Dnevnik putovanja

GalaOlgaPravda

Pišem iz stranog grada u kome sam rođen. Brzo stigoh, te u internetklubu pivo srčem i pismo sričem u tastaturu. Pivo je, uglavnom, otupljujuće piće, ali meni barem na kratko pojačava svadljivost. Jednog leta u Portugalu učestvovao sam u diskusiji sa producentima i menadžerima kulturnih institucija iz Nemačke i Francuske, onih kuća kulture koje imaju veće budžete nego naše celo nesrećno ministarstvo, koje te pare ni ne troši na umetnike, nego na svoju administraciju. Kako se, ti menadžeri, vole hvalisati svojom moći, doneli su celu kadu punu konzervi piva. Koliko god da je piva, premalo je. Dok nisam govorio i svađao se sa svima, tj. dok su drugi govorili, ja sam ređao brzo ispijene konzerve jednu na drugu, te su se one, već posle šeste, uz grozno i dekoncentrišuće krljanje, stropoštavale na zaprepašćenje govornika i bes slušalaca, a praćene mojim pivski tupavim osmehom i besomučnim pokušajima da naređam barem petnaest konzervi. Zbog piva i žurbe se izvinjavam na svim mogućim i nemogućim leksičkim, gramatičkim i logičkim brljotinama.

Nedelja velikih putovanja

Prethodna nedelja je bila nedelja velikih putovanja velikim gradom. Od kad sam se preselio (na selo - a ovo je već sadržano u prethodnoj reči), amplitude mog kretanja su: oko kuće, kroz voćnjačić, do baštice. Već prvih dana sam morao da pretramvajim reku, zapljunem se u biro za nezaposlene i potrošim pare - čega svega u seoskome životu na površini od deset ari nema. Odmah sam shvatio da sam dugo živeo uzabludi. Pa mi živimo u društvu izobilja i bogatstava! Najčešća reč, čija se direktnost može spaziti na svakom koraku sa svakog mesta: i u vazduhu, kraj puta, u gradskom prevozu, na pohlepnim licima otupelih građana, ta najčešća reč jeste keš! Ni izgužvane autobuske face ne mogu da sakriju da se ovde sve samo o kešu i radi, tj. da keš radi, a ljudi samo opslužuju savršeni sistem. (Dopisano putem sms poruka, prim.ur.)

U biblioteci Plava grobnica

Najzanimljiviji događaj bio je poseta promociji knjige, tj. razgovoru sa autorom, dobrim drugom SaVaoTom u biblioteci Plava grobnica. Nešto o sebi sada da napišem. Opet ja. Ja sam samo dva puta u životu radio intervju, i svaki put su se moja pitanja sadržavala od isključivo jedne reči i upitnika. Zbog toga sam i dalje fasciniran složenim i dugim pitanjima mudre zapitateljice, da ne napišem zapitačke Gorde.

Čudno je došlo vreme. Sa prijateljima se srećem na njihovim promocijama, a tu su svi, i samo oni ljudi sa kojima smo se i po kućama sretali. I to je barem divno. Nadam se da to neću zaboraviti. Tokom poslednje decenije prošlog veka, koje se najvećim delom ne sećam, tokom koje sam, tako su mi rekli i tutnili dokumenta, završio i srednju školu i fakultet, SaVaoTov dom bio je jedno od retkih stecišta iskrenosti i mudrosti. Zar da pišem više? Zar se može pisati više? O druženju? O pametnim temama i saznanjima koja sam već uspeo da zaboravim na nivou da ih mogu reprodukovati? O drogi i alkoholu kojih se takođe ne sećam više? O neprekidnoj desetogodišnjoj žurci sa koje se ničeg ne sećam osim da je bilo svega, a čega, ni toga se ne mogu setiti. Znam da SaVaoT može!

A šta je bilo na prethodnonedeljnim putovanjima?

Sa Gordom sam podelio bitno saznanje koje želim da podelim sa drugima i u kome doživljavam jedinu preostalu život književnosti. To je čitanje knjiga na glas. Da svi ukućani slušaju, i dok rade i dok ne rade, i što je veoma bitno, dok ne gledaju televiziju. Čitamo samo prijatelje i mrtvake. To je jedina živa književnost...

Flaše piva se umnožavaju, a kucanje usporava skladno sa sa otupelim mozgom. Zaborav prekriva sve iz prethodne sedmice, godine, decenije, života...

Srećna nova godina! Srećni novi zaboravi!

Ivan Pravdić, autor knjiga "Petoknjižje - dva milenijuma poezije"
i "Istina oslobađa - Dobrodošli u partnerstvo za ljudožderstvo"