Dnevnik putovanja

U zmajevom gnezdu

0. Spustila se magla, neka vrlo čudna magla...

1. U životu možeš imati ili ono što želiš ili ono što ti je potrebno. Nikako oboje. Ne znam kako mi je uspelo. Želeo sam da pobegnem od svega, a odmor mi je bio neophodan.

2. Gde se sakriti, a da vas niko ne pronađe? Muzej? Galerija? Mali grad? Mali grad da, ali turistički. Tamo ćete najmanje biti sumnjivi čak i kad odete van ili u smiraj sezone. U svim drugim gradovima bićete odmah sumnjivi došljak.

3. Usud života u malim gradovima je što nikako niste u stanju da pobegnete od ljudi koji vas poznaju. U stvari, šta je u današnjim okvirima "mali grad"? Ako imate iole ikakav društveni život, shvatate da je i Beograd samo jedna malo veća varošica. Sve je provincijalizovano da maksimalne mere, a provincijalizam je kategorija duha, a ne geografije.

4. Sa setom se sećam priča starijih ljudi iz mesta u kome sam odrastao. Zavidim im što su živeli u varoši. Kada sam ja stasao, ta varoš je imala deset puta više stanovnika, ali više nije bila varoš. Postala je selo. Danas je to selendra, sa malom grupom otpadnika koji još žive tamo.

5. Nisam u stanju da pišem klasičan dnevnik. Ono: "Dragi dnevniče, danas je..." Ovo što sledi samo je suma jednog perioda dobrovoljnog izgnanstva. Ako neke rečenice prepoznate, to što nemaju navodnika ne znači da prisvajam tuđe, već tako doživljavam ovaj dnevnik. Prisvajam nečije reči samo zato što ih i osećam kao svoje.

6. Smeštaj tokom privremenog izgnanstva nalzim u zmajevom gnezdu. Verujem da me tamo niko neće tražiti. Retko koga će noge navesti da se popne uz stepenice koje vode ka gradskom arhivu i ka modernoj galeriji. Čak i ako neko pređe taj put, tek iz razloga da bi se posle nekoliko stepenika našao u kineskom restoranu, teško da bi mu na um palo da proverava šta se dešava na spratovima iznad restorana. Zmaj je svoje gnezdo svio na poslednjem spratu i dopustio mi je da se u njemu privremeno skućim.

7. Nisu važni putevi, važno je putovati, a putovati se može i stajanjem u mestu. Ovde nema putopisa, nema materijala za bedekere, a opet je sve ovo putopis. Kratka pisana projekcija mentalnog putovanja na malom prostoru.

8. Prozori gnezda gledaju na lokalnu marinu. Jahte, jahte, jahte... tek po koji čamac između njih. Ko, bre, vozi sva ova čudovišta? Odlikaši, sine, odlikaši...

9. Jutra započinjem kafom i čitanjem lokalnih novina. "Dan" protiv "Vjesti". Ćirilica protiv latinice. Naši protiv njihovih... ili je pak obrnuto? U stvari, koji su naši, a koji njihovi? Da li su uopšte neki naši? Pre mi se čini da su i jedni i drugi njihovi. Ko smo onda mi? Pokret nesvrstanih, osuđenih da žive između dve podjednako stupidne vatre od kojih ih nas ni jedna neće pošteno ogrejati. Koga uostalom briga za sve to?!

10. Da li se ovde zvanični jezik zove srpski ili maternji? Niti znam, niti me je mnogo briga. Ono u šta sam siguran je da se nalazim u dvojezičnom području gde je drugi zvanični jezik ruski. Nekada je lokalni živalj zbog Rusa išao na Goli otok, a danas ih put vodi u katastar po izvod iz zemljišnih knjiga.

11. Moj školski drug nekada je ovde proveo dve godine na privremenom radu izigravajući pandura međ stativama lokalnog fudbalskog kluba. Sećam se njegovih priča i zamišljam kako ovaj grad sablasno izgleda kada prođe sezona, kada u njemu boravi pedeset puta manje ljudi. Prošlost je bila humanija. Odredi se položaj za grad, postavi se najgrlatiji čovek na zamišljeni trg i krene da viče. Dokle se čuje njegov glas, dotle je grad. Na granici postavljaju se bedemi.

12. Stojim na bedemima jednog takvog starog grada i gledam u šta se pretvorio. Gramzivost i pohlepa. U kasnijoj večernjoj šetnji prolazim pored lokala u kome se može napraviti skromna gastarbajterska svadba za petstotinu gostiju. Više konobara i osoblja nego gostiju. Čemu sve to?

13. Pred polazak na put, Mileta mi je otkrio M83. Kako je to predivna, samodovoljna perverzija, prolaziti pored tzv. diskoteke na otvorenom gde se silikonske cice golih pupkova bave rotacijom kukova, a ti sa glasnom muzikom u ušima. Pravi zvuk i ne baš rđava slika.

14. Na gradskom šetalištu razne džidžabidžarnice, ali i veliki broj open-air knjižara. Znači li to da ljudi čitaju? Da, čitaju, ali mahom krive stvari - no, dobro je da barem čitaju.

15. Ko bi po vama bio najveći zločinac u istoriji civilizacije? Pomislili ste na neku konkretnu osobu? Ako jeste, odmah da vam kažem da grešite. Najveći zločinac je onaj koji je u društveni život uveo monogamiju. Neprirodno je to bre! Ne znam ko je ta osoba, ali osnovano sumnjam da se sve to dogodilo u matrijarhatu i da je dotična osoba ženskog pola. Na osnovu čega sumnjam? Na osnovu čistog zdravog razuma. Svesne žene su oduvek bile mudrije od muškaraca. Znajući muški karakter koji, većinski, sigurno ne bi trpeo poliandriju, zarad mira u kući zabranjena je poligamija. Ponekad nam se činjenje ustupaka viševekovno obije o glavu.

16. Mačisti me sigurno preziru, ali - pričamo o životu, bavimo se njime, a suštinsko je ono što nas čeka na kraju puta - smrt. Život je TAJ, a smrt je TA, i onda, ko sada drži visak a ko meša malter?
Lajte kere Jakobsfeldske, nećete se nikada ničemu naučiti.

17. Razmišljati o smrti, suštinski znači razmišljati o životu. Dakle, s obzirom na to šta se sve kod mene dešavalo, za slučaj da me ne preduhitri, pri još uvek čistoj svesti i pameti, obelodanjujem svoj TESTAMENT:
a) svima onima koji su mi po krvnom srodstvu rodbina - ne ostavljam ništa,
moji prijatelji Snežana i Ivan da razdele što između sebe, što da podele onima kojima treba, knjige i muziku koju posedujem;
b) ovlastiti nekog od mojih prijatelja advokata (Vladan ili Uroš) da moje nepokretnosti rasprodaju, uzmu zakonski deo za sebe kao uslugu, a ostatak da uplate Domu za nezbrinuta stara lica u Kumodraškoj;
c) ako se u međuvremenu oženim, postupak je isti, s tim da ženi ide pola od kinte;
d) ako se desi da u međuvremenu dobijem klince, sve ovo gore ne važi i sve ide klincima.

18. Kao posmatrač razlikujem tri vrste žena. Žene koje misle da su žene i žene koje su zaboravile da su žene. To su dve kategorije koje obuhvataju gotovo sve. U trećoj ih je zaista malo. Žene koje su zaista žene.

19. Osećam fluid koji na neviđeno postoji između nas, ali takođe osećam da se on nikada neće materijalizovati. Znam da, koliko u njemu ima istine, ima i projekcije i uobrazilje, ali sam osećaj je dovoljan da izmami osmeh. Osmeh zadovoljstva prouzrokovan činjenicom da još ima ljudi.

20. I sada da mi neko kaže da se svi ovi parovi koji se spojeno (da l' zagrljeni, da l' držeći se za ruke) šetaju vole. Naravno, vole se isto onako kao što su svake dve devojke koje zajedno šetaju lezbejke. Liberalni kapitalizam u koji smo se zaputili donosi svakojake refleksije. Ljubav se sada može posmatrati kao tržišna, a brak kao dogovorna ekonomija. Toliko puno sveta, a tako malo ljudi.

21. Zvuči paradoksalno, ali seta i tuga u očima pojedinih žena daruju je blistavošću. Sa svešću o bolu, ona kao da dolazi do svesti o sebi, do svesti o svojoj ličnosti i da kao neko ko je "osvojio" svoju ličnost, kao nezavisna individua, počinje da zrači i da se izdvaja iz mase.

22. Septembar daje potpuno drugačiji osećaj boravka na moru. Počinješ da zapažaš lokalno stanovništvo koje je krajnje ljubazno i uslužno, što verovatno nije slučaj tokom sezone. Verovatni krivci za to su i sami turisti koji žele sada i sve, a maltretiranje košta. Ovako, sve izgleda mnogo ljudskije.

23. Nema preterano velike gužve, more je kristalno čisto. Ipak, gomila sitne dece i paradajz turisti druge kategorije odvode me malo dalje od skrovišta.

24. Mnoge stvari su jeftinije kada se plate. Ova tišina ima svoju cenu. Plažni mobilijar je doduše fucking skup, ali tišina... prostranstvo... tek po koji posetilac na svakih dvadesetak metara. Savršeno.

25. Molim Fudbalski savez SCG i Predsednika Borisa Tadića da Savi Miloševiću dodele sva najviša moguća priznanja, da mu dodele titulu počasnog kapitena reprezentacije, da mu podignu spomenik u natprirodnoj veličini i lociraju ga po nahođenju, da po potrebi organizuju dovoljan broj prijateljskih utakmica u cilju povećanja njegovog reprezentativnog skora, ali da na zvaničnim utakmicama više ne obuva kopačke. Please! Ako već treba da me strefi srčka, neka za to budu krivci moja genetika i život koji vodim, a ne on. Gre'ota da me nosi na duši. Ne zaslužujem to.

26. Za pravljenje "gluposti" u životu nikada nije kasno. Ipak, ako ih je nužno učiniti, onda je bolje da to bude što pre da bi se opet što pre na miru uživalo u svemu.

27. Posmatram strance koji mi, ruku na srce, po godinama mogu biti roditelji. Pokušavam da osetim taj njihov miris (pre)zrelog doba. Celulit, strije... koga briga. Opušteno. Čista uživancija. Verujem da im je i seksualni život (prema godinama) vrlo buran. Koliko će nas dočekati takve trenutke u životu? Smrt ovde radi prekovremeno.

28. Sve istine su davno izrečene. Na nama je da ovladamo njima ili ako ih već ne spoznajemo, da ih sami ponovo otkrijemo za sebe.

29. Koliko nas ovaj "savremeni" i "urbani" život određuje? Da li smo svesni uticaja koji vrši na nas iako mislimo da mu ne podležemo? Da li smo svesni koliko smo zadovoljstava uskratili sebi u svakodnevnoj jurnjavi za svim i svačim? Koliko smo sami krivi za to, a koliko smo prinuđeni? Da li je to zato što ubeđujemo sebe da "mora tako" jer nam podsvest govori je lakše potpisati kapitulaciju nego da se borimo za sebe i svoj svet?

30. Može se živeti u nezadovoljstvu i završiti kao lokalni alkos, neostvareni genije, čovek koga niko nije shvatio... ali čemu to? Pravo zadovoljstvo se krije u sitnom. Za svako svoje nezadovoljstvo, manje-više, sami smo krivi.

31. Potreba za stvaranje zna da bude prokletstvo. Čemu sve to? Ipak, sve je vredno truda raditi samo za jedan osmeh. Preslušavam mp3 kolekciju domaćih snimaka iz 80-ih koji su se vrteli na Diskomeru Studija B. Skoro deset sati muzike koja nikada nigde nije i neće biti objavljena. Zahvaljujući pacovskim kanalima mojih prijatelja, ovi snimci su spašeni iz pećine (ali pri tome nisu otuđeni - samo iskopirani i digitalizovani), spašeni od zaborava kome smo skloni. Danas me čine srećnim i ti arheolozi i svi ti muzikanti. Poklanjaj da bi dobio. Voli druge da bi voleli tebe. Znam - sve je ovo (pre)patetično. Dok ne profunkcioniše mnogo boli, ali tamo gde profunkcioniše... Vatromet...

32. I dalje me proganja pomalo perverzna zamisao. Napisati knjigu (kako mi sada ova reč zvuči veliko i opasno!) u kojoj bih sabrao iskustva svog ljubavnog života. Sabrati sve mrtve, lakše i teže ranjene i preživele na jednom mestu. Znam da bi se to dočekalo na nož. Spominjali bi mačizam, samohvalisavost, sve te neke teške reči od kojih ne bih mogao da se odbranim, iako bi bio nevin u celoj priči. Priznajem jedino da mi je naum krajnje egocentričan. Želim da to uradim sebe radi. Siguran sam da postoji neka matrica dešavanja koju još nisam otkrio. Ponovo proći kroz sebe do sebe, ponovo se spoznati, učiniti sebe boljim... Gde sam, šta sam, ko sam... Možda i odustanem od ovoga, a možda počnem da pišem blog.

33. Još malo o smislu stvaranja. Pre 150 godina neki Džordž Bul smislio je algebru koja koristi samo dva iskaza. Tačno/Netačno. Nule i jedinice. Da li je on bio svestan upotrebne vrednosti toga ? Jeste, al' za malo... Ipak, da nije bilo njega, ovaj tekst ne bi bio na webu jer ni weba ne bi bilo... Ako osećaš potrebu - stvaraj. Smisao će se već naći. Ako ga poseduješ, poštuj iracionalni osećaj u sebi.

34. Konačno ovde, iz četvrtog pokušaja, uspevam da pročitam "Formule ljubavi" dr Zorana Milivojevića. Prethodna tri primerka sam poklonio pre nego što sam uspeo da dovršim čitanje. Ono što je napisao, potpisao bih od reči do reči, a da sam neka prosvetna vlast, ne da bi ovo uveo u lektiru, već bi se izučavalo od šestog osnovne kao zaseban predmet. Seksualno vaspitanje bi bilo tek dodatna nastava iz ovog predmeta.

35. Da bi pronašao ono što zaista želiš za sebe, prvo moraš da pronađeš sebe.

36. U gnezdu me je čekao kišobran. Danas ga prvi put koristim šetajući pustom stazom pored plaže. Na plažama jedna do druge poređane bele plastične ležaljke. Kao grobna mesta na Orlovači, gde su unapred urađeni useci, a vaše je samo da umrete i da neko da pare za vas. This is a way - step inside.

37. Ovo melanholično kišno jutro asocira me na Portugal. Nikada nisam bio tamo, ali odavno me privlači iz neobjašnjivih razloga. Dugo mi je trebalo da shvatim. Ispred tebe voda - voda i ništa. Kraj sveta? Kraj puta? Ne, ali za korak napred potrebno je savladati i obuzdati tu neman ispred tebe. Naigled mirna, ali ta snaga... Budi prijatelj vodi. Mnogome te može naučiti.

38. Posmatranje ljudi zna biti vrlo zanimljivo. Radim to često, ali tek sada u ovako opuštenoj atmosferi shvata koliko ljudi liče jedni na druge. Bezbroj puta mi se učinilo da vidim poznatu facu koja to ipak nije bila. Da li to postajemo uniformne mašine?

39. Mislim na razne ljude, žene, poslove koji me čekaju i uživam što sam, bar privremeno, daleko od svega toga.

40. Silicon valley u Strahinjića bana fenomen je za sebe. Gledam njihove ruske koleginice ovde. Još uvek su druga liga, ali sa takvim potencijalom da će uskoro pokoriti svet.

41. Prostitucija je postala modus vivendi ovih prostora. Ona telesna je benigna, čisto fizikalisanje, ali duhovna... Mentalni AIDS će nas definitivno uništiti.

42. Da li je odmor ne raditi ništa ili je odmor vreme kada sebe posvećujemo sebi da bi sebe učinili boljim?

43. Da li je samoća plod toga što nismo u prilici/mogućnosti da nađemo partnera ili je plod podsvesne želje da budemo sami (pa tako teramo sve druge od sebe) ili smo sami zato što se plašimo poraza i bola pa sebi uskraćujemo razna zadovoljstva iz tog krajnje sebičnog razloga? Da li smo spremni da poklonimo sebe bez ostatka? Bez straha od gubitka? Da li nam je previše gubitaka koje smo pretrpeli ili smo svesni da imamo jako malo da ponudimo ili...

44. Sva živa bića imaju potrebu za hranom i seksom. Shodno tome, sve se može objasniti metaforama vezanim za ta dva izvora uživanja. Simbolički hrana je život, a seks je smrt. Možda zvuči nelčogično ali Eros-Tanatos veza je čudno neraskidiva. Moraš umreti da bi se rodio. Moraš dati da bi dobio. Sebičnošću odlažeš smrt, ali postaješ siromašniji. Svaka nova smrt je novo rođenje, nov korak napred. A, valja putovati...

45. Nisam mogao da se okanem dnevnih novina, ali dve nedelje bez interneta, bez mailova, foruma, google pretraga, xxx i dating sajtova. Kakvo olakšanje. Što manje znaš, manje patiš.

46. Sve se ovo moglo zbiti bilo kada i bilo gde. Ne stavljam datume na zabeleške. Vreme je ionako relativan, i poslednjih godina, turbulentan pojam.

47. Off record vol. 1. - play lista : Arhangel (live), Autopark, nikad objavljena La Strada (live), DLM i Presing (još ne objavljeni albumi), kolekcija sa Studija B, M83, Massimo (Vještina), Super s karamelom, Grč, Mrtvi kanal i Šarlo Akrobata (live).

48. Off record vol. 2. - read lista: Nenad Ilić (Carigradski drum), Den Braun (Da Vinčijev kod), Valeri Taso (Dnevnik jedne nimfomanke), Svetislav Basara (Srce zemlje), dr Zoran Milivojević (Formule Ljubavi), Dimitrije Mitrinović (Treća sila).

49. Mislio sam da će 15 dana biti mnogo, no pokazuje se da je premalo. Koristim kraj odmora da završim svoju to-do listu. Predugačka je, ali to mi je što mi je. U svakom slučaju obećavam sebi: da neću (još) napustiti državni posao; napraviću bolju organizaciju i biti još bezobrazniji; sabraću svoje ranije skice za tekstove i pokušaću da se vratim pisanju; manje cyberspace-a, više kopulacije, manje masturbacije; sahraniću firmu koju sam vaspostavio, a onima koje sam već sahranio obezbediću ono što još nisam; znam da lažem sebe, ali pokušaću da se malo postaram oko zdravlja (proveriti pumpu, manje kila i nikotina i još koje čega); ako baš ne budem imao šta da radim možda prošetam i do autoškole; i da... pokušaću da se zaljubim, al' ozbiljno.

50. ...Vreme je da kreneš u nov... pokušaj...

Pisano u Budvi od 2. do 17. septembra 2005.

Branislav Nikolić,
autor teksta živi u Beogradu