RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

The Cure
Szeged, Hungary
Youth festival
26. avgust 2005.

 

CureInformaciju da će The Cure svirati u Segedinu dobio sam pre nekoliko meseci, istovremeno sa najnovijim dešavanjima unutar grupe. Robert Smith je u jednoj od svojih "wild mood swings" epizoda rešio da se vrati na prvobitnu postavu i nastave kao trio, a simultani Yahoo session sa ranim stvarima je kod obožavalaca ponovo podigao očekivanja do čudnih razmera. Odabir pesama je takođe govorio da se Smith vraća svojim prvobitnim radovima, a poziv koji je uputio Porlu Thompsonu samo je išao tome u prilog. Naime, Porl je uz Smitha i nekadašnjeg bubnjara Lola Tolhursta čovek koji je prisutan u The Cure od prvog dana. Prvobitno kao prijatelj, dizajner, a zatim i gitarista u jednom periodu. Dakle, ono što se čitalo preko raznih Internet foruma, mailova i slično, ponudilo nam se na dlanu. The Cure nikad nisu bili bliže nebeskoj nam tvorevini. S obzirom na to da su mi The Cure ploče najmanje dva puta spasavale život, izbora nije bilo i hodočašće se nudilo kao jedina solucija.

 

The Cure je nastup počeo nakon seta pesama sa razglasa koje je sam Robert Smith birao - Aphex Twin, Mercury Rev, fenomenalni Sigur Ros uveli su nas u ono što smo godinama iščekivali. Koncert je startovao sa Open i odmah se nastavio u podjednako dinamične Fascination Street, From The Edge Of Deep Green Sea... Iako je bilo malo problema sa zvukom gitara, nakon kraćeg vremena sve se slozilo i na momente zvuk koji su The Cure isijavali sa bine asocirao je na stealth bombardere. Smith nakon svake pesme naliva sebe viskijem, ali doživljaj je od prvog minuta neverovatan. Istovremeno krajnje profesionalni ali i puni iracionalnog entuzijazma, The Cure isporučuju pravu nisku bisera sastavljenu od pesama sa gotovo svih albuma. Nakon srednjeg dela zvaničnog koncerta, gde je ovoga puta mađarskoj publici priuštio, uslovno rečeno, hitove, nastavio je sa tvrdim zvukom i taj deo koncert je završen, logično, sa End. Krug je zatvoren. Briljantno i iznad svakog očekivanja. Više nego zadovoljna publika bila je spremna na bis, ali je i ovo bilo više nego fantastično...

 

Međutim, tek onda je počelo... The Cure izlaze na bis i slede pesme sa drugog albuma Seventeen Seconds! Robert Smith je opet pokazao da je njegov referentni sistem nekompatibilan u odnosu na sve i počinje sa hipnotičkom At Nightom, vraća nas u davna vremena sa M (posveta Fritzu Langu) i dolazi do Play For Today (uz pevanje publike) i naravno do zaštitnog znaka banda - A Forest! Bas Simona Gallupa kao da pravi intro za čuveni gitarski cresscendo, i omamljena publika koja je sve vreme koncerta tonula u pesak ispred bine počinje polako da liči na stotine derviša koji se vrte totalno van ovog sveta... Huh... Kraj?! ... Ne, Smith se vraća i prelazi na Faith album?! Drowning Man na festivalu? Potom epska verzija The Faith - sa završnim stihom: Nothing left but faith, čini se kao perfektan kraj sa porukom. Robert Smith je čovek sa otporom prema svetu, ali se uvek i još uvek bori... Tračak svetla je uvek tu... Kraj?!

 

CureBend se vraća na treći bis i ide direktno na početak... Three Imaginary Boys i Grinding Halt sa sve pulsirajućim basom i gitarama (koje su iznele Bgd new-wave scenu - seća li se iko singla Idola za “Vidike” - Pomoć, Pomoć... hmm, a ovih The Cure pesama... tek to još teže...). Prostor ispred bine pretvara se u Pogo Arenu, svi inhibitori padaju... Boys Don't Cry, 10:15 Saturday Night i Killing An Arab koja seče kao nož... Smith je pevao, verovatno zbog političke korektnosti - Kissing An Arab... Lep potez... Gde li će sve ovo stići? Pored mene znameniti srpski andragog i volonter na polju filozofije Ass. Dr. Ružica Dora Karlović viče ka bini: "Dosta, BRE! Ubićete nas..." I tu je kraj... Skoro tri sata muzike... Just like heaven!

 

Na povratku kući razmišljali smo, uz svo dužno poštovanje, kako da se niko nije setio da dovede The Cure kod nas. Youth festival u Segedu je upravo takve veličine da bi mogao biti organziovan u barem nekoliko gradova kod nas, da ne pričamo o velikim festivalima... Ali, to je tema za neku drugu priču ... Lične sujete su mnogo jače nego zadovoljstvo za prave fanove.

 

Konačno, na povratku kući, saznajem, da su The Cure umesto tonske probe odsvirali to popodne pre festivala tzv. pre-performance koncert sa skoro 90 minuta muzike... Srećnici koji su bili na tom "koncertu" imali su blago zagrevanje i inicijaciju za ono što će se desiti nekoliko sati kasnije... Za to vreme, mi smo uživali u sjajnom gostoprimstvu grada Segedina, čuli smo da se sa druge strane Tise nesto dešava, ali...

 

Perfektan dan. Ili kako je Robert Smith rekao između jednog od biseva: Perfektna noć.

 

Nakon svega, gorepomenuta vesela naučnica izjavila je: Miško! Bež'mo odavde! Ovde žive đavoli koji hoće da nas prevare da je ovde bajka i da je sve lepo, i da nas naviknu, a onda će da nas pojedu...

 

SETLIST: Open / Fascination Street / From the Edge of the Deep Green Sea / alt.end / The Blood / The End of the World / Inbetween Days / Shake Dog Shake / Us or Them / A Night Like This / Push / Friday I'm in Love / Just Like Heaven / A Letter to Elise / Lullaby / Never Enough / Signal to Noise / The Baby Screams / One Hundred Years / Shiver and Shake / End * BIS 1 - At Night / M / Play For Today / A Forest * BIS 2 - The Drowning Man / Faith * BIS 3 - Three Imaginary Boys / Grinding Halt / Boys Don't Cry / 10:15 Saturday Night / Killing An Arab * TONSKA PROBA / KONCERT: Fascination Street / Lets Go To Bed / Signal To Noise / Hot Hot Hot! / Inbetween Days / Primary / Lullaby / Never Enough / Figurehead /Inbetween Days / Hot Hot Hot / Catch / If Only Tonight We Could Sleep / Its Not You / Jumping Someone Elses Train

 

Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement