Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Izbor iz poljske proze: Nataša Gerke

 

Waiting underground

 

(transgresije)

 

ImageU momentu kada je Devičanska Strpljivost osetila golicanje između trećeg i četvrtog rebra, postelja je zamirisala na vinovu lozu, sa simsa je prhnula vrana, a olovka, ispavši iz dlana babice koja je spavala nad rebusom, zabila se u sijalicu i izazvala kratak spoj. Porođaj se dakle odigrao uz sveću, a činjenica da se devojčica iznedrila iz majčinog boka uredno je shvaćena kao priviđenje, nastalo zbog mraka. Na račun mraka pripisane su i sve druge pojave koje su pratile porođaj, kao kiša hijeroglifa koja je padala sa plafona, miris spaljenih svezaka, razdirući šum vrbe, rzanje krilatog ponija i budnica koju je na trubi odsvirao tužni slon, a koja je prekinuta u trenutku kad se u sali pojavio dežurni lekar.
Teško dete, rekao je lekar, mereći devojčicu na rukama.
I još martovsko, uzdahnula je babica.
Ali je zato izuzetno, jedinstveno, najdivnije pod suncem, najpametnije, najtalentovanije, stvoreno za ciljeve o kojima i ne sanjate, zagrmela je Devičanska Strpljivost i otrgnuvši devojčicu od lekara, izjavila: Zvaće se Medeni Meda i biće, isto kao i ja, farmaceutkinja.
U momentu kada je Devičanska Strpljivost izrekla te reči, nokti devojčice pretvoriše se u kandže, oči zasijaše, a iz usta prsnu gejzir psovki tako uspešnih u svojoj metafori, da se srce lekara umrtvi, a lice babice preli čudni osmeh.

 

Identitet prati ime.
Nesrećno dato ime učinilo je da je Medeni Meda bila bucmasta, rumena i sumnjivo uljudna devojčica. Imala je velike oči, duge trepavice i lokne belje od pamuka, pokorno je gutala proteine koji su joj uguravani u grlo, kao guska tovljena za paštetu, i bez trunke gađenja je dozvoljavala razneženim komšinicama i tetkama da je ljube i štipkaju. Ukratko, Medeni Meda je bila idealna lutka i njena budućnost je bila u pastelnim bojama.
Do čuda promene uspela je da dovede tek ljubav. Bila je to prva ljubav koja se od narednih razlikuje u tome, u čemu se razlikuje maj od maja.
Medeni Meda je ubledela i smršala, crni đavo je smolom mazao njene lokne i dušu i lebdeći po svetu ne samo bez proteina, već i bez smisla, Medeni Meda se ogledala u očima kilavog heruvima i izjavila: Od danas sam Peti Smit.
A ja sam od danas Elvis, reče dečak. Elvis Kostelo.
Pakt je sklopljen, a nedugo zatim Peti Smit je napisala svoju prvu pesmu. Reč "mrak" se u njoj pojavila osam puta, "zašto" pet puta, tri puta reč "dupe" (u lokativu) i po trinaest puta reči "nikad" i "uvek". Naslov pesme bio je "Ljubav", a Elvis Kostelo je za nju napravio muziku koja je zaglušila sve reči.

 

Nepristajanje na nesklad je najsleplja moguća ulica i zato u određenim godinama i u određenom kulturnom kontekstu najsigurnija opcija za buntovnu (ili tehnički neusavršenu) decu jeste, izgleda, pored psiho- i sociologije, plemenita poljska filologija. Ovaj očajnički izbor podjednako je izbaviteljski i poguban. Deca više ne jure u bezdan marihuane, prestaju da se zanimaju za kontroverzni stvaralački element u obliku slikara, pesnika, kultnih psihijatara, vlasnika plantaža maka, modernih šizofrenika, animatora kulture sa pedofilskim sklonostima ili pank-rok muzičara. Prepodneva u Starom gradu odjednom gube draž, gitara truli u garaži, a strašno pitanje, da li je Sid Višous znao da čita i piše, smehotresno ruši stari svet iz fundamenta. Na mesto starog, ipak, ne dolazi savršeniji svet, već nova, rafiniranija negacija tog sveta.
Public enemy broj 1 - neobjašnjena bliže ništavnost - sada precizira svoje maglovito obličje, bunt nalazi svoj predmet i doskorašnja deca svoj bes, eto, iskaljuju na najkonkretnijem mogućem neprijatelju. Nepristajanje na manjkavost života ustupa mesto nepristajanju na fonemu, iritira pol rima, do izbezumljenja dovode sekstine, triolete i safičke strofe. Ako se poveruje da je Tuvimova pesma četvorostopni hiperkatalektički jamb, a stope (takođe četiri, i to prve) Konrada Valenroda* daktili, radost čitanja poezije može nestati na dugo godina i sve što ostaje u zamenu jeste tuga, naočare i čežnja za izgubljenim rajem.
Peti Smit je u svojoj nesreći imala sreće. Ništa joj nije bilo tako odbojno kao čitaonice. Požutelim (od motanja) prstima okretala je požutela (od starosti) dela, njihov sadržaj ju je ipak interesovao mnogo manje nego koncentrisana lica kolega, udubljenih u čitanje. Te kolege - svetla budućnost školstva, književne nade i strah i trepet pisaca u usponu - retke trenutke svojih dubioza topili su u okeanu čaja, ispijanog nad knjigom. U pauzama između čitanja prepuštali su se akademskim debatama čiji je sadržaj, više preneražavajući nego zabavan, inspirisao Peti Smit, povijenu nad stolom, da napiše sledeću rečenicu: Waiting underground.

 

Podzemlja su ogledalo gradova.
Dalaj Lama je kralj Tibeta. Nema krunu, ali ima palatu iz koje je pobegao pre četrdeset godina. Dalaj Lama je običan monah čija je neobičnost u tome da četrdeset godina ponavlja jednu te istu rečenicu: "Čekam u podzemlju".
Podzemlje Dalaj Lame je Meka za diplomate, umetnike i političare, željne svetla. Oni u kraljevstvo uma dolaze u kravatama, jer samo poljski brđani odsecaju kravate gostima koji ulaze u brvnaru. Ne vole, pa to ti je, a danas i te kako mogu sebi da dozvole tu ekstravaganciju. Poljski brđani su ponosni na svoj ponos i uspešno ga prodaju, a njihova muzika i ples čine da turisti iz Bavarske ili Amerike bez ijedne reči primedbe dopuštaju da im se odseku kravate i, poskakujući u ritmu violine, u zanosu ispijaju medovinu iz ručno farbanih čašica. Tibetanski brđani imaju mnogo toga zajedničkog sa poljskim brđanima i takođe umeju da trguju. I Papa i Dalaj Lama se zaista odlično prodaju. Postoji samo jedna razlika: brđani slobodne Poljske prodaju ljuske izduvanih jaja, a tibetanski brđani u šarenim ljuskama švercuju poruku. Poruka glasi: Free Tibet. Tamo se turisti poštuju kao što su se u ugnjetenoj Poljskoj poštovali gosti iza zavese zvane gvozdena. Kako će biti u slobodnom Tibetu, ne zna se. Moguće je da će u trenutku kad Tibet već bude free nestati i sve formalne razlike. Biće takozvanog normalnog života, trgovine ljuskama, parada želja probuđenih iz dugog sna i bučnog odsecanja kravata.
I Dalaj Lame, koji tiho meditira u podzemlju.

 

Ime ti je Transcendentalna Radost, rekao je stari Lama, obmotao joj oko vrata beli šal, i prilepivši joj na teme Budin zavežljaj, prošaputao: Piši i zapamti da su sva bića, uključujući i kritičare, nekada bila tvoje majke.
Transcendentalna Radost je osetila kako joj se srce puni transcendentalnom radošću i tom prilikom je napisala priču. Priča je bila kratka, ritmična i tako kondenzovana, da je bilo moguće čitati je isključivo na rate, tj. jedno slovo pre spavanja.
Ne obrazuju samo putovanja u mislima i mada bi američki transcendentalista stavio na ovo veto, Transcendentalna Radost se u to empirijski uverila.
Krijući u srcu krhotine izvesne Vrlo Teške Ljubavi, napustila je Aerodrom Indire Gandi u Nju Delhiju i zaronivši u nepokretni vazduh, ukočila se zajedno sa drugim, u nepokretnosti ukočenim telima. Ništa nije čekala i nije imala planove. Budući da nije imala ni mapu, nije baš najbolje znala gde se nalazi, a ne znajući da tigar jede ljude, nije se plašila tigra. Zemlja je uistinu bila crvena, kao što je i očekivala, i osim toga ništa drugo nije bilo u skladu sa njenim zamislima o Indiji koje je ponela iz stihova Rabindranata Tagore. Nagledavši se sita nepomičnosti, Transcendentalna Radost obrisa čelo rukavom košulje, zabaci ranac na leđa i krenu u pravcu nečega što je s pravom smatrala autobusom. Autobus nije imao ni stakla, ni vozača, ali je imao metalna sedišta i Transcendentalna Radost, uguravši se između Sikija i koze, sede na užareni tiganj. Šta može bolje da izleči od duševnih patnji nego telesne patnje! Kako ništavna postaje rana na srcu dok vatra razdire dupe! Transcenentalna Radost je prihvatila bol sa dostojanstvom osvedočenog askete, a budući pri tom osoba koja je uživala u pejzažima, izvadila je bocu džina koju je iznela iz aviona, dala je u zamenu za mesto do prozora i osećajući u srcu rastuću lakoću, radosno je pogledala u budućnost.

 

Reci šta misliš o Indiji i reći ću ti ko si.
Indija je moja lična tuga, tužno će monah Tomas Merton.
Indija ta Maitreji, zacrveneo se pisac Mirča Elijade.
Indija je zemlja umetnosti, poezije, plesa i muzike, iskustvo podjednako fascinantno i novo kao Japan, zasijao je diplomata Oktavio Paz.
Indija je prostor tuđ našoj mediteranskoj kulturi, promrmljao je Juzef Pščola, po zanimanju Poljak.
Ne maziti decu, dezinfikovati stolice, noću se lancima vezivati za krevet, danju se kretati isključivo u grupama i ni u kom slučaju ne uzvraćati osmehom na osmeh, pročitala je Transcendentalna Radost u nemačkom vodiču i shvatila da su joj dani odbrojani.

 

O Vandi Rutkjevič, R.I.P. se na Himalajima nekada mnogo pričalo. Osmohiljadarke je dobijala jednu za drugom, ali u Poljskoj iz nekog razloga nije bila omiljena. Poljske kolege- himalajisti su nomadsku decu učili da izgovore formulu pomoću koje će dobiti bombone. Reci: "Vanda pička" i bombona je tvoja, dete. Vanda pička, Vanda pička, vikala su deca kad god bi ugledala belu ženu i možda je to nekad čula i sama Vanda Rutkjevič. To niko neće saznati, jer je ta rečenica ipak nadživela Vandu.
Vrativši se nakon godinu dana iz Indije, Transcendentalna Radost je napisala sledeću priču. To ipak nije bio izveštaj sa Puta na Istok. Bila je to kratka priča o tome kako je Vanda slikala sliku. Slika je najpre bila raznobojna, zatim je iz nje nestalo crvenila, pa zelenila, pa zatim plaveti i crnila, a na kraju čak i beline. Ostala je praznina, prijatan prostor u kome su treperile forma i suština, i snovi, i namere, i začuđenost prolaznošću postojanja, i prolaznost te začuđenosti.
Odakle si, zapitkivao je mlađahni kelner u hotelu Darjeeling.
Iz Poljske, ponosno uzvrati Transcendentalna Radost, a kelner ispruži dlan i molećivo prošaputa: Vanda pička...

 

Vanda je ime koje u zemlji naslednika sredozemne kulture asocira ne toliko na tragičnu himalajistkinju, koliko na tragičnu princezu iz jedne poljske tragične legende. Transcendentalna Radost, budući tipična Poljakinja, identifikovala se sa obe tragične junakinje.
Ja sam Vanda Vanda, shvatila je i dostojanstveno se pomirila sa svojom tragičnom sudbinom.
Radije ću se utopiti nego što ću se udati za Nemca, viknula je, citirajući princezu Vandu, i idući njenim stopama, bacila se u reku Vislu. Ipak je zažalila zbog svoje odluke. Voda je bila hladna, a verenik koji je stajao na mostu viknuo je: Vanda pička! Nisi čitala Heraklita?
Prihvatimo da je postiđena Vanda Vanda izašla iz vode, udala se za Nemca i napravila svojevrstan presedan u poljsko-nemačkoj istoriji. Kako je zaista bilo, to ni milicija ne zna.

 

* Konrad Valenrod - čuveni Mickjevičev spev (Prim. prev.)

 

S poljskog prevela Mila Gavrilović

 

Beleška o autoru: Nataša Gerke (Natasza Goerke) - rođena 1960. godine u Poznanju, odakle je '80-ih godina emigrirala najpre u Dansku, a onda u Nemačku. Danas živi u Hamburgu, a pasionirano putuje u Indiju i na Tibet. Doskora je konsekventno pisala kratke priče, defabularizovane i duhovite (njena čuvena rečenica: "Kome je do fabule, neka gleda španske serije"!), ali je krajem 2001. godine objavila i jedan pravi kratak roman + dve priče. Izdavačka kuća "Plato" iz Beograda objavila je 2002. godine, u prevodu Mile Gavrilović, knjigu Nataše Gerke "Sve paštete sveta". Njen dosadašnji prozni učinak: "Fraktali" (1994), "Sve paštete sveta" (1997), "Oproštaj s plazmom" (1999), "47 prolivenih" (2002)

 

"Severni bunker", broj 11, jul 2003.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement