Dnevnik putovanja

Nedelja, 13. novembar: Da li je voda mokra?

"Buđenje je nešto najgore", pogotovo u jedan popodne. U glavi punoj duvanskog dima još odzvanjaju stihovi Mizara. Oduvaše nas čiče sinoć na Akademiji. Vokal Gorana Trajkoskog u punom sjaju kao u zlatno doba Anastazije, pre neuspelih tehno eksperimenata. Mizar nastavljaju tačno tamo gde su stali pre desetak godina. Kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Ali ipak... Možda je Bodrijar u pravu kad kaže da živimo u kulturi prevremene ejakulacije, ali u ovoj zemlji sve je ozračeno fenomenom zakasnele ejakulacije. Da sam bio na koncertu Mizara pre 12-13 godina mojoj tinejdžerskoj sreći ne bi bilo kraja, a danas osećam samo nekakvo mlako, zakasnelo zadovoljstvo. Sonic Youth na Eho festivalu gledao sam deset godina pošto sam prestao da ih slušam. Igi Pop - isti slučaj. Omaž protraćenoj mladosti na Balkanu. Dosta je bilo kukumavčenja, pogledajmo stvari sa vedrije strane. Dobro je što Exploited nisu svirali na Akademiji - da je neko bacio suzavac nastao bi opšti krkljanac, mogli bi samo da nas zaliju betonom i da naprave novu masovnu grobnicu.

Utisak nedelje je odlična prilika da se čovek posvađa sa svojim TV aparatom (u mom slučaju sa TV karticom), da mu pritisak skoči na Mont Everest, da proveri svoje poznavanje uličnog žargona i sočnih psovki i da se po-ko-zna-koji-put uveri kako je Basarin projekat o ludnici sa višemilionskim kapacitetom konačno ostvaren u praksi. U večerašnjoj epizodi ulogu mozak-eliminatora igrao je dični Aleksandar Simić, član DS-a i savetnik premijera, otelotvorenje mitskog Kentaura, čedo protivprirodnog bluda od milošte zvanog kohabitacija. Čeda Jovanović osuši usta pokušavajući da objasni jeretičku činjenicu da je voda mokra, ali uzalud. Simić i ostatak ekipe, Olja Bećković i Branko Radujko, savetnik predsednika Tadića, ne dadoše se pokolebati u čvrstom uverenju da je voda suva kano suva drenovina. Neverovatno! Kosovo je magična reč, mantra na čiji pomen počinju da rade plemenske žlezde lučeći hormone marke "odbrana nacionalnih interesa" koji dospevaju u krvotok dok si rek'o "više od autonomije, manje od nezavisnosti" i čine da junačka krvca proključa. Zemljo moja, otvori se - hoću da izađem!

Ponedeljak, 14. novembar: Fašizam naš nasušni

Pišem tekst za AIM o Nacionalnom stroju. Na Sajmu knjiga me presreo neki mlađahni ćelavac u fajerci i martinkama i utrapio mi brošuru naslovljenu "Nacionalni stroj - statut i program". Posle incidenta u Novom Sadu ispostavilo se da sam jedan od retkih posednika vrednog dokumenta, pa je red da prozborim koju o programskim načelima i metodima rada mladih nacista. Naša javna scena preplavljena je ekstremnim desničarskim udruženjima poput Obraza, Dveri srpskih, Svetog Justina Filozofa, ali nijedna od njih nije otvoreno nacistička i rasistička. Nacionalni stroj je otvorio karte. Član ove organizacije može da bude samo pripadnik bele arijevske rase, zabranjuje se rasno mešanje, abortus je ubistvo, ali je dozvoljen u slučaju rasnog mešanja, u društvu koje bi stvorio Nacionalni stroj arijevci bi bili građani prvog reda, ostali bi bili "oslobođeni građanskih dužnosti". Logori smrti i dušegupke se eksplicitno ne pominju, ali sve u svoje vreme. Pojava fašista me ne čudi. Kad se malo pažljivije pogleda društvo u kojem živimo postavlja se pitanje zašto se Nacionalni stroj nije pojavio ranije. Skupština Srbije nedavno je rehabilitovala četnički pokret, čime je izjednačila fašizam sa antifašizmom. Doktor Kalašnjikov ima samo reči hvale za ideje Dimitrija Ljotića koji je, uz Milana Nedića, najzaslužniji za to što je Srbija već početkom 1942. godine bila prva oblast u Evropi očišćena od Jevreja. U srednjoškolskim udžbenicima istorije nema ni reči o logorima na području Beograda, niti o holokaustu u Srbiji. U beogradskim knjižarama može se kupiti preko 140 antisemitskih naslova. SPC je proglasila Nikolaja Velimirovića za sveca, a da se nikad nije ogradila od njegovih antisemitskih stavova. Takva je zla kob resantimana naših antikomunista - mržnja prema komunizmu te, pre ili kasnije, dovede do simpatije prema nekom obliku fašizma.

Utorak, 15. novembar: Gađenje ili Jozef K. u Srbiji

Javlja mi se P. U Beogradu je nekoliko dana, na nekakvom novinarskom seminaru, pa da se nađemo. P. je nedavno imao nesreću da odigra glavnu ulogu u jednoj orvelovsko-kafkijansko-zamjatinovskoj priči, i to uživo. Kao novinar lokalne televizije izveštavao je sa zasedanja opštinske skupštine. Tokom sednice njegov snimatelj je zverao naokolo, P. nikako nije mogao da ga dozove, pa ga je gađao olovkom. Nažalost, neprecizno. Olovka je pala blizu predsednika opštine. Cela sala se okrenula prema P. i prostrelila ga pogledom. Narednih dana digla se frka u čaršiji, pričalo se da je P. gađao predsednika opštine, partijski aparatčici se rastrčali po gradu, tražili da se P. da otkaz ili bar suspenzija, vršili pritisak na njegovu direktorku, najavljivali zasedanja stranačkih odbora gde bi se raspravljalo o "slučaju olovka"... Srećom, strasti su se smirile, sve je prošlo bez posledica. Lokalna vlast je u rukama demokratskog bloka. Šta li bi se tek dogodilo da su umesto njih radikali? Da je P. bacio bombu, manju bi gužvu napravio. Ne, P. se ne zove Jozef. Svejedno, samo će nas stid nadživeti.

Šetam Knez-Mihailovom sa P. Svraćamo u knjižaru Plato. Odlučio sam da poslušam preporuku Teofila Pančića iz poslednjeg broja "Vremena" i da kupim romančić Orasija Kasteljanosa Moje "Gađenje ili Tomas Bernhard u San Salvadoru". Zbog te knjige autoru su pretili smrću, pa je morao da napusti San Salvador.

Sreda, 16. novembar: Premijeru ima ko da piše

U Ruskom domu kupujem novi roman Viktora Peljevina "Sveta knjiga vukodlaka". Nakon čitanja "Čapajeva i Praznine" ostao sam potpuno fasciniran. U osmom poglavlju romana Peljevin je uspeo da žargonom moskovskih kriminalaca izrazi suštinu budizma i da, onako usput, iskarikira eshatologiju pravoslavnog hrišćanstva. Kvaka je u tome što i običan čitalac, koji se ne interesuje mnogo za religiju, može da čita tekst bez ikakvih problema jer je u pitanju perfektna književna forma u svakom pogledu, jezičkom, stilskom... Peljevin je neobičan, živopisan lik. Ne čita novine, ne sluša radio, ne gleda televiziju, ne vozi kola. Prava je noćna mora za novinare jer ga ne zanimaju kontakti sa javnošću. Niko ne zna gde se trenutno nalazi. Živi čas u Berlinu, čas u Njujorku, čas u budističkom manastiru. Retko daje intervjue, a i kad neki novinar uspe da ga privoli na razgovor, to izgleda ovako:
Novinar: Zašto se Vi, Viktore Olegoviču, ne javljate na telefon?
Peljevin: Ne očekujem ništa dobro od telefona. Čuda nikad ne dolaze najavljeno.
Novinar: Pa ipak imate mobilni.
Peljevin: Imam, ali ga uključujem samo kad hoću nekog da pozovem.
Dok čitam Peljevina ne mogu da se otmem utisku da je bodisatva sišao na zemlju da bi nam jezikom modernog doba, slengom lopova i narkomana, jezikom porno-sajtova, reklama i spotova ponovo ispriča stare, zaboravljene mitske priče.

Krajnje je vreme da završim glavni tekst za Glasine, satiričnu rubriku koju sa Sergejem Skorupanom radim jednom nedeljno u Glasu javnosti. Ove nedelje glavna vest će biti tajna korespodencija Karle del Ponte i Voje Koštunice pod naslovom "Premijeru ima ko da piše". Tekst pišem u desetercu kao parodiju na usmenu epsku poeziju. To je deo opsežnijeg projekta pod imenom "Predevropski ciklus srpske junačke poezije". Koštunici deseterac stoji kao saliven: "Tužibabo Haškog tribunala,/bajna djevo, Karla del boj Ponte,/a što si se, jadna, navadila/na junake srpske patriote,/te ih kupiš kano Čuma decu/i odvodiš u tuđinu kletu?/Otela si mog dvojnika Slobu,/srpskog roda najmilijeg sina./To ti srcu nije dosta bilo,/već mi uze sve dobre junake:/Pavkovića, slavnog bonvivana/što rastura ćurke na buljuke,/po dve i dve na britvu nabija,/preko ždrela u želudac tura..." A ni gospođa del Ponte se ne snalazi loše: "Što me pitaš za ratne zločince/koje vodim u tuđinu kletu/ - zločinom su zemlju oskrvnili,/krvave im ruke do lakata,/krv nevinih vapije do neba,/rođenu su zemlju uništili/ - i Srbija njima je tuđina,/nema za njih, Vojo, otadžbine..." Ponekad je pisanje za Glasine čista uživancija.

Četvrtak, 17. novembar: Tarabića mrlje

Odlazim sa Sergejem do redakcije. Tražimo pogodne slike za fotomontaže. Treba nam fotka zaljubljenog para u krevetu, bez eksplicitnih scena, na čija tela ćemo nalepiti glave Karle del Ponte i premijera Koštunice. Na Googlu nema vajde. Srećom, tu je legendarni punchstock.com, sajt koji mi je otkrio Vlada, fotodokumentarista i prelamač kog sam davnih dana upoznao u redakciji pokojnog magazina Bre. Potom tražimo sliku prazne skupštine u koju ćemo ubaciti polugole cice kao ilustraciju za Sergejev psiho-test "Pokvarena jaja i prljave čarape". Glas već nedeljama objavljuje razne fol ozbiljne testove u rubrici Slobodno vreme, a Sergeja ne mrzi da ih iz nedelje u sedmicu parodira. Najluđa je bila parodija Roršahovih mrlja. Umesto amorfnih mrlja od mastila, stavili smo slike novčanice od 100 evra, praseta na ražnju, čokanjčeta i kartu sveta, uz prigodna tumačenja. Test smo naslovili Tarabića mrlje, a moj skromni prilog se ticao čokanjčeta: "Jedan od najčešćih falusnih simbola od kojeg se čoveku nikada ne diže, naročito od stola. Ako u ovoj figuri prvo vidite "mučenicu", a zatim dance, to ne znači da ste mazohista, već da je vreme da naručite novu turu. Sodomisti obično vide bele miševe, a pisci nepresušni izvor inspiracije. Neki ispitanici nakon dugog gledanja u ovu figuru potpuno obnevide, a drugima se zavrti u glavi, pa počnu da im se priviđaju Roršahove mrlje. Pravi Srbin se prepoznaje po tome što odbija da učestvuje na testiranju ako mu se ne ponudi da pogleda bar desetak ovakvih figura." Ostavljamo domaći zadatak Čedi, dizajneru koji nam pravi montaže i odlazimo. Virtuelnom svetu koji proizvode političari suprotstavljamo virtuelnu realnost njihovih izmenjenih tela. Daleki cilj fotomontaže je, kao što to veli rodonačelnik ovog žanra Džon Hartfild, "promenom figure promeniti svest".

Uveče sa Pravdićem odlazim u Ruski dom na izložbu Miće u Beogradu. Miće su grupa petrogradskih umetnika koji slikaju, pevaju, pišu i nose mornarske majce. Njihove slike podsećaju na radove naših slikara naivaca. Tu je i jedna slika sa tematikom iz Srbije: mlada seljanka u narodnoj nošnji igra na olupini srušenog aviona, u pozadini sa leve strane - pravoslavna crkva, a sa desne seljak sa striperskim oblačićem. U oblačiću tekst: F 117 a-ha-ha-ha. Pri dnu slike napisano je krupnim slovima: sleteo. Vraćam Pravdiću radničko odelo koje mi je pozajmio za potrebe fotomontaže. Povodom utapanja SDP-a u PSS montirali smo Karića i Čovića kako jašu radnike. Radničke, levičarske partije koje vode najveći tajkun u Srbiji i bivši Slobin funkcioner, vlasnik fabrike i još koječega - zgodna definicija za stilsku figuru "oksimoron". Pravdić mi poklanja svoju knjigu "Petoknjižje - Sabrani Pravdić". Tu svetkovinu razularenog jezika čitao sam još dok je bila u rukopisu, pre nekih 7-8 godina. Sećam se uvrnutih stihova "ljubo moja bidni mi nevesta / jebajmo se dok ne padnemo u nesvesta" ili "moja kita prašta ali ne zaboravlja". S obzirom kako stoje stvari sa objavljivanjem poezije, dobro je što se knjiga uopšte pojavila. Pet knjiga pesama u jednoj - malo li je?

Petak, 18. novembar: Jedan dan u Matriksu

Alarm na mobilnom je navijen na 9:27, ali ja se nepogrešivo budim u 9:25, bez obzira što sam zaspao oko 4. Vreme je za nedeljnu dozu zdravog razuma i normalnosti u obliku pilule marke Peščanik, proizvoda poznate farmaceutske kuće "Dve Svetlane". Usred Peščanika zvoni telefon. Čeda. Poslednji put kad me je zvao na pola emisije morao sam da mu objašnjavam kako treća knjiga Peščanika "Zašto se u crkvi šapuće" nije zbirka eseja Cece Lukić, već da se radi o intervjuima. Danas me čeka nešto još blesavije:
Ej, nisam stigao juče da vam uradim montaže, danas ću.
Dobro, Čedomire, trebaju nam tek za večeras.
A jeste li ti i Sergej dobili honorare za Čivijadu?
Jesmo, još u septembru. A što pitaš?
Pa ja nisam dobio.
A zašto bi dobio? Pa nisi ni nastupao.
Da, ali sam išao u Šabac sa vama.
Išao si, ali nisi ništa radio.
Nema veze, bio sam tamo.
Ne znam, Čedo, vidi to sa Perom Lazićem.
Eh, sa Perom.

Čeda je jedan od onih ljudi sa kojima je normalna komunikacija prosto nemoguća. Nema tog jezika na kome bismo mogli da se sporazumemo. Možda bi nam pomogao onaj kompjuterski jezik sa nulama i jedinicama, ali teško. Ceca Lukić emituje ispovednu priču bračnog para, Šešeljevih dobrovoljaca koji su devedeset prve otišli u Hrvatsku na ratište. Žena je odlučila da ode u rat zbog svog petogodišnjeg sina. Gledala je nekog popa, ne zna kog, koji je pokazivao dečje lobanje na TV-u. Da se to ne bi desilo njenom detetu, žena odlazi u rat. Po završetku rata njih dvoje su bez stana, bez posla, prepušteni sami sebi, što je u njihovom slučaju pogubna opcija. Svi su ih zaboravili, niko ne želi da se seća njihovih "ratnih zasluga". Srbija nije bila u ratu, to je bar jasna. Ovakve mučne priče me obično razbesne, ali danas me uveseljavaju. Montipajtonovski dijalog sa Čedom, plus sumanuti bračni par teraju me da pomislim kako je Peljevin ipak u pravu - nemoguće da je ovo stvarnost. Obična matriks simulacija, ništa više. Ili, ako vam je draža izvorna terminologija - obmana maje. Nakon Peščanika odlazim u obližnju biblioteku. Uzimam drugi tom "Izabranih dela" Radoja Domanovića u kojem su se, pored pripovedaka, našle i crtice što ih je Domanović objavljivao u Odjeku, Stradiji i Novom pokretu. Otkrivam jedan po duhu i maniru potpuno joneskovski dijalog, napisan pola veka pre "Ćelave pevačice". Tekst je naslovljen "Politički razgovori po Olendorfovoj metodi", a nastao je kao parodija na udžbenik za učenje stranog jezika, isto kao prvi Joneskov komad. Deo teksta mi zvuči poznato:
"- Je li ovo jedna klupa?
- Ne, to nije jedna klupa, to je jedan ministar prosvete".
Onda se setim da mi je Pera Lazić pre pola godine pričao o kratkim Domanovićevim tekstovima iz Stradije koji, na neki način, anticipiraju radove oberiuta i pajtonovaca. Sećam se da mi je pomenuo upravo poređenje ministra sa klupom. Većina tih tekstova nije ponovo objavljena, čak ni u sabranim delima. Ako bi neko želeo da ih pročita, prinuđen je da sedi u Narodnoj i da lista prašnjave komplete Stradije stare 100 godina.

Uveče Sergej i ja idemo u redakciju da prelamamo novi broj Glasina. Sve fotomontaže i karikature su spremne, tekstovi napisani. Maltretiramo prelamača da uradi strane bez greške, kao da je čitaocima najvažnije da li je slika odmaknuta od okvira za petinu milimetra. Perfekcionizam je bolest kao i svaka druga. Potom proslavljavamo 40. broj Glasina, prvo u Ceru, a posle fajronta u Mornaru. U potonjoj birtiji pijane gospođe pevaju za susednim stolom nešto što bi moglo da vas podseti na pesmu samo pod uslovom da ste gluvi kao top. Kao kad Enver Petrovci peva "Bolujem ja", svoju omiljenu pesmu, u filmu "Šangarepo, ti ne rasteš lepo".

Subota, 19. novembar: Muzika iz filma "Gluvo doba"

Javlja se Mijo Raičević sa dobrim vestima. Milovan Marčetić i Mijo pokreću "Beogradski književni časopis". Izlaziće kvartalno, a uređivačka politika će biti na tragu one koju su sprovodili u "Književnosti" dok se nije pojavio novi direktor "Prosvete" i sve vratio na staro. Mijo mi traži tekstove za rubriku "Književni zanimator", mahom parodije. "Napiši mi parodiju na neku prozu. Uzmi Radovana Belog Markovića, na primer. To ti je jednostavno - poslužiš se njegovim rečnikom, samo prebaciš u drugi kontekst. Ili uzmi "Hajduk Stanka". Možeš da pišeš i biografije pisaca kao što sam ja radio. Ma, radi šta hoćeš. Samo požuri, prvi broj treba da izađe polovinom decembra", kaže mi jedini istinski naslednik Stanislava Vinavera u savremenoj srpskoj književnosti. Mijo, poznat i kao T.H. Raič i Ravijojlo Klikovac, uneo je galski duh i vedrinu u ovu našu čemernu, namrgođenu kulturu i kao fol ozbiljnu literaturu. Dok sam čitao njegovu poslednju objavljenu knjigu "Dukljanski rječnik", smejao sam se kao lud. Usput sam napravio spisak nepoznatih reči za eventualno drugo izdanje. Kakvih sve tu reči ima: jardum, bistijerna, nečemurni, čapra, brubuljan, prdoklačina, davija...
Pišem za "Književni zanimator" parodije na "Malu kutiju" Vaska Pope, jedan joneskovski skeč i fiktivne biografije Srđana V. Tešina, Saše Ilića, Zvonka Karanovića i Pere Lazića. Ovo potonje je sjajan način da se izgube prijatelji. Po glavi mi se vrzmaju naslovi tipa "Fama o bajkerima", "48 sati - slava", "Hajduk Stanko po drugi put među Srbima" ili "Razmišljanja jedne obične srpske ubojnice". Pisanje parodije na prozu mi izgleda kao ozbiljan posao, pa to ostavljam za sledeći broj.

Ana me vodi u SKC na žurku studenata tehnike. Nas dvoje smo padobranci na žurki, Ana je na farmaciji a ja na teologiji, pa karte nabavljamo preko njenog druga Marka, studenta ETF-a. DJ je spremio neku odurnu nazovi muziku, remiks otužnih, sladunjavih pesmičuljaka poput "Girls just wanna have some fun". Čuje se samo ubitačan ritam kroz koji povremeno probija bledunjavi vokal. Jezivo. Srećom, uz kupljenu kartu ide i konzumacija u neograničenim količinama. Ana i ja se branimo od "kazne za uši" vinom i pelinkovcem. Uzalud. Uši se ne mogu zapušiti alkoholom. Nakon dva sata odustajemo i odlazimo. Ostavljamo studente tehnike da đipaju uz muziku iz filma "Gluvo doba".

Tomislav Marković, pesnik i aforističar