Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

EKSKLUZIVNO: Intervju koji je sa književnikom, prevodiocem, novinarom i nekadašnjim Titovim prevodiocem za nemački jezik Ivanom Ivanjijem napravio Mića Vujičić za splitski nedeljnik "Feral Tribune"

 

Tita je nerviralo što je ljubičica bela

 

ImageBeogradski izdavač "Samizdat B92" objavio je knjigu "Titov prevodilac" Ivana Ivanjija u kojoj nam autor na dvesta uzbudljivih i istoriografski bogatih stranica nudi sliku događaja čiji je bio svedok. Ivan Ivanji je rođen 1929. godine u Zrenjaninu. Njegovi roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom. Međutim, tri godine kasnije je uhapšen, nakon čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Auschwitz i Buchenwald. Studirao je germanistiku i arhitekturu, a preko dvadeset godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno sa karijerama pedagoga, novinara, dramaturga i funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda, Ivan Ivanji je pisao i objavljivao. Između ostalog, tu su tri zbirke poezije, jedanaest romana na srpskom, sedam romana napisanih izvorno na nemačkom, tri zbirke pripovedaka i bajki, politički putopis iz Havane objavljen 1984. godine, plus TV i radio drame, mnogobrojni prepevi i prevodi. Danas živi u Beču i Beogradu.

 

Mića Vujičić: Gospodine Ivanji, da li je tačno da Vas je Günter Grass nagovorio da napišete knjigu "Titov prevodilac"?
Ivan Ivanji: - Tačno je da mi je Günter Grass pre tridesetak godina rekao da bi jednom trebalo da pišem o svojim iskustvima prevodioca političara, ali se to, naravno, ne može nazvati "nagovaranjem" da napišem ovu knjigu. Sticajem okolnosti Grassa sam upoznao još pre nego što je postao veoma slavan, posle sam na srpski preveo njegove romane "Pseće godine" i "Lokalna anestezija", pa smo se i privatno viđali.

 

Kako ste stigli do Tita?
- Prvih posleratnih godina svi smo radili sve što smo mislili da znamo. Uspostavljeni su prvi kontakti između naše i inostranih omladinskih organizacija, pa sam počeo da prevodim. Na osnovu toga su mi jednom predložili da prevodim za Petra Stambolića, koji je tada bio predsednik savezne vlade. Koča Popović je u to vreme bio ministar inostranih poslova, bio je zadovoljan sa mnom, pa me on prvi put odveo kod Tita.

 

Gotovo je neizbežno ne upitati Vas kao nekoga ko je stigao do Tita šta mislite o svim onim teorijama koje na različite načine govore o tome da Tito zapravo nije bio Tito, tačnije, da je to bio podmetnuti agent stranih službi i tako dalje u beskraj...
- Svako ozbiljan zna da je Josip Broz rođen u Kumrovcu i da je "zvanična verzija" njegove biografije tačna. Brozovi su bili velika porodica, nisu živeli skriveno, samo što Tito svoje rođake nije forsirao, kao što je danas običaj. Sve nazovi teorije o Titovom drugačijem poreklu su besmislice.

 

U vašoj knjizi postoji i anegdota koja nam govori da Tito nije trpeo primitivni folklor i ulizice koje su u toj družini igrale. To je iznenađujuća stvar!
- Koliko sam ja mogao da doživim, a i da čujem od drugih, koji su mu zaista bili bliski, Tito je pre svega voleo klasičnu muziku, italijansku operu i bečku operetu, voleo je i izvornu narodnu muziku, umeo je pomalo da svira na klaviru. On sam je ispričao da je to naučio u Rusiji za vreme svog ratnog zarobljeništva od kćerke jednog lekara u Omsku, kome je popravljao električne aparate. Ja se dobro sećam večere povodom završetka igradnje autoputa između Ljubljane i Zagreba. Prisutni omladinci su počeli da pevaju pored ostalog i onu pesmu sa glupim tekstom "Druže Tito, ljubičice bela" što ga je vidno oneraspoložilo, tako da je odmahnuo rukom i rekao: "Ako ne znate ništa drugo, prestanite, a mene ostavite na miru..." Slučajno posedujem i fotografiju baš te scene.

 

Tito je gledao i po dva filma na veče. Da li je čitao knjige?
- Tito je dosta čitao. Kad sam pisao dramu o Ferdinandu Lasalleu, pitao sam ga o tome i začudio se koliko je upoznat sa literaturom o nemačkom radničkom pokretu koju je čitao na nemačkom jeziku. Drugom prilikom, on me je dosta podrobno ispitivao o mom romanu "Dioklecijan", koji je pre toga pročitao.

 

Između ostalog zahvaljujući i Titu, "Dioklecijan" je uspeh postigao i u Nemačkoj?
- Na večeri posle završetka Konferencije evropskih komunističkih i radničkih partija u istočnom Berlinu 1976. godine sedeo sam iza leđa Tita i Honeckera, pa me naš predsednik iznenada oslovio: "Uostalom, čitao sam onog tvog Dioklecijana" i svom domaćinu dodao: "Znaš, moj prevodilac je u stvari književnik". Ja sam rekao da je roman o Dioklecijanu upravo izašao na nemačkom prevodu, pa je Tito preporučio Honeckeru: "To moraš da pročitaš!" Naravno da sam to ispričao svom izdavaču u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici i ne isključujem da ti to doprinelo tiražu od preko 100.000 primeraka, jer je u toj tada država dodeljivala hartiju izdavačima i štamparijama i čitanost nije zavisila samo od interesovanja čitalaca nego i od banalne činjenice da li ima ili nema papira.

 

Čini mi se da između Tita, Brandta i Vas postoji jedna velika tajna...
- Moram da ispravim samo pitanje. Ne bi se moglo reći da je "između Tita, Brandta i mene" postojala ikakva tajna. Ja sam bio samo prevodilac. Naravno da slutim na šta aludirate, na pregovore o obeštećenju Jugoslavije. U radu su sa obe strane učestvovale ekipe stručnjaka, nije to bio rezultat nekakvih tajnih razgovora udvoje ili utroje. Upućujem sve zainteresovane na službene arhive, pre svega Ministarstva inostranih poslova Srbije i Crne Gore, ali i na arhiv koji je vodila služba koja je neposredno radila za predsednika republike, za koji ne znam gde se sada nalazi. Ako se taj predmet vodi kao državna tajna, zna se službeni put da se ta oznaka skine sa dokumenata. Prevodilac o svojim saznanjima ne samo da ne treba da govori, nego bi bio nepouzdan svedok, jer se ne može precizno da pamte sve detalje.

 

Smešna je ona situacija kada Jovanka gurne Titov tanjir pred Vas i kaže vam da Vi to pojedete, jer je on već dovoljno debeo. Međutim, ne krijete da ste se, kao i ostali, plašili Broza, iako ste često znali da budete neobazrivo hrabri...
- Ne bih prihvatio da sam se "plašili Broza", jer ni ja, ni bilo ko drugi, ko bi imao posla s njim, za to nije imao razloga. Tito je bio stariji od mog tada već davno pokojnog oca, pa mislim da je prirodno da sam bio učtiv prema njemu, a gajio sam i respekt prema njemu kao jednoj od najznačajnijih ličnosti svoje epohe. Zar pristojno ponašanje prema osoboma kao Tito može da se nazove strahom?

 

ImageKada Vas upitaju za vreme provedeno do osamdesetih, citirate Radeta Šerbedžiju: "Ko ne zna kako je lepo živeo u ono vreme, tome ja ne mogu da pomognem". Ali, kakva je bila Vaša reakcija, kao čoveka koji je preživeo Auschwitz i Buchenwald, kada ste saznali da iza tog uživanja postoje Goli otok i slična mesta?
- Što se tiče Šerbedžijinog citata, mogu samo da ga ponovim. Upoređivanje takozvanog golog otoka sa Auschwitzom i Buchenwaldom svedoči o katastrofalnom nepoznavanju onog što se zbivalo u nemačkim koncentracionim logorima, prosto ne mogu da shvatim kako nekom može da padne na pamet da uporedi jedno s drugim. Drama jugoslovenske borbe protiv staljinizma, u toku koje su nesumnjivo stradale i nevine žrtve, bila je u tome, što su službe, koje su 1948. i 1949. godine sporovodile, kako se to tada nazivalo, "administrativne mere" slanja u logore bez redovnog suđenja, i same bile školovane kroz staljinizam. Sledbenika Staljina je nesumnjivo bilo, posebno u vojsci i policiji. Da se ništa nije preduzimalo, Jugoslavija bi krenula putem Rumunije, Bugarske, Mađarske itd. i naše generacije ne bi imale te prelepe decenije koje smo doživeli pored ostalog i ponosni na svoju zemlju i na zapadu i na istoku sveta. Postoje brojna pojedinačna svedočenja o tim nemilim događajima, ali, koliko je meni poznato, još uvek nema solidnih i dokumentovanih studija na osnovu arhivskih podataka.

 

U romanu "Balerina i rat" napisali ste da je Franz Böhme, šef austrijske vojne obavetajne službe, obavestio tadašnjeg predsednika Vlade Milana Nedića da će protiv Jevreja "preduzeti najoštrije mere" i da je dao Nediću mogućnost da se od toga ogradi. Pišete u jednoj digresiji da Nedić to nije učinio. Čak je napomenuo da on postupanje s Jevrejima smatra "prioritetnim zadatkom". Posle pada komunizma, u srpskoj javnosti se rehabilituju pojedine u komunizmu ozloglašene ličnosti. Kako gledate na to?
- To što pišem o Milanu Nediću nije digresija, nego istorijska činjenica. Najviše o pomenutoj temi našao sam u knjizi austrijskog istoričara Waltera Manoscheka o nedelima nemačke vojske u Srbiji (Walter Manoschek: "Serbien ist judenfrei", Oldenburg, 1993.). Na primer, general Böhme je Nedića 27. septembra 1941. obavestio o "oštrim merama" koje će sprovesti i ponudio mu da privremeno da ostavku, a posle, depešom od 28. septembra, javio svojoj vrhovnoj komandi da je dobio njegovu podršku. Takođe je opunomoćenik nemačkog ministarstva inostranih poslova, Franz Benzler depešom od 10. oktobra te godine svog ministra Ribentropa obavestio o Nedićevom stavu. Nedić je samoga sebe nazivao "srpskim Petenom"! Nije mi poznato da ni najcrnja Francuska desnica pozitivno govori o njemu. Činjenica je da je Nedić, takmičeći se sa svojim kolegom, Pavelićem, u Hrvatskoj, uspeo da pre njega javi Berlinu da je "Srbija čista od Jevreja". Ako uprkos tim neospornim činjenicama neko Milana Nedića prikazuje drugačije, to je njegov, a ne moj problem. Ako je neko aktivno i sa odgovornog mesta podržavao masovno ubijanje Jevreja, Roma i "neposlušnih Srba", to nema veze sa "komunističkom erom".

 

Jedan od Vaših "junaka" je i Budimir Lončar, o kome pišete veoma dirljivo...
- Budimir Lončar, koga verovatno s pravom nazivate jednim od "junaka" moje knjige, pre svega je bio i ostao moj prijatelj od koga sam u životu mnogo naučio. Jedno vreme bio je i moj pretpostavljeni, ali i to doba mi je ostalo u pamćenju kao veoma prijatno, jer nikad nisam imao boljeg šefa, iako sam često menjao radna mesta.

 

U jednom razgovoru rekli ste mi da je sa usponom Slobodana Miloševića "čaj u ustima postao gorak". U "Titovom prevodiocu" pišete o "malom Slobi". Znali ste i za njega...
- U vreme kada je Slobodan Milošević bio na vrhuncu svoje moći često sam veoma negativno pisao i govorio o njegovom režimu. To ne želim da ponovim u trenutku kada se brani pred sudom i kada je, kao što čujemo, ozbiljno bolestan. Privatno sam ga, mada površno, poznavao kao direktora banke, posle kao predsednika Saveza komunista Beograda, a i preko njegovog starijeg brata, Bore, koji je bio Titov prevodilac za ruski jezik. "Mali Sloba" bio je u mojim razgovorima sa Borom, prosto zbog toga što je bio toliko mlađi od nas, osim toga je i stasom za glavu niži od svog brata, a posle njegovog dolaska na vlast, Bora i ja smo se sreli samo još jedanput.

 

Prošla je i ta jeziva era. Kako Vam danas izgleda Srbija?
- Kako mi danas izgleda Srbija? Tužno. Tužno pre svega zbog toga što se očigledno ne slažem sa većinom stanovnika ove zemlje, u kojoj sam se rodio. Bojim se da je većina njenih građana sa pravom glasa spremna da se izjasni za izolaciju od tokova modernog sveta, da prihvata rigidni pravoslavni fundamentalizam, da po mom mišljenju brka nacionalizam i patriotizam. Kao demokrata dužan sam da respektujem i takvo mišljenje većine, ali, rekoh, ponavaljam i po treći put, tužan sam zbog toga. Moram, međutim, da dodam da svoje ideale nigde na svetu ne vidim ostvarenim. Gotovo da pomislim da je homo sapiens kao društveno biće neuspela tvorevina. U ime svoje dece i svojih unuka, koji će morati da nastave da žive u ovoj zemlji ili, u najmanju ruku, na ovoj planeti, nadam se da iz mene govori neka staračka mrzovolja i da nisam objektivan.

 

Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement