Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Titanik, Lončar i potonuće na kapcima tuđih očiju

 

Strah i sažaljenje

 

ImageOsetio si strah, a kada si sa pažnjom pogledao njegov profil, u tebi je odahnulo olakšanje što na putu nije neko od tvojih.

 

Dok stojiš na drumu sa crnim kišobranom u ruci, primećuješ da kiša počinje sve jače da pada. Vidiš ujednačene nalete kišnih kapi koje se spuštaju kroz noć i prave zavesu koja se širi pred uključenim automobilskim farom. Desna vrata crnog mercedesa su otvorena, a njegov zadnji deo prešao je punu belu liniju i pregradio polovinu druge strane asfalta. Na drugoj strani je polomljeni bicikl i pletena korpa od pruća.

 

Ti bi voleo da motor automobila radi i da s vremena na vreme ne čuješ jauke Čoveka koji leži na istom putu, dva ili tri metra dalje od automobila. Kišne kapi su suviše tihe da bi prekrile jezivi zvuk. Ne osećaš noge, ali znaš šta je tvoj zadatak: da zaustaviš svako vozilo pre nego što priđe mestu nesreće dok se nesrećni vozač mercedesa ne vrati na isto mesto sa lekarima.

 

Nema nikoga koga bi zaustavio. Niko ne prolazi čak ni trotoarom. Nekoliko puta si pošao da se približiš Čoveku koji leži iza tebe, ali si svaki put odustajao, jer nisi uspeo da narediš svojim nogama da učine takav korak.

 

Prišao si tek kada je dotrčao seoski lekar Uroš, ogrnut žutom kabanicom, zajedno sa medicinskom sestrom koja je nosila crnu kožnu torbu i veliki plavi kišobran. Vozač mercedesa stavio je ruke na krov kola i oborio glavu. Pre kombija hitne pomoći, čije su se sirene, kao strah u tvoje kosti, uvukle kroz rupe na roletnama soba sa pogledom na glavnu ulicu, kraj Čoveka je kleknuo njegov rođak, možda brat. To nisi znao.

 

Bili su sličnih godina. Možda su imali šezdeset. Dok su Čoveka unosili u kombi, prišao si dovoljno blizu i pogledao "Brata" u oči. Tek tada si u njegovim očima, kao u živom zelenom ogledalu, video odblesak nesreće. Kadar koji je zauvek ostao zaleđen. Prvi put si osetio zadah nevolje. Ne dok si sa kišobranom stojao na licu mesta. Tek kad si se odmakao. Na kapcima onoga koji je nesreću video.

 

Kasnije ćeš saznati da su ta dva čoveka zaista braća, kako si i mislio. Nakon nekoliko meseci, videćeš ih kako zajedno stoje kraj žice na fudbalskom stadionu i viču na sudiju. Brat glasnije, preteći i penjući se na plavo-belu žicu koja ograđuje teren, a Čovek tiše, podižući jednu štaku u vis.

 

Eto toga ćeš se setiti kada sa police svoje kućne biblioteke skineš knjigu Jovana Ćirilova "Neko vreme u Salcburgu" i u njenom zeleno-žutom omotu pronađeš parče "Politikinog zabavnika" iz 1987. godine na kome je odštampan članak o ženi sa naših prostora koja je videla potonuće "Titanika".

 

ImageRoman si kupio dok si, jedući hot dog sa čilijem, razgledao stare knjige koje su u "Knez Mihailovu" doneli ulični prodavci. Čuvao si to izdanje, jer si ga teško pronašao. Nikome ga nisi davao na čitanje. Tek sad se pojavilo ovo parče hartije. Kako je tu dospelo? Nikada nećeš saznati ime onoga koji je članak nepažljivo otkinuo iz "Politikinog zabavnika", rastavljajući na pojedinim mestima lepo uklopljene rečenice i praveći rupe koje ti ipak nisu uskratile smisao.

 

Novinar "Politikinog zabavnika" Ivana Lončar pripovedao je u tekstu o ženi koja je videla potonuće "Titanika". Anica Maričić Pavić bila je na brodu "Karpatija" te 1912. godine: na brodu u čije se kabine uvukao zloslutni SOS poziv sa "Titanika". Pažljivo prateći drhtavi glas, poslednju oporuku morskog džina, kapetan "Karpatije" približio se brodu koji je tonuo. Iz mora je kao priviđenje sablasno štrčao ogromni pramačni deo "Titanika", govorila je dramatično Anica Maričić Pavić svoja sećanja u uvo Ivanu Lončaru.. Kabine su još bile osvetljene i ta svetlost je obasjavala more. A ono je bilo uzburkano od džinovskog vrtloga koji je stvarao "Titanik". Svuda okolo krici, pozivi u pomoć, plač, užas. Mnogo muškaraca, žena i dece održavalo se na površini grčevito se hvatajući za prozore, vrata, daske, delove nameštaji koji su plutali. "Titanik" je još stajao gotovo uspravno, a zatim brzo kliznuo u tamnu dubinu. Iz dubine se čula grmljavina, tutanj, tresak." Vratio si papir u omot knjige i spustio je na sto. Odjednom ti je slika nesreće bila bliža.

 

Onda si 23. juna 2004. godine, sedeo u mesnoj kancelariji u Mokrinu, dvadesetak metara dalje od mesta na kome si nekada uplašeno stajao osvetljen svetlima mercedesa, sa crnim kišobranom u ruci, i čekao da seoski matičar, u ogromnoj staroj knjizi, pronađe dan rođenja tvoje babe koja je najednom poželela nov izvod iz knjige rođenih. Bio je užasno vruć dan, ali su debeli zidovi stare kuće pravili prijatnu hladovinu. Kada je stari zidni sat otkucao pola dva, otvorila su se vrata kancelarije. Ugledao si starijeg čoveka sa bradom, živih očiju i pokreta, sa modernim šeširom na glavi i rancem na leđima.

 

"Dobar dan", rekao je čovek, "ja sam Ivan Lončar, pišem scenario za ovogodišnji Memorijal Miroslav Antić"

 

"Ivan Lončar, autor teksta o ženi koja je videla potonuće Titanika", izgovorio si brzo i ne verujući pružio ruku čoveku koji nije odmah poverovao u ono što si mu rekao. Pre nego što je stigao da bilo šta kaže, pogledao si u njegove oči i, kao u očima Brata, video zaleđeni kadar u kome je Anica Maričić Pavić sa "Karpatije" gledala nesreću "Titanika", i mnogo muškaraca, žena i dece koji su se održavali na površini, grčevito se hvatajući za prozore, vrata, daske i delove nameštaji koji su plutali.

 

I priznaj: dok si u novogodišnjoj noći jeo bajadere i gledao "Titanik", više ti nije bila potrebna ljubavna priča bez srećnog kraja da bi te dotakla priča o "Titaniku". Osećao si jezu, jer si onog dana, kao u ogledalu, video zaleđeni kadar nesreće. Ti si video potonuće na kapcima tuđih očiju.

 

Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement