RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Razgovor: Autopark

 

Iskrenost i samospoznaja

 

ImageU leto 2000. godine Autopark su osnovali Milan Jovanović (gitara i bas - ex-Headstream), Nenad Jevtić (klavijature) i Olja Lakićević (vokal i tekstovi - ex-Tornado ptice). Tokom narednih godina nekoliko ljudi prolazi kroz bend, a prelomni momenat događa se 2004. godine kada Milan odlazi u inostranstvo, a na njegovo mesto dolazi Nikola Berček (Trenje). Bend je tada ustalio postavu i deluje u sastavu: Olja Lakićević (vokal i tekstovi), Nikola Berček i Dušan Lopušina (gitare), Dragan Kaplarević Kaplar (bas), Nenad Jevtić (klavijature) i Nikola Gnjatović (bubanj). Iza sebe imaju 11 numera koje su publikovane na netu, dva spota (Ćutanje i Na ivici) i još toliko novih, ali široj javnosti nepoznatih, novih pesama. Materijal publikovan na netu priča je za sebe. Ako se broj downloada kompletnog albuma može smatrati tiražem, njihov tiraž je nekih 500 primeraka, a kada se to pomnoži sa brojem ljudi koji su dobili album od prijatelja... Više je nego respektabilno.

 

Svoj lični stav o ovom bendu izrekao sam u recenziji koju možete naći na ovim web stranama, a interesovanje koju je ta recenzija izazvala, ponukalo me je da dođem do ljudi iz Autoparka i kroz razgovor sa Oljom Lakićević (uz povremeno ubacivanje Nikole Berčeka) pokušavam da dublje proniknem u unutrašnjost Autoparka.

 

Plastelin: Čemu uopšte postojanje Autoparka?
Olja: - To je način da se borimo protiv opšte ravnodušnosti. Za mene, muzika je jedina harmonija koju postiem u zivotu.

 

Plastelin: Da li muzika koju privatno slušate imate uticaja na ono što je finalni proizvod Autoparka?
Nikola: - Uticaji ne postoje. Postoji želja da se neka poruka što "lepše" upakuje i prenese dalje. Ono što slušaš ti automatski ne dozvoljava da se pokreneš u autorstvu. To osećanje i taj put bili bi nezadovoljavajući, izuzev da imaš želju skupih spotova, debelog bankovnog računa, lepih žena ili muškaraca koji te jure po aerodromskim pistama... Muzika koju slušaš nikada nije najbolja na svetu, zato postoji šansa za svakoga da kaže šta ima. Lepi su aerodromi i blago kreativno zaznojene cice za petama, no to nije pravi razlog čak ni za dobijanje inspiracije slušajući nešto tuđe. Muzika je živa, stalno se pomera i uvek se prvo nalazi u glavi. Naravno da je to glava onog ko je pokušava osmisliti.
Olja: - Svi slušamo neku gitarsku muziku, ma šta to značilo. Ipak, moji pravi idoli su van sveta muzike: lekari, vatrogasci... U muzici uživam, proživljavam je, ali ne tražim rešenja za muziku koju sama pravim, verovatno jet ne umem. To ako dolazi, uvek je nesvesno, pa ne mogu o tome. Sigurna sam da Nikola pravi muziku iz glave. On sluša mali broj bendova i retko širi taj krug. Za moj senzibilitet, on je najveći muzički talenat mlađe generacije na ovim prostorima ("mlađe" naravno shvatiti uslovno). S druge strane, ja čak i kada bi htela da imitiram nekog pevača koji mi se dopada, to ne bih mogla. Znam svoje mogućnosti i samo želim da, barem delimično, budem ja.

 

Plastelin: Bez obzira što i privatno pišeš poeziju (v. Ispod stepeništa - Mali Nemo, 2002), tekstovi Autoparka odišu specifičnom atmosferom koja nije uobičajena ni u pesničkim iskazima
Olja: - Svaka čast na informisanosti, nego... Ne znam tačno šta to "specifično" znači. Meni je sve što pišem jako obično, jer je moje. Tekstove treba da piše onaj ko treba da ih prevali preko usana. Ne trebaju mi tuđi tekstovi, tuđi životi da pevam o njima. Verujem da svako ko ima srce, papir i olovku može da piše pesme. Nudim stranice svog dnevnika nepoznatim ljudima. U tome nalazim opravdanje što sam u ovome, a da uopšte nisam pevač, već samo volim to da radim. Samo tada se osećam da nečemu pripadam. Ako me to čini egzibicionistom, onda sam od onih stidljivih. Pesme su uglavnom o međuljudskim odnosima, ne samo ljubavnim, kako mnogi pogrešno misle. Volela bih da imam i društveno angažovane tekstove, ali ne umem da pišem takve pesme. A i psovke u srpskom jeziku nikako da se uklope u muziku Autoparka.

 

Plastelin: Koncertna aktivnost nije nešto čime biste mogli da se pohvalite...
Olja: - Retko sviramo, to nam je već kao neki zaštitni znak. Imali smo nekoliko kratkih pauza u radu koje su bile dodatni hendikep. Svirali smo na tih nekoliko mesta (Akademija, Dom omladine, Fili...) koje Beograd može da ponudi. Sem mene svi jedva čekaju da sviramo. Za mene je to previše egzibicionizma i eksponiranja, što je svakako u neskladu sa onim što ljudi očekuju od frontmena neke grupe. Ne stidim se ja ogoljavanja, ali mi je jako teško da drugi prisustvuju direktnom prenosu toga. Kada sam pristala da pišem pesme za Autopark, nikada nisam rekla da želim da zabavljam druge... Najviše bih volela da sviramo van Beograda. Ovde poznajem previše ljudi da bih mogla da se opustim.

 

Plastelin: Da li se ovi snimci koji su postavljeni na net, mogu smatrati vašim prvim izdanjem?
Olja: - Zajednički, radni naslov za te pesme, "Naš tzv. album", zapravo je odgovor na tvoje pitanje. Prvi set snimljenih pesama stavili smo na net i to je verovatno završena priča. Nismo nikome nudili, realni smo ljudi. Niko nema interesa da to objavi, ali ne zato što ne valja, već zato što niko nema snage da se trudi oko toga i da ulaže novac u subkulturne pojave. Razumem taj koncept, moraju ljudi da hrane porodice. Mi, pismeni i pristoji smo subkulturna pojava, što da ne.
Nikola: - Autopark će imati izdanje kada stvarno to bude želeo! Želi ga već dugo, ali bend još nije spreman. Imaće izdanje kada bude bio spreman.
Olja: - Novi materijal predstavlja i nov period u muzici Autoparka - pesme su urađene sa Nikolom (novi glavni čovek Autoparka), Dušanom i Kaplarom kao novim članovima. Oseća se razlika. Više je gitara, dezorganizovanije je i neobičnije. Imamo dovoljno pesama za ceo album, koje ćemo naravno snimiti, kad dođe vreme za to. Ipak, pričati o planovima u ovoj zemlji približava te opasnosti da nenamerno postaneš lažov.

 

Plastelin: Snimili ste dva spota. Ovaj drugi je izazvao polemiku među ljudima koji prate vaš rad.
Olja: - Ne bi se baš moglo reći polemika, nije bilo tih razmera.

 

ImagePlastelin: Priča se ticala sponzora...
Olja: - Neki su nam zamerili što smo u poslednjem spotu reklamirali Veet. Da nije bilo kreme za depilaciju, ne bi bilo ni spota. Toliko o umetnosti. Ljudi iz Reckitt Bankistera su jedini koji su ikada uložili pare u nas, a da nam nisu rođaci. Samim tim svojim stavom zavredili su moje poštovanje. Zato smo ovaj spot nekako i uradili da izgleda kao reklama, samo što niko nije nasmejan. Postavlja se pitanje zašto snimati spotove jer kod nas, što je opšte poznato, ne postoji nikakvo normalno tržište. Sem Metropolis TV-a, koji su apsolutni TV heroji Srbije, na većini ostalih televizija samo nekoliko puta emituju spot u koji je uloženo puno truda. Čudan je osećaj biti žrtva geografije. Vremenom se srodiš s tim, kao da ti je to neka karakterna osobina. Ipak, određeni, ali mali broj ljudi, reaguje. U zemlji gde je trend ključna reč, logično je da ljudi ne misle svojim mozgom i da sebe kao pronalaze u imbecilnom glamuru koji - kao - postoji u Srbiji. To obezvređivanje svega lepog i pristojnog ovde gde smo dovodi me do besa, ali onda se setim gde živim. Ovde je obezvređivanje osnovni princip. Stalno te ubeđuju da sve što je vredno zapravo ne vredi, ili da baš za njega nekako nema mesta. S tim saznanjem o sopstvenom okruženju živim od kada pamtim. Kada to počne da utiče na tebe postaješ ironičan, a onda vremenom postaneš i ciničan. To je već tačka kada shvatim da je vreme da se zauzdam. Ne dam sebi da budem ogorčen i očajan čovek. Takvi ljudi kad-tad postanu zli.

 

Plastelin: Kako vidite situaciju na domaćoj sceni?
Olja: - Domaća scena? Misliš, ovih nekoliko ljudi koji beskrajnom kombinatorikom prave dvadeset bendova? Plus još nekolica ljudi koji se trude? Ne verujem da je to scena, ali razumem zašto je to tako. Postoje bendovi, ali scena ne. Od onog "zlatnog" vremena Darkwooda, Obojenog, itd... koje je za mene bilo još pre deset godina - bukvalno, slabo da se išta pojavilo što me je dirnulo, nešto sam shvatila ozbiljno, neko koga sam shvatila ozbiljno, neko ko zaista ima šta da kaže. Generacije koje su došle potom, nekako su nedorečene.
Nikola: - Domaća scena ne postoji! Ne postoji utisak da je ona moguća. Ona nije moguća jer ne postoji šansa vredna iskušavanja iste. Iskušavanje i traganje za šansom stvara scenu. Scena mora da se napravi, i dok se to ne učini, ona neće postojati. Dok poruka onih koji scenu treba da naprave ne bude jasna i detaljna, a prevashodno razumljiva u jezičkom smislu, a potom i u svakom inom smislu, te se bendovi usresrede upravo na to šta imaju da saopšte. Nadam se da će neke "dobre čike" prepoznati potencijal pa odlučiti da je naprave. Samo uz "dobre čike" koje imaju novca za izdanja, reklame i spotove, a naravno da imaju šta da podrže, scena može da postoji. Ja se NADAM!
Olja: - Još uvek ne dozvoljavam sebi da vređam nikoga ko me nije direktno ugrozio i zato ne volim da se javno izražavam o domaćoj sceni. Niko nije kriv što neko svira pesme koje meni ništa ne govore. Niko me ne tera da ih slušam. To što je to meni grozno, površno, dosadno ili neinspirativno, ne znači da je to zaista tako. Znam kakvi su uslovi rada ovde, tako da je imati grupu, za koju unapred znaš da će ti odneti, a ne doneti novac, čist entuzijazam. To poštujem. S druge strane, retko koja ovdašnja grupa zadovoljava moje osnovne muzičke kriterijume. Nešto me ponese, ali ništa nije ostalo trajno. Jedina naša grupa koja me i dalje nesmanjeno uzbuđuje je Veliki prezir. Beskrajno im verujem. Inertnost i skromnost ih je sačuvala od trošenja.

 

Plastelin: Krajnje kolokvijalno za kraj. Reci mi nešto o vašim planovima za budućnost.
Olja: - Da se na svakoj probi bar nekoliko puta naježimo od prijatnosti. Da budemo zdravi. Da ubedim ostale članove da pročitaju romane Pola Ostera. Da snimimo album. Šteta je da ljudi ne čuju te predivne pesme. Ako ih još neko bude i razumeo, to će biti kao da imam prijatelje koje nisam srela. Mislila sam da niko ne može da se razume sem ako nije odrastao zajedno. Muzika ili knjige to opovrgavaju. Zapravo, cilj nam je da o(p)stanemo. Da budemo mi. Da svi iz benda ostanemo zajedno, u dobrim odnosima. Samo to nam je važno. Mi možda nismo neki spektakularni muzičari, ja svakako nisam, sasvim je u redu da se nekome ne sviđa muziku kakvu sviramo, ali svako ko pokuša da ospori našu iskrenost i činjenicu da imamo šta da kažemo, taj je zli lažov.

 

Uskoro opšinije na: www.autoparkband.com
Kontakt: Ova e-mail adresa je zaštićena od spam botova, morate imati uključen Javascript da bi je videli

 

slušao i propitivao: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement