RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

The Walkabouts,
Dom Omladine Beograd,
21.9.2005.

 

ImageNeke stvari su sasvim iracionalne. Samim tim i moguće. Walkabouts! Najbolje čuvana tajna ili pak lozinka za posvećenike u ovom, najgorem od mogućih svetova. Da li rašivati kroj od kojeg je ova muzika tvorena ili jednostavno pustiti da nam podiže i odnosi teret kojim smo zakatančeni u ovoj najgoroj od mogućih realnosti? Da li je svet posle (i pored) njih bolji ili gori? Beskrajno mnogo pitanja ako čovek nema šta da radi ili ako ima šta da radi... Ko pita greši, ko odgovara greši...

 

Za samo dve godine bili smo povlašteni da dva puta gledamo Walkaboutse u Beogradu. Oba puta su dolazili kao melem na rane, više ne znam od čega već. Stidljivo upoznavanje od pre dve godine pretvorilo se u histerični trijumf i ljubav života. Višegodišnje slušanje njihovih ploča ličilo je na veliku mentalnu predigru koja je eksplodirala u vatromet najrazličitijih boja. Ovoga puta, razlog je sasvim drugačiji. Svet je postao mnogo nezgodniji čak i za sanjare koji svoje bitisanje ne vezuju za svakodnevnu politiku, a suočavanje sa sopstvenim demonima je preraslo u egzorcizam koji je od senzacionalnog ultra licnog okršaja mutirao u rok krusadu. Naravno, kao na svako posvećenje i ovoga puta, svako je nosio deo sebe i opet smo se svi okupili na zbirnom mestu. Kiša je lila i eto, to smo odmah povezali sa Seattleom. Walkabouts jesu iz Seattlea i svakako su najbolji band odatle... Verovatno nikada neće izaći iz senke Jimmy Hendrixa i Nirvane, ali to nikome na svetu nije bitno... Čak ni njima, a posebno nama...

 

ImageImali smo sreće da su za poslednji nastup na turneji odabrali upravo Beograd. Time su delimično ispravljene najmanje dve nepravde: zbog izostavljanja solo nastupa Chris Eckmana (sa filigranskim albumom "Black Field") i nepravda sa nerazumnom nezaintersovanošću Exit organizatora za istim i Strange projektom. Ali ne budimo sitničavi... Walkabouts su uvek dobrodošli, pogotovu ako sa sobom nose gigant kao što je poslednji album "Acetyline". Nadam se da ste na ovim istim stranicama pročitali recenziju možda najvećeg poznavaoca Walks opusa, dragog nam prijatelja Peter Sjölboma i mnoge su vam stvari jasnije (ko nije, neka to uradi jer nećemo gubiti vreme na objašnjavanje). Imali smo sreću što je kao predgrupa nastupio trio TRANSMISSIONARY SIX, svojevrsna muzička intima Paul Austina (ex-Willard Grant Conspiracy) i Terry Moeller (koja je integralni deo Walkaboutsa). Prepuni emocija, koje i jesu glavni razlog za postojanje, TM6 su nastup obojili sentimentom poslednjeg nastupa na turneji, što je izazvalo (ne)očekivanu reakciju Glenn Slatera, klavijaturiste Walksa. Iz prvog reda pratio je nastup, a niz njegovo lice su se slivale suze koje nije ni pokušavao da sakrije ili obriše... It'll end in tears, rekli bi mnogi.

 

Walkaboutsi su izlazili na binu jedan za drugim i kada su se konačno kompletirali, počeli su da emituje supersonične talase pravo u srca i duše prisutnih... FUCK YOUR FEAR! Naravno, ima li drugog rešenja? A onda se više ni ne sećam kako su stvari išle. Luis Bunuel jednom je rekao da režiser ceo život režira jedan film... Da, to je to... Isparcelisani komadići naših života koje nam drugi priča, a da nije neko drugi... Chris Eckman, taj savremeni minstrel i pored Cohena, Cavea nepriznati prorok koji u sebi nosi klice Neil Younga, Buzzcocksa i Fridriha Ničea silinom emocija nosi sve pred sobom. Ove godine bes i otpor ka savremenom svetu su top model... Prvo Robert Smith pre nekoliko nedelja, a sada i Chris. Sinhronicitet ili zeitgeist? S druge strane, neodoljiva čarolija u liku Carle Torgerson donosi sreću i radost u čistoj emociji, bilo da je to glas, pojava ili samo njene oči.

 

ImageAkcenat je bačen na Acetyline, a neki od najvećih hitova doživeli su nove aranžmane. Mnogo više muskularan od nastupa pre dve godine, ekstatičan bas, ekonomičan sintizajzer i rafalne gitare su više nego raspoloženu publiku dovele do delirijuma i po zakonu karme izazvale još emotivniji nastup banda. Sve barijere su pale, to više nije bio koncert već zračenje sa scene. Na bisevima, po bini su se "motali" svi. Transmisionary Six i Walkabouts sa lokalnim forama i fazonima koje su raspoznavali oni koju su bolje poznavali band. Carla isporučuje rifove u najboljem vizuelnom maniru HM heroja, što izaziva simpatije i na bini i u publici. Uostalom, rekoh da su barijere pale i da je sve postalo jedan veliki organizam. Za kraj je ostavljena torpedo verzija Buzzcocksa "Something's Going Wrong Again" i sve je na svom mestu. Sve je bilo perfektno. (Posebno dragom nam Banetu. Kome još band kao Walkabouts sviraju na rođendanu? Koncert započet za Banetov, Cohenov i Ronaldov, okočan je u prvim minutama rođendana Nick Cavea. Bar za mene prepuno simbolike - nista nije slučajno.)

 

Huh, vratite se nazad i položite sav svoj teret. Uz malo sreće odnećemo sav vas teret. Ljubav nas nece ubiti, mudrost sigurno hoće.

 

Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement