Profil: Mileta Prodanović, književnik i slikar

O zdravom razumu, umetnosti, gangsterima i tranziciji

Mileta Prodanović je rođen u Beogradu 1959. godine. Studirao je arhitekturu i slikarstvo. Završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1983. godine i na istom fakultetu magistrirao 1985. godine. Specijalizirao je u Londonu, na Royal College of Arts 1989-90. Od 1990. godine radi kao asistent, a potom i kao docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi u Jugoslaviji i u više evropskih gradova. Od 1983. godine objavljuje prozu, esejističke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i publicistiku. Tokom devedesetih objavljivao je eseje na temu "rat-kultura-politika" u više jugoslovenskih dnevnih i periodičnih listova i časopisa. Bio je član redakcije časopisa "Beogradski krug" i "New Moment". Prodanović je jedan od osnivača "Foruma pisaca" (1999. godine). Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti. Objavio knjige proze: "Večera kod Svete Apolonije" (1984), "Novi Klini" (1989), "Putopisi po slikama i etiketama" (1993), "Pas prebijene kičme" (1993), "Nebeska opera" (1995), "Pleši čudovište na moju nežnu muziku" (1995), "Crvena marama sva od svile" (1999), "Ovo bi mogao biti vaš srećan dan" (2000), "Vrt u Veneciji" (2002) i "Eliša u zemlji svetih šarana" (2003). Prodanović je još objavio zbirku putopisnih fragmenata "Oko na putu" (2000), knjigu eseja "Stariji i lepši Beograd" (2001) i zbirku poezije "Mijazma" (1994). Zastupljen je u nekoliko antologija novije srpske proze, između ostalih i u izboru "The Prince of Fire" - An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories, University of Pittsburgh Press, 1998. Prevođen je na engleski, nemački, španski, poljski, bugarski i mađarski jezik. Za ovaj broj Plastelina izdvojili smo nekoliko citata iz intervjua sa Miletom Prodanovićem koji je bio objavljen u jedanaestom broju časopisa Severni bunker.

O posledicama sunovrata
- U situaciji u kojoj je Arkan bio paradigma nacionalnog junaka, Dafina i Jezda uzdanice nacionalnog bankarstva - normalno je bilo da vešti prevaranti, često ljudi sa samog dna društva, oni koji su, sasvim ispravno, osetili da je došao njihov čas, budu javnosti predstavljeni kao vrhunski umetnici. Vredi zapamtiti to vreme u kojem su astrolozi poput Milje Vujanović, razni šamani iz predgrađa, iz balkanskih favela, na državnim televizijskim kanalima preuzimali uloge Miloševićevih portparola. To vreme je prošlo, monstrumi su sad drugačiji, suptilniji...

O građanskoj Srbiji
- Ne verujem da je Srbija uopšte imala nekakvo "građanstvo", ona je imala "narod", podanike. Jer da je u dovoljnoj meri imala "građanstvo", a to znači snažno javno mnjenje, ne bi se sve ovo dogodilo ovako kako se dogodilo. "Građanstvo" se ne stvara preko noći, mislim da i pored promena u političkoj sferi Srbija i dalje nema to toliko potrebno javno mnjenje, naprosto, samo se u nekim važnim oblastima promenio sadržaj, predznak, ali je matrica ostala ista. I još dugo će ostati ista.

O kiču
- Ne treba uvek verovati stereotipu po kojem su ljudi koji možda nemaju formalno obrazovanje - po pravilu zagovornici kiča. Treba se više plašiti onih koji sebe smatraju školovanima a u suštini su neznalice. Koliko samo pisaca, pa i onih najvećih, nema elementarne orjentire u oblasti vizuelnih umetnosti? A vrlo su skloni da u toj oblasti arbitriraju.

O eliti
- Što se tiče elite, ona je u Srbiji uvek bila pogrešno prepoznavana. Uglavnom. I pravi događaji su uvek bili negde na margini, u off-u... Da li je, recimo, Vinaver bio elita? Ili "Zenit"? Pa i nadrealizam, bez obzira što ga je u ono vreme upražnjavala beogradska mladež iz "boljih kuća"...

O nepostojanju validnih antologija
- Verujem da se već zakasnilo sa pravljenjem neke vrste poštene antologije kritičkog pisma devedesetih u Srbiji. Ili ako ne antologije, onda barem neke vrste književne ili književno-kritičke hronologije i topografije tog vremena. Pošto to nije urađeno, a razloge treba tražiti pre svega u nedostatku volje ili motivacije onih malobrojnih koji bi to mogli da urade kako valja, dogodiće se da takvu antologiju uradi neko od onih koji su bili sa druge strane. I to će onda biti velika mašina za propiranje biografija. (...) Tokom devedesetih je negovan princip selektivnog pamćenja, što je samo drugo ime za zaborav. Otud se oni koji su bili u raznoraznim kultur-kadrovskim kombinacijama Miloševićevog režima neće setiti da su to bili.

O osamdesetim
- Danas je uglavnom na snazi nekakav mit o osamdesetima. Neko je sklon da plaštom mita ogrne srednjovekovnu istoriju sa zlatnim kašikama, neko šezdeset osmu, a neko te "zlatne osamdesete" koje jesu bile godine kada je, pogotovo kod mlađe generacije, zaista došlo do nekakve dobre komunikacije centara bivše Jugoslavije, ali koje, u celini, nisu bile ni izdaleka onakve kakvima se danas često predstavljaju. Mnogo je objašnjenja za tu mitizaciju osamdesetih, mnogo bi mesta zauzelo detaljno analiziranje. U celini uzev, često se gube brojni negativni aspekti te decenije "nekrokratije", jedinstvenog društvenog uređenja kada je nama, ne dan ili dva, već skoro deset godina vladao mrtav čovek, u ovom konkretnom slučaju Tito. Kada bi neko danas uzeo tadašnju štampu, pa i tadašnju "radikalnu" omladinsku štampu, siguran sam da ne bi razumeo ni polovinu onoga što je tamo odštampano. (...) Možda će ovo nekome zvučati krajnje jeretički, ali ponekad mi se čini da ima neke sličnosti u negovanju opsesivne bezbrižnosti osamdesetih i onoga što je JUL radio sa "Pinkom" i "Košavom". Samo je u prvom slučaju to bio rokenrol, u drugom turbo (...) Danas će se malo ko setiti da su vodeće rok grupe osamdesetih, pa i one koje su doživljavane kao "alternativne" svirale na ORA-ma, to jest, omladinskim radnim akcijama, tim svojevrsnim ideološkim "open air" školama, tim reliktima kolektivizma. I u prvom slučaju je sve bilo mnogo veštije prikriveno. Pogledajte najradikalnija časopisna ili muzička izdanja osamdesetih - u skoro svakom se kao izdavač pojavljuje nekakav SSO, a "Jugoton" i PGP bili su tvrdo kontrolisane državne kuće, kao i većina velikih izdavača, sa partijskim organizacijama, sa samoupravnom kontrolom…

O Beogradu
- Vreme koje je za nama pogodovalo je razvijanju ekstrema, čas biste kod ljudi susreli ludačku megalomaniju, čas kompleks niže vrednosti. Nema sredine, nema sivih tonova i to je ono po čemu se Beograd, nažalost, još uvek kandiduje za status palanke. Beograd je takav kakav je, slika onih koji u njemu žive.