Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Razglednica iz samog sebe sa pečatom tuđe pošte

 

Srđan V. Tešin: "Kroz pustinju i prašinu", Stubovi kulture, Beograd, 2005.

 

ImageU romanu "Antologija najboljih naslova" Srđan V. Tešin je napisao priču o Ho Luu, kralju države Vu, koji je obznanio čuvenu zabranu objavljivanja loših knjiga, a kao jedinu kaznu za one koji bi se usudili da štampaju rđavo napisanu knjigu nalagao smrt davljenjem. I šta se dogodilo? Sudije koje su ocenjivale književnu vrednost dela, za sve vreme literarne vlasti Hoa Lua, ipak nikoga nisu usudile na smrt, ali ne zbog toga što pisci nisu imali hrabrosti da objave knjigu. Naprotiv. Kod onih koji su dali svoje delo na procenu Sudijama bilo je nemoguće izazvati sumnju: verovali su u spostvene reči, a oni koji nisu imali hrabrsoti da se pojave pred Sudijama bili su licemeri nedostojni i reči drugih i vlastitih reči. Tako je Ho Lu, kralj dražve Vu, lukavstvom očistio žito od kukolja.

 

Mada je dosta zabranjivanja, kazni i proglasa, država Vu, koju nije teško pronaći na karti nakon ove priče, više ne može da u kukolju pronađe žito, baš kao što ne može da pronađe generacije (novih) pisaca koje su kritičari zaboravljali taman onoliko koliko su ih zaboravljali i mediji. Čast izuzecima, ali jeste li čuli nešto o pretposlednjem romanu Srđana V. Tešina "Kazimir i drugi naslovi"? To je roman u kome ima nekoliko genijalnih priča. Recimo ona o diktatoru Zecowskom, koji je, nakon avionske nesreće koju je preživeo i našao se u džungli, pojeo svoje ministre, tojest nahranio se telima svojih telohranitelja.

 

Zašto je to bitno? Zato što nova knjiga Srđana V. Tešina "Kroz pustinju i prašinu" predstavlja rez u njegovoj poetici. Prvi put od kako piše prozu, ovaj pisac napušta svoje likove i zaboravlja veći deo svojih poetičkih principa. Kazimir, Maks Oskar, Simeon Gajski i Georgije Zecowski, zajedno sa celim društvom i postmodernističkom atmosferom koja je obeležila zbirku priča "Sjajan naslov za pantomimu", te romane "Antologija najboljih naslova" i "Kazimir i drugi naslovi", još uvek su samo likovi nacrta romana "Kuvarove kletve i druge gadosti", za koji je Srđan V. Tešin (1971) prošle godine dobio prestižnu stipendiju "Borislav Pekić". Ovog puta pisac stavlja u prvi plan samog sebe.

 

Očigledno je nakon autorove beleške sa kraja knjige da se roman "Kroz pustinju i prašinu" rodio iz jedne naručene rečenice u koju je trebalo da stane biografija Srđana V. Tešina. Ta rečenica jeste na kraju knjige, ali je od nje i zbog nje počela Tešinova životna storija. Ona, dostojna svake buduće antologije, u isto vreme je i proglas jedne nove poetike. Praveći inventar među svojim strahovima, autor zaboravlja lažne citate i dokumentarnost, a u svoju prozu, koja je dotle oskudevala u emocijama, ubrizgava veliku šok-injekciju osećanja. U poslednji fragment ubacuje i rečenicu koja je direktna objava promene literarnog koloseka. "Neophodno je napisati roman koji će po analogiji potvrditi život, a svako drugačije angažovanje bilo bi besmisleno i neiskreno."

 

No, najbolja stvar vezana za ovaj poetički preokret jeste to što Srđan V. Tešin prvi put pripoveda koristeći svu svoju duhovitost. Smeh je u njegovim prethodnim radovima bio konecentrisan u inteligentnim postmodernim igrama i intelektualnim egzibicijama, a sada je onaj stari dobri mimezis kredit koji dopušta autoru da odapne sav cinizam. Smešno je od samog početka: pripovedač priča svoju živtonu priču dubeći na glavi. Naopako. Duhovito postaje groteskno. Smešno do suza, ali iskreno do bola.

 

Glavni junak zadire i otkriva najintimnija poglavlja lične istorije. Roman "Kroz pustinju i prašinu" kao da se sveti piscu Srđanu V. Tešinu što se nije ranije setio "da književnost potvrđuje život". Sada mu uzvarća udarac. Razapinje ga između korica ove knjige. Stavlja ga pred ogledalo. Zbog toga je odlično što pisac ovaj roman naziva avanturističkim. Ima li veće, opasnije i vratolomnije avanture od krstarenja po rođenoj biografiji?

 

U isto vreme, ovaj atribut obavija sadržaj Tešinovog romana čvrstom ljušturom. On putuje po svom životu i svojim sećanjima, opisujući gradove u kojima je bio. Od pustinje do prašine i nazad. U prvom poglavlju putuje Mediteranom i piše kratku istoriju svoje porodice kroz literarne fotografije sa porodičnih letovanja. Sledi Pula, čitava Istra, pa Sarajevo, Mostar i priča koja ide sa njim. Zanimljiva je beogradska epizoda sa inteligentnim i ekscentričnim tečom (koji nije rod), kao i Beč, Budimpešta, pa Sidi bu Said, Tunis i Sicilija iz aviona. Avantura koja tera na preispitivanje. Razglednica iz sebe sa pečatom strane pošte.

 

Pored duhovitosti, još jedna stvar ovu knjigu odvaja od kukolja. To je jezik kojim pripoveda Srđan V. Tešin. Uredan, tri puta premeren, pažljivo skrojen i pesnički bogat, nadigrava anegdotu, retko se pred njom povlači. Usput omogućuje i mnogobrojnim istorijskim upadicama da se umešaju u priče o gradovima, da im daju dozu ozbiljnosti koja će držati ravnotežu sa raspojasanom pripovedačkom igrom, ali i podseća na erudiciju ovog pisca koji samog sebe presuje u enciklopediji i samog sebe prosijava kroz mitološko sito.

 

Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement