|
Laibach - Divided States of America (USA Tour 2004, rež. Sašo Podgoršek)
 Iako, prvenstveno u muzičkom smislu, od benda Laibach već
duže vremena ne očekujem nikakvu epohalnu novost, moram priznati da i
dalje nisam ravnodušan spram bilo kakve najave nekog novog Laibach (ili
NSK) projekta. Upravo najava prikazivanja ovog filma glavni je uzrok
mog prisustva na njihovom (za sada) poslednjem beogradskom koncertu.
Predigru ove projekcije predstavljao je četrdesetpetominutni set
kompozicija tipa "Volimo te otadžbino naša", s malom razlikom u odnosu
na ovdašnje prostore, jer se pod otadžbinom podrazumevaju USA, a
kompozicije su pisane u vreme Perl Harbura i Ivo Džime.
Divided States of America je tour film sniman tokom
novembra/decembra 2004. god. na Laibachovoj USA turneji, koja je
slučajno (???) započela dva dana posle izbora Buš vs. Keri, gde su se
birajući između dve gluposti, američki građani odlučili za veću.
Predapokaliptični osećaj u koji je zapala postizborna razjedinjena
Amerika idealan je background za novu Laibachovu egzibiciju. Neko bi
ovo možda podveo pod provokaciju, ali taj termin je sa jedne strane
postao bespredmetan u današnjem društvu, a sa druge strane sam Laibach
je davno svojom pojavnošću prevazišao taj status.
DSoA predstavlja logičnu fazu u radu Laibacha jer posle osvajanja
"okupirana Evrope", vaspostavljanja prve svetske globalne države (NSK -
First Global State of the Universe), red je da NSK state pokori i
najkurčevitiji od trenutnih državotvornih entiteta u Vaseljeni.
Stiče se utisak da se Laibach trenutno nalazi u fazi zatvaranja
kruga i odrađivanja preostalih poslova. Dovoljna naznaka za to je
njihov poslednji album WAT (We Are Time) koji zvuči kao omaž samima
sebi. No, nemam utisak da se Laibach sprema za penziju, već pre mislim
da je ovo kompletiranje jedne priče, da bi se otvorila druga. Kakva, to
će se verujem uskoro saznati. Uostalom, Laibach već više od dve
decenije funkcioniše kao globalna kritička misao koja se nadahnjuje
glupostima modernoga doba, a glupost je ipak beskonačna.
Posmatrajući ovaj dokumentarac koji kombinuje snimke live nastupe sa
izjavama fanova i pojedinih ljudi koji su bili uključeni u Laibachovu
turneju (moram priznati da mi malo nedostaju i glasovi suprotnog
mišljenja) neminovno se nameće poređenje ovog filma sa radovima Majkla
Mura. Sličnosti ima, ali DSoA su ipak surovija i oštrija kritika
trenutnog stanja u američkom društvu.
Problem globalne percepcije ovog filma može biti činjenica da se
Laibach, opisujući stanje duha društva u koji je zapala Amerika
koristio modelom ex-YU raspada, što dovodi do maksimalne percepcije na
ovim prostorima, ali nisam siguran da se ista percepcija može očekivati
od onih o kojima film govori. No, Laibach nikada i nije očekivao da
bude razumljiv tek tako.
Propoved Petera Mlakara (NSK department of pure and applied
philosophy) o "pokajanju koje je potrebno Srbima", izrečena u Beogradu
pre NATO bombardovanja mnogi su dočekali na nož. Onima koji znaju, nije
rekao ništa novo, oni drugi još nisu vaspostavili vezu gluteus-lobanja.
Cenim da je ista priča i u ovom slučaju, samo što sada Mlakarove
propovedi (izrečene Amerikancima) zvuče mnogo crnje i sumornije. Rekoh
i spasih dušu.
U sumrak civilizacije Laibach je ispričao još jednu priču o slobodi
i pravdi. Ako želite da i dalje budete ovca, to je vaše legitimno
pravo, ali to ne menja činjenicu da su ovce za šišanje.
Branislav Nikolić
|
