. godine u Tbilisiju. Predaje istoriju književnosti na Državnom univerzitetu u Tbilisiju. Napisao je zbirku kratkih priča Merani (1991) i dve zbirke putopisnih fragmenata Poznato i nepoznato u Americi (1993) i Katmandu (1998). Živi u Tbilisiju, Gruzija.

 

"Severni bunker", broj 10, avgust 2002.
 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement