RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Echo and The Bunnymen - Siberia (Cooking Vinyl, 2005.)

 

ImageJoš od perioda Electrafixion, Ian McCulloch je sebi postavio cilj da se "samonadmaši" u davanju što bombastičnijih izjava poput "najbolji album", "najbolje pesme ikada" do, recimo, "povratak najboljeg benda na ovome svetu", međutim, verovatno je Mac shvatio da u eri kada se informacije mogu proveriti jednim enter odašiljanjem, pravljenje dobre muzike je ipak samo po sebi najbolja reklama. Uopšte uzev - i neophodna.

 

Ako izuzmemo prva četiri "legendarna" abuma gde je uspostavljenja Bunnymen estetika, ostatak je uvek nekako bio polovično primljen. Dobre pesme i ideje nisu nedostajale, ali nešto tu nije bilo na svom mestu. Tzv. grey album (Echo and The Bunnymen, u daljem tekstu EATB) bio je više opšte mesto, gde je bend tražeći svoje mesto u velikoj rok-hijerarhije, odigrao na sigurno i sve se izokrenulo: EATB je nestao, pa se šljampavo reformisao bez McCullocha (?). Mac The Mouth je opet imao solo karijeru, kojoj je najveći zajednički imenitelj nedorečenost - nijedan album nije zaživeo u formatu ekstra jakih maksi singlova ili šta god već. Povratak "pravih" Bunnymena na Evergreen je označio i ponovno plasiranje Bunnymen novih pesama ka mestima što bliže srcu. Dok se Evergreen igrao sa rockismom (pojam koji je veoma davno uveo Bill Drummond, nekadašnji Bunnymen manager i polovina KLF, JAMMS), What Are You Gonna Do With Your Life je praktično postao najbolji Macov solo album: lagan, polucroonerski sa gomilom na izgled skica koje udaraju kao gorki list.

 

Poslednji pravi album je bio Flowers u koji je skoro sve što postoji u EATB legatu uspeo da smesti u kratku formu, ali je produkcija sve to tek naznačila. Pesme su dobre, ali mlake. Između ostalog, mogli smo da se pozabavimo live albumom i box setom Crystal Days. Da bi sve išlo ka sadašnjim trendovima, diskografija se ponudila na taj način, nudeći remastere sa alternativnim verzija, bonusima, etc.

 

Ipak iščekivanje ovog albuma je bilo nešto drugačije: pratio sam samo izjave gitariste i jedinog iz originalne postave, Willa Sergeanta, i kada sam čuo da su angažovali Hugha Jonesa za producenta, mislio sam da će ovaj album, ipak, biti nešto posebno. Hugh Jones je jedan od zaboravljenih heroja 80-ih, a sopstvenu istoriju je pisao sa mnogim mojim herojima. Pored toga, čovek je producirao, upravo, Heaven Up Here - EATB (moj omiljeni!), Sound - From The Lions Mouth, Clock DVA - Advantage, etc. Kitchens Of Distinction, pa sve do Pale Saints i Heidi Berry.

 

Oni, koji su imali prilike da budu prisutni na pravljenju Siberia albuma, izveštavali su o sjajnoj saradnji Iana i Willa, o magiji gitarskih vrtloga i vihora od kojih se ne vrti samo u glavi, već se i srca tankuju gorivom spremljenom za prezimljavanje, kao neka vrsta zimnice.

 

Ove pesme isijavaju. Da l' ekvivavlent božićnih zvona u pesmi kojom se album otvara (Stormy Weather) i koja bi u nekom savršenijem svetu bila resident good na bilo kojoj top 10 listi (na ovom svetu), ili od polunapuklog-polugorkog Macovog glasa do gitarske škole koju lagano demonstrira Will (najbolji gitarista sa ove strane Tom Verlainea), ali bate... nekako... Ovo je svetlucava kugla koja razbacuje svetlo nasumice okolo i dodaje glasan zaključak da su čuda ipak moguća. Uz ljubav prema svim prethodnim pokušajima... Bunnymeni su ponovo oni stari. All Because Of You Days je dirljiva kontemplacija bez trunke patosa, i za koju bi U2 dali i neku od pseudo-ionako-kupljenih nagrada za doprinos miru, blagostanju i krađi tuđih ideja. Panthenon Drive je pravi vatromet. Poco-loco koji se pretvara u tutti colori, a meni zadaje samo novu glavobolju (gde je Hugh Jones bio za Lips Like Sugar i tzv. grey album?). In The Margins se od laganog razvlačenja promoviše u jednog od favorita koji se sluša u hladnijim danima u dvoje (zagrljeni par ispod ćebeta), dok se ćutke prati padanje lišća i dok iracionalno navire bol iznutra (sećate se besmrtnog Ianovog stiha u Over The Wall: I'm walking in the rain, to celebrate this misery). Of A Life se zato vraća na teritorije (teritorija zvana All That Jazz ) u ranom periodu sa nekim rešenjima koja su bila demonstrirana na Evergreen. Klasicni Bunnymeni. Ian urgentno ispaljuje svoju liriku, a onda u hipu Will menja kompletnu dinamiku pesme. Melodije za učenje i pevanje! Make Us Blind donosi lagano smirenje - ništa nije savršeno, pa ni ovaj album ;-)). Everything Kills You se odmotava taman toliko da već zaiskrilu mašinu ponovo zahukta. Naslovna Siberia je opet lagana, neparna poluintima, koja se neočekivano nastavlja u bombastični mix gitara, refrena i udaračkih ritmova - Sideways Eight, koja je, u stvari, priprema za ubacivanje u ko zna koju brzinu. Scissors In The Sand! I pitam se da li je ovako trebalo da zvuči (ipak) drag Electrafixion-grunge, projekat ove dvojice ljudi koji danas potpisuju Bunnymen ploče? Malo iznenađenje koje nesumnjivo prija. Zaključna What If We Are je balada i McCulloch peva o ljubavi, zivotu, etc. Poruke izrečene na ciničan način verovatno su i jače (sve vremenom dođe na isto ili slično mesto - pitanje je samo ko je koliko pošten prema sebi). Upravo je to pokretač ovog albuma, verovali ili ne.

 

Muzički, ovaj album bi mogao da nađe mesto negde oko već spominjanog grey albuma i fenomenalnog singla Bring On The Dancing Horses (ruku na srce, neke stvari i liče na nju) i da je izašao tada, možda bi karijera ovog benda bila nekako drugačija. Ali, nema mesta lamentu, mnogo je dobre muzike, i ovako se ne može sve zahvatiti. Dobra je stvar što se ovaj album pojavio u ovom trenutku kada se nastavljači misli i dela, kao sjajni Editors i ostali, dobro kotiraju - možda će se neko okrenuti i popiti vodu sa izvora. Svet nije naseo na novu U2 prevaru (iako su se trudili da nam objasne KAKO to zvuči). Coldplay se ionako pretvaraju u novi U2 i to nikom više nije simpatično. Da je propaganda možda i ključna reč na ovome svetu, dokazuje se time što se album EATB nije prodao kao mainstream album, čak ni kao deseti deo ove dve navedene grupe, pa čak ni najslabiji album kamerada poznatih pod imenom New Order.

 

Nesumnjivo je i to da će ovaj album, pre ili kasnije, naći put do onih kojima je namenjen. Neka se neko barem potrudi da raširi vest o novom albumu Bunnymena. On neće promeniti svet, ali će učiniti lepšom ovu zimu.

 

Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement