RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Death Cab For Cuttie - Plans (Atlantic)

 

ImageOvogodišnji album DCFC je pravo remek delo, iako će tvrdokorni fanovi benda tvrditi da je ovo njihov slabiji rad. Možda se deo tih iskaza i smešta tik uz činjenicu da je izdavač veliki "Atlantic" i da se neki novi potezi koji idu sa sazrevanjem benda percipiraju pogrešno, negde i kao žal za gubljenjem tapije za "intelektualno posedovanje" ovog benda. Mogu da se setim te pozicije i da imam i više od onoga što je razumevanje, ali ko uopste mari za to, dok nam bend svira svoje planove. Već prva numera "Marching Bands Of Manhattan" sobom nosi toplinu kojom se dogreva iovako slab rad komunalnih službi po stambenim jedinicama i shvatam šta će me grejati ove zime. "Soul Meets Body" skoro da zaokružuje dizajn za zimski život: motorika, emocija, dinamika ili šta već. Pesme se nastavljaju kao što se slaže niska bisera, svaka se prosto iščauri na prethodnu, a sjaj nikako ne bledi. Nebitno, DCFC nas, što dalje album odmiče, sve više i iznova iznenađuju, tako da stvarne naslove zamenjujem sentimentima i bojama.

 

Lepota primanja muzike i jeste u ličnom doživljaju. Razdragani i rascvetani aranžmani na kojima se nije štedelo, iskričava produkcija od koje me hvata nesvestica, a(u)romatična svirka koja pohotno u sebe utapa dirljive i iskrene vokale ("I Will Follow You Into The Dark" je po meni možda i najbolji primer) i tekstovi koji skoro da kao neki projektor prikazuju gomilu detalja od koje slušalac pravi sopstveni sinopsis, iznose ovu ploču na sam vrh favorita ne za ovu već i za mnoge naredne godine. Neki kritičari su ovu ploču poredili sa megaselerom Fleetwood Mac "Rumours" i, ma kako zvučalo smešno, ima logike u tome. Plans ima sve potencijale za to i zaslužuje možda mesto u pop-stardomu kakav je svojevremeno napravila Nirvana sa svojim major albumom "Nevermind", ali se to, na sreću ili nesreću, neće desiti. Mene je preslušavnje ovog albuma podsetilo na slušanje nekih od najboljih POP ploča i autora koji su obeležili moju mladost. Kao što je prvenac Roody Framea, poznatijeg kao Aztek Camera sa remek delom "High Land, Hard Rain", rani albumi Prefab Sprout ili pak kompletan opus brilijantnih škota The Blue Nile. Barem osećam sličnu dozu komformiza koji su nudili već pomenuti umetnici, a kada sam vec krenuo sa preporukama da kažem da me je i motorika ovog albuma vratila, upravo, u vreme kada se pojavio Doolitle Pixiesa. Na momente sam pomislio da ovde nedostaje samo Thomas Dolby kao producent. Mislim da se deo potencijalne publike DCFC krije upravo u toj generaciji i moj PLAN(s) je da istoj u mom okruženju za vreme sledećeg gledanja fudbala umesto komentara kao soundtrack ponudim, upravo, ovaj album. A za to vreme DCFC sa jednim od najvećih fanova Thomasom Morrom (vlasnikom i idejnim neimarom nemačke etikete - nezavisne Morr) koncertriraju i snimaju nove poslastice. I teraju nas da pomalo budemo i nestrpljivi. A ako budete malo vredni, google će vas nagraditi tu i tamo nekom kolekcijom živih snimaka za ličnu ili jako ličnu upotrebu. Ploča koja nudi spomen na mnoge stvari već preživljene i neke koje će se tek desiti. Kao što rekoh, moje je skromno mišljenje da je ovo remek delo.

 

Mileta Okiljević


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement