RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Editors - Back Room (Kitchenware 2005)

 

ImagePočetak 80-ih doneo je nesrazmerno veliki broj antologijskih albuma u odnosu na tempo kojim je vreme galopiralo. Bez obzira na sve što se čuje ili što je čuto, tek ponekad staza niz avenije sećanja zablista sa onom čuvenom rđom na lišću. Sve već duboko memorisano zaživi sa mirisima i polutegobnim podrhtavanjima u grudima. Album Editorsa je jedna od tableta koja izaziva takvo dejstvo. S obzirom na veći deo kritika koji se ovde mogao čuti, neko me je pitao da li je to placebo ili pak prava stvar. Upravo tu leži odgovor na sva pitanja. Ovo verovatno nije album za sve klince koji su odrasli na Interpolu, Franz Ferdinandu, Rapture, Radio4... i preko njih upoznavali Joy Division, Gang Of Four, The Cure, Orange Juice ili PIL. Ovo je album za nas koji smo proživeli tu muziku i koji sve ove grupe doživljavamo na ovaj ili onaj način, ali na kraju ipak sa osmehom na licu.

 

Tamo gde Interpol gaze svoje - uspostavljenom estetikom i koristeći eho Joy Division ili Psychedelic Furs - Editors samoisijavaju iz sebe na najbolji mogući način ono što već imaju kao geografsko-lokalitetni operativni sistem. Nije slučajno da Hood svoj remix za Mogwai remix album urade kao offshot za Unknown Pleasures ili pak da Editors naprave album koji na mnogo načina korespondira sa ranim 80-im. Negde sa vodom iz Britanije to je popijeno.

 

Tamo gde Interpol svojom ravni teraju da se audio-aparat maksimalno angažuje, Editors se organizuju u sve što mogu da NE zaobiđu. Vatromet gitarskih rifova više duguje bandovima kao što su Sound ili Comsat Angels (dva najpotcenjenija banda iz cele new wave generacije), a preko njih i onome što je čuveni The Edge iz U2 patentirao kao svoj i U2 zaštitni znak (Bono je priznao da su "pozajmljivali" od Associates). Ipak, morali smo da sačekamo bandove kao sto su Interpol ili Bloc Party da uzdignu Comsate ili Sound na pijedestal. Ako vas sve ovo nije odbilo/privuklo, setite se da su prvi U2/Simple Minds albumi bili na samom vrhu najizdanja (bez obzira na mesijansko zaveštanje današnjih inkarnacija).

 

Album je kao takav potpuno prilagođen estetici 80-ih, tamo gde se i muzički i produkcijski nije štedelo na idejama i manipulisalo sa materijalom. Albumi su trajali do 50-ak minuta i bandovi su pokušavali da nam pokažu što više u tom okviru. The Editors urgentnost gitara, senzacionalna melodičnost vokala priziva skoro fudbalske refrene punk i post punk sastava (The Ruts, The Skids...) i na mojoj ličnoj listi zakucava ove mladiće tik pored British Sea Power i Magoo i Arab Strap na listi najbrit sastava (brit-pop onakav kakav postoji je samo za NME resavce). Rikošet, kao onaj u "Blood", jeste na trenutak moj stan pretvorio u prostor za pogo-audiciju, a odredio posao na repariranju nameštaja i stvari za nekoliko sledećih meseci. Neko će spomenuti glas (?). Sad, svi se sećamo kako su Ian McCulloch i Ian Curtis "pozajmljivali" od Jima Morrisona ili pak Franka Sinatre, moj favorit Billy MacKenzie (ex Associates) od Davida Bowiea i Scotta Walkera, Julian Cope od Scotta Walkera... Pa, da l' ima još nekoga da misli da su Einsturzende Neubauten toliko baš "originalni"? (Zna li neko za nemački band Kowalski!?) Tekstovi Editors takođe deluju kao svojevrsni pamfleti koji ipak bacaju svetlo i teraju konzumente da preispitaju sebe i vide da polupatetika ipak nije tako loša stvar. I meni je kao rezultat nekoliko puta srce zatreperilo. Jednostavno, toplo i iskreno, možda nedovoljno za življenje, ali sasvim dovoljno za dan više.

 

A Joy Division? PA ŠTA!? Kao neko kome je Closer najalbum svih vremena i Atmosphere najsingl svih vremena i kao neko ko se sa JD druži već dve i po decenije svakog dana od prvog dana, i kao neko kome ovo uopšte ne smeta, mislim da imam pravo da kažem da je ova ploča usrećila više od nekolicine nas. A to je više nego "načitani" kritičari (često rođeni nakon što je poslednji JD izašao) koji nakon svih relacija, odnosa i sličnog ne vide OSEĆAJ. To se ne vidi, izvinjavam se, već prima nečim drugim. Njihova je nesreća što ne znaju da lepe stvari služe za deljenje, a ne da se nad njima mentalno šmelcuje (izvinjavam se). Naravno da vidim sve produkcijske cake, gitare koje zvuče kao sa Still restlova, doboš i bas koji tu i tamo citira, ali to sve samo daje nepatvoreni šarm momcima iz Birminghama (ako se sećam, prvi dobar band još od vremena Neds Atomic Dustbin). Da, i Kitchenware etiketa - još jedan mig 80-im (ali to ne ide uz hype o JD, a niko ne zna za Hurrah!). Istina pripada svima i svako je gleda iz svoje perspektive. Na nesreću, neki vide više od drugih, tu je sjajno sredstvo stolica koja se podmetne, kao da je veličina isto što i visina. Editors su više mislili na nas, nego na sebe i svoju generaciju. To je bar jasno Ako PRESLUŠATE album! Sebi su namenili ulogu heroja za današnje klince kakvu već odavno imaju Modern Eon, Scars i već pomenuti Sound i Comsat Angels za moju generaciju. Za nekog obris, za nekog višedecenijski pratilac. To i jesto najjače oružje ovog albuma - vreme kome će odoleti. U vreme kada se albumi slušaju na skip, traže reference i tako pišu svoj CV, kao što kažu Editors - krv teče našim venama, i tu sva sličnost prestaje. Otvorite dušu i srce i prigrlite ovaj band. Možda jednom budu kao U2, ali ja i dan danas zadrhtim kada The Edge započne BOY svojom raspamećenom gitarom.

 

Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement