Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (14)

Klub smejača

Kako smo postali tako smrtno ozbiljni? Ovo je, naravno, retoričko pitanje, ali u aktuelnoj srpskoj književnosti malo je knjiga koje odišu vedrim duhom i čistim humorom. Kao da su se i ovdašnji pisci svrstali uz kritičare i teoretičare književnosti koji smatraju da duhovnost i duhovitost ne mogu ići ruku pod ruku. To se nekako lepi uz onu opasku da je dobar onaj pisac kog čitalac ni posle ponovljenog čitanja knjige ne razume. Ovo je, opet, u vezi sa tim što se naši savremenici radije bave visokom politikom nego brušenjem spisateljskog stila. Šta je to loše u pisanju duhovitih knjiga? Zašto su ovdašnji pisci, i oni što pretenduju da koliko sutra postanu nacionalni klasici, ali i pop-pisci, toliko dosadni? Ovdašnji pisci kao da su izgubili i kompas i čitaoce. "Sposobnost smejanja je plod istinskog međusobnog razumevanja", kaže Danilo Solfaroli Kamiloči. Ako smem da primetim, naši pisci treba više da bilduju levi čeoni deo mozga u kome se nalazi glavno sedište određenih oblika sreće. Naravno, biti neprirodno veseo, nakon svih preživljenih muka, podjednako je nenormalno. Kao što je nenormalna epidemija smeha. Jeste li već čuli da je šest meseci trajala misteriozna epidemija smeha koja je izbila u jednoj srednjoj školi za devojčice u Tanzaniji 1962. godine? Masovno histerično smejanje preneto je najpre na roditelje i rođake učenica, potom na đake iz obližnjih škola da bi, na kraju, tajanstvenim smehom bili zaraženi i žitelji nekoliko susednih sela. (Mogu da zamislim sledeću situaciju: lokalni delilac pravde sudi kokošaru koji je krao po kućama i izriče mu, smejući se, dvadeset po turu. Za to vreme, okrivljeni se cereka kao lud na brašno, njegov branilac se kikoće, a ojađena publika se valja od smeha.) Nauka još nije objasnila šta se zapravo te godine dogodilo u Tanzaniji, a književna nauka treba da otkrije uzroke, ali i posledice toga što su ovdašnji pisci napisali toliko tona nit-smrdi-nit-miriši knjiga. Da ne bude zabune, izuzeci i u našem slučaju potvrđuju pravilo!

Ne postoji lek za sreću, jer je samo smejanje lek. Dovoljno je da se petnaest minuta dnevno smejete kao ludi da biste bili boljeg zdravlja: smejanjem se uvećava dotok kiseonika u pluća, smanjuje krvni pritisak, poboljšava protok krvi i vežbaju mišići. Jedan minut smejanja jednak je vežbanju destak čučnjeva. Naše bi pisce trebalo upisati na časove smejanja, da vežbaju tehike probuđivanja sreće. Tvorac joge smeha (hasya yoge) je Madan Katarija, indijski lekar, koji je osnovao prvi Klub smejača pre deset godina u Mumbaiju u Indiji. Danas u svetu ima oko 2.500 ovakvih klubova. (U Srbiji, samo jedno književno udruženje ima toliko članova; da ne spominjemo broj književnih nagrada: skoro da svakom piscu sleduje po jedna kolajna!) Štaviše, prirodnjaci Jan van Hof i Sintija Mos ubeđeni su da se majmuni, slonovi i druge životinje smeju, čak i da plaču od smeha. Pisci su ovde sebe shvatili preozbiljno, pa se i od onih najmlađih može čuti kako su nesrećni zbog toga što su usamljeni na književnoj sceni da im dođe da se podvrgnu kloniranju. Previše je dnevne politike u savremenoj srpskoj književnosti toliko da je običnom čitaocu nekako isto kupio novine ili knjigu. Iako se i knjige prodaju na trafici, izbor pada na novine jer su jeftinije i često zanimljivije. Ne postoji takav pisac koji u svojim rukama drži ključeve sveta iako ima i onih koji smatraju da im već za života sleduju božanski atributi. Draži su mi, ipak, oni koji u svemu pokušavaju da pronađu nešto zabavno, lepo i korisno (bez obzira na to što se ovo poslednje kosi sa Kantovom definicijom umetnosti kao "svrsishodnosti bez svrhe"). O umetnosti prerušavanja i iskošenom govoru najviše se da naučiti od Rablea, Sterna i Potockog. (Ako ih domaći pisci nisu čitali, onda je jasno kao dan zašto pišu tako anemične knjige.) Zbog Gargantue, Pantagruela, Tristrama Šendija i Alfonsa fon Vordena poverovaćete u to da jedan tekst može imati nebrojano mnogo lica, ali i da nijedo od njih ne sme biti smrtno ozbiljno.