Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Profil: Oto Oltvanji, autor romana "Crne cipele"

 

Ne nosim tuđe cipele

 

ImageBeograd devedesetih godina. Bruno Kostić je stručnjak za poslove koje niko ne želi: hvatanje supružnika u preljubi, praćenje fudbalera u noćnom provodu ili obezbeđivanje mesta kojima to zapravo i nije potrebno. Ali, kada naizgled rutinski a dobro plaćeni zadatak pođe po zlu, Bruno će se na sopstveno iznenađenje naći na meti policije, vojske i podzemlja. I kao da to nije dovoljno, ovu surovu kriminalističku priču dodatno će elementima horora i naučne fantastike zakomplikovati misteriozne natprirodne sile koje Bruna prate u stopu i čijeg prisustva će on postati svestan kada mu to najmanje bude potrebno... Ovim rečima "Samizdat B92" najavljuje roman "Crne cipele" Ota Oltvanjija (1971).

 

Stvorili ste detektiva Bruna Kostića. Kako izgleda deliti sobu sa njim?
- Citiraću drugara koji mi je, verovatno se ulagujući, udelio jedan od najvećih komplimenata rekavši: "Bruno je faca". Ispod grube spoljašnjosti, on je zapravo nesiguran u sebe - konstrast koji retko uspeva kod likova. Možda je za svoje poreklo previše intelektualan, ali ti izmišljeni privatni detektivi i onako su skloni introspekciji, pravi mali filozofi-amateri, što umnogome olakšava naše druženje. Jedino moram da pazim da ga ne naljutim, a mislim da već jesam, jer su nastavci njegovih avantura u drugom planu.

 

ImageVaš glavni junak ne vidi granicu između stvarnosti i romana. Da li se i vama ponekad čini da ta granica ne postoji?
- Budući da sam, bar prema tvrdnji roditelja, prerano postao surovi realista i skeptik, manje "budan sanjam" nego što bi se dalo očekivati. To i nije tako loša pozicija za nekoga ko flertuje sa fantastikom, jer mora utoliko više da se trudi da je približi drugima. U svemu što radim krije se mukotrpan (i često neuspeo) pokušaj rekonstrukcije začudnosti koju sam osećao kao dete kad god bih ušao u tuđi izmaštani svet. Snaga tog osećaja nedostaje mi više nego bilo šta drugo iz tih dana.

 

Strah me je od slike "crnih cipela" čiji se vrhovi stalno - kao refren - vraćaju na stranice vašeg romana...
- Ideja je nastala bezazleno, od niza impresija: Džarvis Koker iz Pulpa, kao gost-voditelj u "120 minuta" na MTV-u, svojevremeno je izjavio da kolege procenjuje zagledajući im cipele (i odmah pohvalio ukus Džona Spensera čiji je spot najavljivao). Zatim, tu je naš licemeran običaj iz devedesetih kada određeni lokali nisu puštali goste u patikama, često upravo oni u kojima bi se uniformno sportski odeveni najbolje osećali. Treće, svesno sam odustao od najočiglednijeg statusnog simbola tvrdih momaka, "belih" i "crnih" šešira Džona Forda, jer je prilično rabljen i u današnje vreme krajnje nepraktičan. A tu je i onaj sjajan engleski izraz, "Kako bi se osećao u mojim cipelama?" (kod nas: "koži"). Iako se zanosim idejom da lako saosećam sa drugima, fizički mi je uvek bilo teško ući u tuđe cipele.

 

ImageNedavno ste na svom sajtu "izjavili ljubav" Veroniki Mars. Pored toga što uživate u avanturama ove tinejdž TV detektivke, koje još pop proizvode "konzumirate" ovih dana?
- Ne mogu da se odlepim od svežih TV serija, čiji format mi je trenutno zanimljiviji od sve neinventivnijeg filma. Upravo sam se bacio na "Lost", a čekaju me i poslednje sezone "Carnivale", "The Shield", "Six feet under" i "Deadwood". Što se knjiga tiče, nakon što sam ga potpuno zapostavio devedesetih, često se vraćam Stivenu Kingu - popunjavam zaostale rupe iz ranog opusa diveći se magiji komunikacije i sa usputnim čitaocem i žanrovskim fanatikom. Sve što napišu nove strip-zvezde Mark Milar i Brajan Von uglavnom je po mom ukusu. Pored obaveznih "Qotsa", muzički mi najviše prijaju najnovija izdanja grupa kao što su "The Twilight Singers", "dEUS" i "Bloc Party". Znači, i dalje gitare, ali više ne tako žestoke kao pre.

 

Mića Vujičić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement