RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Veliki prezir - Ruka Bez Povratka (B92)

 

ImageSiguran sam da se mnogi od vas, barem oni koji su imali sreću da prožive "ona" vremena, sećaju kako i kada su ploče iz raznih sada ne više stranih, ali pomalo nedostupnih krajeva, stizale skoro svake nedelje i dizale tonus toliko često da je lebdenje postajalo neka vrsta prevoznog sredstva. Obrazac je, nakon nekog vremena, bio sasvim klišeiziran, ali sa današnje tačke gledanja i pomalo nestvaran. Postojalo je nekoliko diskografskih kuća, ali se znalo kada ko snima i kada se šta objavljuje. Nakon nekog vremena, u zavisnosti za koga "nosač zvuka" izlazi, proveravala se u prodavnicama ploča i kaseta verodostojnost navedenih podatka. Nakon toga, bend bi zaređao po radio i TV stanicama (bez obzira za koga je i šta snimio), a pesme su se vrtele kod svih, etc. Nakon toga bi, bogami, sledio i adekvatan koncert. Nije to vreme bilo baš tako idilično, ali danas skoro da ostavlja takav utisak. A eto, koliko juče sam u IPS radnji u Bgd-u kupio novi album Velikog prezira, a da o postojanju albuma ne postoji nikakva informacija na zvaničnom sajtu njihove kuće. Istine radi, na njihovom radio distributeru se mogu čuti krajevi njihovih pesama uprkos iritantnim najavama ljudi koji ih najavljuju tako što nam ukucavaju sopstvenu pamet i uniformnost mišljenja. Do radnje u kojoj sam kupio CD došao sam razmenjujući mejlove sa prijateljem iz Germanije koji me je linkovao na jedan forum. Dok sam izlazio i dok me je zasipala lavina koju je sneg pokušavao da dočara, uživao sam jer sam u sebi simulirao negdašnju kupovinu ploča. Ne sećam se kada sam još išao za metropolu da kupim domaću ploču iliti disk, i namah sam se osetio kao pobednik. Iako ponos i trijumf vrednujem kao pošast, dozvolio sam da me ovaj put novembar nagradi.

 

Šta želim da kažem? Da je ovaj album Velikog prezira legat koji je sasvim slučajno izašao ovog novembra, a ne recimo nekog pre ili nakon 14 godina. Osnovni elementi koji je VIK (Vokalno Instrumentalni Kombinat) Veliki prezir koristio za gradnju ovog, sa ciljem zamagljenog poetskog dela, toliko su univerzalni da me teraju na misao da kupovinom ovoga diska u stvari uplacujem sebi kurs/metod za ponovno otkrivanje emocija duboko potisnutih u sebi - toliko sramotnih za javno pokazivanje okolini. No metod-no guru? Nekad je to zla kob ili opasnost i možda je bolje da nas neko vodi. Radost, sreća i deljenje nisu uvek eksplicitno vezani za kreveljenje raznoraznih fraza o tome kako nam je samo ljubav potrebna (a jeste) i o tome kako bi se sve rešilo samo da smo/si/ti - hteli/htela/hteli. Ovaj album nosi duboku borbu u sebi i, što je važnije, nudi podsticaj za nju. A van nje nema ničega. Bez sve šale, završna (ako ne računamo bonus numeru) "Ruka Bez Povratka" i pored stihova: "to u šta veruješ nije istina / na žalost" ne nudi pesimizam kao konačnu destinaciju, već kao jedan predah - pred novi iskorak. Put nije lak i nije vezan za brzu i kratkotrajnu jedinicu vremena, već pogled diže na dužu stazu. Moji omiljeni bandovi su svi odreda u kategoriji "optimističko-pesimističkih / pesimističko-optimističkih" i Veliki prezir, sada sam sasvim siguran, ulazi u ovu kategoriju kao jedan od ređih primera na ovim prostorima. I zato će ova ploča, u to sam potpuno uveren, kao što su to i oba prethodna albuma, izdržati test vremena. A tekstovi su tako dozirani da su i podjednako lični,a podjednako i opšti da bi kreativno uticali na one spremne na boj. I sa te strane, upravo zahvaljujući svim mešanim elementima "Ruka Bez Povratka" je za ovo doba veoma subverzivna ploča. Izolacija je tako postavljena da, ako se zaista uđe u nju, stereotipi oko vas će biti nemoćni da vas obojadišu i neće vam foto-grej nuditi kao lepšu stranu života. Nego sestre i braćo, tutti colori i to preko trnja od ruža, ali od ruža... nije bitno što će se zacrveneti i što će neko pokušati da vam uvali kuvar sa vašom krvnom grupom - izolator radi svoje. Nema brenda za populus majoriti, već je za njih to prizemni "no name", ali i to ima prednosti. Vreme će sve dokazati.

 

A Muzika? Da, muzika je sjajna i slično prošlom albumu "Brazde" ("Sutra" je jedna od mojih himni, a onda su i krajnje podmuklo obradili "pesmu nad pesmama" - svi znamo da je reč o Tišminom, što bi rekli nekadasnji kritičari Džuboksa, tour de forceu), veoma raznovrsna, tako da je uzaludan pokušaj definisanja. Od početne "Gubi me sudbina" koja bi u nekim ranijim diskografskim okvirima bila ultimativni hit, preko distorzične "Slušam te", album se polako odmotava, a plima i oseka rifova, nežnih preliva kao otrov ladoleža se uvlači i podriva imuno-auditivni odrambeni sistem kod određenih struktura naše domovine (čitaj barijera zvana "domaci bend"). Ovo je bend kakav bi Alan McGee (ex Creation, sada Poptones ) poželeo da ima na svojoj artističkoj listi, a mi bismo morali da budemo ponosni i da ih negujemo. I da im pri tome ne dozvolimo da postanu hype, što se ionako ne može desiti. Barem ne uz ovakvo antidelovanje u spostvenim redovima.

 

Šta želim da, opet, kažem? Da kritičari među vama (i ostali koji to nisu) sigurno mogu da osete uzore koji su rukovodili VP da zvuči ovako kako sada zvuči. Ja ih neću spominjati, ali mi je interesantna činjenica da su se i VP i Big Star vratili ove godine sa albumima. Nadam se da ce Vladimir Kolarić za neke sledeće, a i sadašnje generacije postati domaći Alex Chilton. Mnogo je stvari koje ga kvalifikuju za to, a možda je najjači "Konj". Ponosan sam na moju drugaricu koja pesmu pušta svaki put u svom radio pojavljivanju. Skoro 5 minuta iracionalne bakljade koja rascvetava noću grad u svetkovinu - sasvim je dovoljno. A sad da l' će bakljada da preraste u plamen - zavisi i od nas.

 

Svi znamo da u ovoj eri koja nas od "sadržaja" deli samo jedan "enter" daleko, koliko nas i udaljava za ceo život. Neka se svako zamisli koliko ima mp3 kompleta, tako iracionalno pohranjivanih, a nikad saslusanih. E, ovaj disk nas može, barem na mah, vratiti emociji sa početka teksta: iskrenom radovanju, pa i poštovanju sopstvenog novca. S obzirom na stanje u domovini, nisam siguran da će artisti profitirati, ali će publika nedvojbeno uživati. A bliži se i nova godina, kupovina poklona, apostoji i institucija rođendana. Jedno ili dva vraćanja iz grada peške a ne taksijem, zaokružiće finansijsku konstrukciju za ovaj disk (ili bilo koji drugi domaći). Istovremeno će vas podsetiti kako i vaš grad noću može da izgleda lepše, delom i zbog muzike koju ćete slušati u povratku. I da budem eksplicitan, kako bi neki hteli - kupite ovaj disk, više puta za razne prilike. Ne investirate u drugog, nego u sebe! Eto, rekoh i ostadoh živ!

 

Dok ovo pišem, nisam video ni jedan spot sa novog albuma VP. (Jedan interni razgovor o bendu ukazao mi je na link sa keramikom Larise Ackov i čamcima koji se pojavljuju i u spotovima VP i na njenoj keramici. Treba uvek slušati pametnije od sebe, uostalom - treba uvek slusati.) Kraj je godine koja je za mene bila jedna od lepših u nizu. Estetika koja me je obnavljala u rasponu od knjiga u pripremi do onih koje su već na tržištu (Jasmina Bogicev: "Histe/o/rije", Dejan Cancarević: "Gravitacija", Slobodan Tisma: "Urvidek") i do albuma (VP i OP) u dosadašnjem boravku bez svetlosti, ipak je osvetlio grad svetlošću sto tornjeva. Izvinjavam se za promociju navedenih umetnika, ali kada svako može da stavi link za download, mogu i ja da stavim link za ovu vrstu "napajanja". Browser naštelujte tako da sadržaj ide direktno u "brain" folder.

 

Žao mi je ako nekog sve ovo vređa, ali ja ovaj disk, bez obzira na artistički integritet i ličnu kreaciju gospode iz VP ne želim da shvatim, barem ne u ovom trenutku, kao usamljenu pojavu. Razlozi njihovih delovanja su krajnje autentični, ali u meni zaokružuju celinu. "Nisam ja kriv što živim tu gde živim, a drugi ne bi ni želeli..." sa ovim je lična utopija moguća. A što se tiče spotova kada su drugi bendovi u pitanju, nije me baš puno briga kada i u kojoj formi će se vizuelizati njihovo literarno viđenje sveta, ali za VP, bogami, jeste. Možda bi na nekom od sledećih izdanja, shodno trendovima koje diskografska mašinerija neiscrpno muze, mogli da stave i spotove i čuveni live session kao DVD ili sta vec... voleo bih da to mogu da gledam kada mi se prohte, a ne da buljim u kockastu Bastilju.

 

I na kraju treba spomenuti ljude koji su radili na ovom disku. Produkciju je zajedno sa Dušanom Ševarlićem (bas u bandu) - ili obratno - radio Boris Mladenović iz Jarbola. Pored Koleta, gitare je svirao Robert Telcer, a da VP bude jedan od ređih sa dva Roberta, potrudio se i Robert Radić. Mislim da je to čovek koga sam najviše puta u životu gledao za bubnjevima u raznim bandovima: Kontra Ritam, Obojeni Program i na kraju La Strada. Samo ovo je dovoljno da potvrdi činjenicu da Radić ima, svakako, sjajnu karijeru. Kao gosti pojavljuju se Dejan Vučetić (sinti) i Draga Antov, kojoj je Kole prepustio glavni vokal u naslovnoj numeri. Što se navedenog tiče, pitanje lokacije benda ostaje otvoreno, barem geografski. Mentalno je lociran univerzalno, na istoj ravni koliko i lokalno. Ko razume - shvatiće.

 

Na kraju bih da citiram Jasminu Bogićev koja kaže da je čarobnjak onaj koji je skupio hrabrost da deluje. Stavite se u ulogu da sebi i okolini budete Merlin ili bilo koje od čarobnjačkih imena na neko vreme. Poko-loko izgled, štap ili ogrtač nisu potrebni. Dosta toga ovde svetluca samo po sebi. Nabavite novi album VP. Biće to lep završetak godine i najava nove. Nadam se da će VP krenuti sa svirkama, barem po Vojvodini. Šire od Vrbasa, Zrenjanina i Bečeja. Neki još pamte nastup u Pančevu u Studiju 21, i kako su u ovom gradu, uprkos svemu, udisali gromoglasno vazduh posle toga...

 

Mileta Okiljević, novembar 2005.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement