RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Anton Corbijn - The Work Of Director Anton Corbijn DVD (Directors Label 2005)

 

ImageSvako je bio u poziciji da ga nekad/neko/negde priupita ko mu je bio uzor, inspiracija u radu ili u životu, samim tim i svi znaju da nije lako naći pravi odgovor na to pitanje. Šta god da odgovore, uvek ostaje žal, jer uvek se neko zaboravi, previdi, izostavi. Ali one najbliže i eksplicitne stvari se uvek napomenu. Anton Corbijn je jedna od mojih inspiracija u životu, pozitivna energija koja prostruji nakon gledanja njegovih slika, spotova i slično. Čovek je genije ili što bi u jednom domaćem filmu rekli - genija! I bez obzira ko me i kad pita, bez obzira što ne volim tu vrstu pitanja, uvek ga se setim.

 

Sa ove distance (i kilometraže) koja je ucrtana na mom putu, mogu reći da sam imao sreću da iz nedelje u nedelju pratim njegov rad u, tada još uvek validnom i prestižnom, NME. To je bilo vreme kada je mogao da se kupi i u Pančevu na pojedinim trafikama. U glavi su mi se urezali njegovi photo sessioni, a naročito pamtim dva koja su neverovatno ignorisani na internetu: jedan sa Associates i drugi sa The Slits (u vreme kada je creature banshee Budgie još uvek davao ritam potporu razularenim djevama). Za one koji ne znaju, Anton Corbijn je čovek iz (nizozemne) zemlje zvane Holandija i iako je radio za prestižni Oor magazine, ljubav prema, tada samo obećavajućoj grupi, Joy Division bila je presudna za njegov dalji rad: ona ga je i naterala da se preseli u Englesku. To je, dakle, neverovatan podatak. Joy Division su bili uspešni i, na ovaj ili onaj način, vršili su uticaj na veliki broj ljudi, što je, ujedno za Corbijnovu dalju karijeru, bilo nešto uistinu najdragocenije. Još jedan trivia fakt je da je u samom začetku odbio irsku skupinu prijatelja pod imenom U2, jer mu je ime zvučalo kao heavy-metal band. Na sreću, predomislio se, i ono što danas najbolje dobijamo od U2 su foto sessioni, omoti, programi turneja i ponekad neki spot, koji su po kvalitetu, naravno u ovom slučaju, i te kako nadmašali muziku.

 

Corbijn je uglavnom radio kao fotograf za NME, a onda kada je neko shvatio da njegove slike pričaju mnoge priče i pozvao ga da ih prolongira, počeo je koristi drugačija izražajna sredstva, tj. zahuktalu pošast zvanu video-spot. Inspirisan radovima velikog Angusa McBeana (koji ima isto tako neverovatnu karijeru), njegovim čudnim načinom rada i fasciniran slikama koje su u svojim filmovima prenosili Tarkovski i Tati, rešio je da svoje vizije jednostavno poveže u nadolazeću vladajuću formu. Time je, s jedne strane, nama uspeo da pruži više zadovoljstva, da bi sebe, s druge strane, kreativno ostvario: njegovi spotovi su autorska dela, nikako promocija neke od pesama. Oni nemaju nikakve veze sa kompozicijom i time nas sudbonosno lišavaju onog besmislenog praćenja reči. Da li bih ikada gledao spotove grupe Metallica ili Red Hot Chilli Peppers da ih nije uradio Corbijn? Ili spotove Roxette, ili Bryana Adamsa? Naravno da ne. A spotovi su brilijantni!

 

Video killed the radio star? Da, sasvim moguće, ali na primeru Depeche Mode je i obratno: pogledajte spotove pre Corbijna, videćete gomile nesuvislih slika sa više nego zbunjenim članovima benda koji ne znaju šta će sami sa sobom. Na našu nesreću, Corbijn, zahvaljujući tome što je postao prestižni fotograf i što njegova klijentela obuhvata skoro kompletni holivudski stardom, sve manje režira i pri tom bira za koga će da radi (poslednja informacija je da je pristao da radi Coldplay nakon nekoliko odbijanja). Međutim, dugominutna forma kojoj se posvetio (fenomenalni Devotional koncert Depeche Mode) i kojoj će se posvetiti u budućnosti ipak nam daje dovoljno razloga za veselje (trenutno snima film Control, koji se radi po knjizi Touching From The Distance Deborah Curtis i govori o njenom životu sa Ianom Curtisom).

 

Najveći značaj ima zasigurno ovaj neprocenjivi DVD (iako kao veliki fan imam gomilu zamerki tipa što se na njemu ne nalazi sve što je dosad radio, pa makar to bio i dvostruki DVD). Sadržaj na disku je od neprocenjljive vrednosti, takoreći - suvo zlato: pored Der Himmel Uber Berlin i Vertigo. To je video projekat koji će se meriti u stotinama emitovanja na mom televizoru, računaru, šta god već. Spotovi su reducirani u malom tiražu, možda iz diskografskih razloga (?), ali je pun pogodak stavljanje spotova kao što su Propaganda (Dr. Mabuse sa Fadom Gadgetom u glavnoj ulozi i svojevrsni hommage Friztu Langu) ili pak Sylviana u spotu za Red Guitar. Ovaj spot mi je značajan, jer se u njemu pojavljuje i Angus McBean (sad nadam se da sam ga već dosta puta spomenuo -dovoljno da ga googlejete!), a i spot je fantastičan. Zar može da izgleda drugačije, kada se radi spot sa Sylvianom i McBeanom? Od ostalih ću spomenuti najpre Nirvanu i Heart Shaped Box koji je rađen specifično (Cobain je imao svoje prohteve koje je Corbijn uvažio, i pošto je tehnikolor prodan Kini kao brend - najužasnija reč koja se pojavila nedavno, a ja nisam odoleo da je spomenem - ručno su bojili svaku sekvencu) i, naravno, stvar koja za mene ima posebno mesto u životu -Atmosphere i Joy Division.

 

Posebna poslastica su tzv. bonusi koji donose dokumentarac Lance Bangs Not Na u kojem sam Corbijn priča o svemu što je na njega uticalo, kao i intervjui sa Bonom, Daveom Gahanom, Ianom McCullochom, New Order, Kurtom Cobainom, Nickom Caveom etc. Interesantni su komentari pojedinih spotova, uglavnom ovih pomenutih muzičara. Na disku se nalazi i nekoliko promo spotova za MTV, dokumentarci o snimanju spotova (tek kada odgledate onaj o snimanju spota Electrical Storm, shvatićete šta je Corbijn na vizuelnom planu uradio za većinu zvezda. Neću da pričam o Bonu kao zvezdi (čovek ima potencijal za Grand off the camera), projekcije za koncerte Depeche Mode (jedva čekam novu turneju, Corbijn radi scenu i projekcije!) i booklet u kome se nalaze njegova objašnjenja za pojedine spotove, crteži, fotografije.

 

Sad, čovek koji je pomirio Enjoy The Silence i Don't Walk Away In Silence, religiozne simbole spojio sa najsuptilnijom erotikom, zaslužuje svaku pažnju. Every home should have one. Moranje. I pored mog navedenog zakeranja, čista desetka. A sad to što je sa Depeche Mode radio knjigu u Pragu i sa Bryan Adamsom spot u Istanbulu spada već u domen lične (i)racionalnosti. I tajnih znakova. Hvala mu na tome.

 

Mileta Okiljević, novembar 2005.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement