Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Profil: Milica Jovanović, novinarka redakcije za kulturu dnevnika "Danas"

 

A mad world, my masters...

 

jovanovicMilica Jovanović, nekada saradnica "Politike" i internet ekipe "Studija B", danas novinarka redakcije za kulturu dnevnika "Danas". Tokom leta 2000. godine cirkuski impresario na humanitarnoj turneji (domovi za decu bez roditeljskog staranja i izbeglički kampovi u Srbiji) Han Mime Kobo, škole za klovnove iz Tokija, zatim autor i koordinator projekta "Pomoć u učenju" u beogradskim domovima za decu bez roditeljskog staranja. Istražuje teme kulturne politike, zaštite spomenika kulture, manjinskih i marginalizovanih grupa, kulture u postkonfliktnom društvu. Između ostalog, objavila intervjue sa Edgarom Morenom, Najdželom Kenedijem, Lesli Vudhedom...

 

Kako ste počeli da pišete za novine?
- Sasvim slučajno. Pre devet godina tadašnja urednica kulture u "Politici" mi je uzela jednu kratku, bezobraznu priču, objavila je u narednom dodatku, i ponudila saradnju. Nakon sedam kratkih priča - sve bezobraznijih - najednom sam presušila, pa je urednica predložila da uradim intervju. Otišla sam do Save Babića i razgovarala sa njim o Hamvašu, to je ispalo dobro, pa sam se osilila i intervjuisala i Branku Arsić, u to vreme asistentkinju na srednjevekovnoj filozofiji, inače jednu od najzanimljivijih teoretičarki kod nas. U vrlo sporom ritmu, sa možda desetak tekstova mesečno, ali istrajno bleda od treme, provela sam tamo četiri godine. Posle pauze u internet izdanju "Studija B" za vreme bombardovanja i kratkog ali ludog iskustva u beogradskom dopisništvu jedne televizije iz unutrašnjosti, ostala sam bez perspektive. U leto 2000. sam bila "impresario" humanitarne turneje jedne japanske trupe klovnova, napisala opširnu priču o njima i odnela je u "Danas". Urednik mi se javio posle dva-tri dana, i rekao - super ti je tekst, nećemo ga objaviti ali ajde dođi da radiš.

 

Da li biste se bavili novinarstvom da u novinama nema stranice za vesti iz kulture?
- Verovatno da bih. Moja dilema nije vezana za kulturu, već za slobodu koju imam i politiku kuće. Kako stvari stoje, osim "Danasa" ne vidim drugi dnevni list u kom bih se osećala prijatno. Ne mislim da je novinar u kulturi neko ko prosvećuje čitaoce, već neko ko samo brine da izdvoji bar delić javnog prostora za teme iz kulture. Doduše, u Srbiji je najčešće reč o otimanju oko prava na javnu reč sa političarima, kriminalcima, biznismenima. Ta otimačina je uobičajena i unutar samog polja kulture - država uvek dominira, institucije i ljudi na položajima kojima su razni mehanizmi moći pri ruci, smatraju da je njihova reč najvažnija i da zaslužuje najviše prostora. Na sreću, ni moj urednik se ne slaže s tim.

 

Mesta za vesti iz kulture u novinama je sve manje i manje. Kako motivišete sebe da nastavite dalje? U stvari, da li uopšte primećujete tu krizu?
- Ne. Zapravo, mislim da je u kulturi (tom strašnom polju za gomilanje znanja, kaže Delez) sve manje mesta za umetnost, hrabru, autentičnu. Nisu tako retki dani kad mi se čini da bi bilo najiskrenije preko čitave stranice rezervisane za vesti iz kulture velikim slovima napisati "NIŠTA". Sa druge strane, izgleda da su to dani koji me baš motivišu. Jer nešto se ipak dešava u gradu, neko je zauzeo prostor u galerijama, knjižarama, pozorištima, neko je dobio novac da održava privid. Preciznije, umetnost koja uzbuđuje retko je vest - retko se od toga izgleda i može napraviti dobra vest. Možda novinski napisi ili televizijski izveštaji i treba da najviše pažnje posvećuju mediokritetskim događajima u kulturi - samo što se kod nas čini da je i ta osrednjost na bedno niskim granama, pa me zato toliko užasava.

 

jovanovicVaše teme su opasne manipulacije koje se, eto, događaju i među kulturnjacima...
- Zaista jesu opasne jer vrlo efikasno srozavaju nivo "obične svakodnevne pristojnosti" kojom je jedino moguće izdržati zlo i nepravdu (Sartr). Ali, ne mogu se meriti sa političkim manipulacijama budući da nemaju tako razorne posledice. I u kulturi se manipuliše u ime moći, ponekad su to vrlo gadne priče - ali uglavnom imaju smešan kraj jer ih, umesto novca i vladanja, najčešće motiviše sujeta. Specifičan oblik manipulacije, na koji sam posebno osetljiva, jeste ona motivisana nacionalizmom, kojoj država ne sme da se suprotstavi. Prošlo je više od godinu dana od kako je "Danas" otkrio skandal oko uništavanja spomenika kulture u Vojnom muzeju na Kalemegdanu, ali niko nije kažnjen - nije bilo ni izvinjenja. Manastir Mileševa se već godinama uništava, ali republičkim sistemom zaštite rukovode pobožni ljudi koji smatraju da su vladike uvek u pravu. Nacionalna biblioteka doslovno je iz temelja prodrmana izgradnjom spomenika srpskoj megalomaniji. Neprocenjiva arheološka nalazišta nisu toliko važna kao profitabilne seoske manifestacije, u čiju se organizaciju ulažu sredstva iz budžeta. Ali, to je već priča koja zaista prelazi granice lične sujete i zadire u onaj segment manipulacije koja ima veze i sa vladanjem i sa trpanjem novca u džepove. Koliko god zvučalo kao kliše, kad se bavim takvim temama zaista osećam da vršim svoju građansku dužnost. Dužnost uvređene građanke.

 

Često pišete o "Porodici Bistrih potoka". Kako ste otkrili ovu porodicu i šta vam ona znači?
- Rođena sam i odrasla na asfaltu, bake su mi živele u gradu, krave i potoke sam viđala samo u slikovnicama. Idem za onim što mi nedostaje. Volim da cunjam po šumi, da lenčarim u tišini, važno mi je što u prirodi mogu da zaboravljam. Inače mnogo pamtim i užasno mnogo opažam, svesna sam ogromnog dela informacija koje me zatrpavaju u gradu, od natpisa sa bačene limenke na ulici, bilborda, plakata, buke, da ne pominjem vesti i štampu, loše knjige koje treba da pročitam, kopanje po Mreži za podacima o nekom budućem sagovorniku ili nekoj temi kojom se bavim... Grad je dinamičan i uzbudljiv, ume da inspiriše i pomogne da se snađeš, ali posle izvesnog vremena smori do besvesti. A to je trenutak za Porodicu na planini Rudnik - vrlo skroman broj informacija, nekoliko boja (zelena šuma, plavo nebo) tu i tamo po koji zvuk, šum potoka mi je omiljeni, neke ptice, poznati glasovi prijatelja, i to je uglavnom to.

 

Kako se tamo živi?
- Posebna je (ali opširna) priča o kulturi života koja se u Porodici odgaja, nenasilju, alternativnoj ekonomiji, igranju, solidarnosti, i konačno umetnosti koja spontano izrasta iz takvog života. Ćirilov ih je nedavno uporedio sa Living teatrom. Žive i rade i to iznose pred publiku, i eto umetnosti. U sebi imaju vrlo osetljiv nerv za prirodu. Poslednjih godinu dana su u ozbiljnoj opasnosti jer je nekom palo na pamet da gradi autoput od 3 kilometra kroz šumu, tik uz imanje Porodice. Zakon i zdrav razum su na njihovoj strani, ali ovde to ne znači mnogo. Ekološka komuna koja postoji 29 godina i u kojoj se kaki u drvenom poljskom klozetu koji je sklepao lično Želimir Žilnik, negde u vreme dok je snimao "Rane radove" - pa to je po sebi institucija kulture zlata vredna. Od Koste Bogdanovića do Džonija Rackovića, neverovatan je popis ljudi koji tamo dođu, pričaju o sebi i onome što znaju. Na žalost, mi smo društvo koje nije naročito trpeljivo prema različitim načinima života, nedostaje nam poštovanje prema drugom i drugačijem.

 

Postoje li i neke druge oaze u koje se sklanjate na pet minuta?
- Sklanjam se u sećanje, u čuđenje pred neobičnim svetom, u poigravanje utiscima. To su kratkotrajne, efemerne oaze koje nosim u sebi.

 

jovanovicDa li čitate noću ili danju?
- Danju uglavnom čitam štampu, vesti i diskusije na Mreži, a knjige nosim u krevet. Kao mlađa sam gutala sve šta mi stigne pod ruku, tražila sam omiljene pisce mojih omiljenih pisaca, kretala se dalje kroz literaturu preko referenci i fusnota dobrih knjiga. Danas češće čitam teoriju ili istoriju, nego savremenu prozu, osim kad je deo teme kojom se bavim, i uglavnom čitam više knjiga paralelno. Volim SF, novovekovne filozofe koji zahvaljujući svojim blesavim idejama nisu uspeli da se uguraju u rigidne udžbenike istorije filozofije, fascinira me japanski roman i kako "proizvodi" fabulu u čitaocu... Trenutno ponovo čitam "Sedam godina na Tibetu" Hajnriha Harera. Pre neko veče sam gledala holivudski film snimljen po knjizi, u kom su bezdušno falsifikovali jedan uzbudljiv putopis i sad pokušavam da ga zaboravim. Na dnevnom svetlu čitam "Spasioce nacije" Jasne Dragović-Soso, analitičku hronologiju buđenja nacionalizma u Srbiji, i "A mad world, my masters" Džona Simpsona, urednika spoljne redakcije Bi-Bi-Sija.

 

Da li pišete roman?
- Verovatno pišem, a da toga nisam još sasvim svesna.

 

Autor: Mića Vujičić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement