Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik o vagini

 

Jovica Aćin: "Dnevnik izgnane duše", Stubovi kulture, Beograd, 2005.

 

Image"Andrićevu nagradu" za najbolju pripovetku ili zbirku pripovedaka napisanu tokom 2004. godine dobio je Jovica Aćin (1946), za pripovest "Dnevnik o vagini" koja je objavljena u julsko-avgustovskom broju novosadskog časopisa "Polja". Ljiljana Šop, Ivan Negrišorac i Gojko Tešić jednoglasno su - i ako dozvolite: sa pravom! - odabrali upravo Aćinov tekst nakon čega će doći do onog već čuvenog "skandala" sa dodelom pomenutog priznanja, znate već zbog čega: zbog one vagine u naslovu. Kada sam u knjižari "Stubova kulture" video da je ova izdavačka kuća objavila pomenutu - više nego dobru - prozu Jovice Aćina sa promenjenim naslovom: "Dnevnik izgnane duše", pomislio sam, prizanjem cinično: "Dobro je, bar neće biti skandala kada mu budu uručivali NIN-a." No, odmah sam se setio da u podnaslovu "Dnevnika izgnane duše" stoji podatak da se radi o pripovesti i shvatio zašto Aćinove knjige nema u (onom malo) užem izboru. Pravih razloga nikad dosta.

 

Međutim, igra sa menjanjem naslova ispala je odlična. Čitaoci sada čitaju "Dnevnik izgnane duše", znajući da je "pravo" ime priče "Dnevnik o vagini", što je zapravo - saznaćemo to nakon napomene sa početka izdanja - zanimljivo mimoilaženje sa autorovom namerom. Kada je završio priču, pisac je odjednom znao da je njen pravi naslov upravo onaj koji sada stoji na koricama knjige. Ova igra udvostručila je snagu priče, otvorila čitav jedan diksurs i na kraju razotkrila veliku dvosmislenost koja čini suštinu ove naizgled jednostavne, ali vrlo složene storije. Ispada da je i skandal dobro došao: tokom čitanja "Dnevnika izgubljene duše" ne treba smetnuti s uma da se radi o dnevniku vagine i obratno, jer će se samo tako pred čitaocem otvoriti svaki nivo smislenosti koji u sebi krije pripovest.

 

A šta krije, e to je već vrlo složena stvar. Pre svega zbog toga što Jovica Aćin uspeva da učini ono što mnogi pokušavaju: da pričajući jednostavnu i običnu, malu i gorku, sasvim ličnu priču, čitavu stvar podigne na viši nivo, da ispriča nešto što je univerzalno, da otvori biblijski problem, a sve to gotovo i ne dotičući esej, vrstu kojom vlada taman onoliko koliko i pričom. Štaviše, za formu svog romana (romana?) bira dnevnik koji o svojoj "sestri bliznakinji" navodno piše glavna junakinja Eva Batizić. Birajući za suštinu knjige dnevnik jedne sasvim obične indivudue, ovaj pisac posvećuje roman malom pojedincu kog su smrvile strahote našeg svakodnevnog života. Dakle, nudi ogoljeni život u prvom licu, ali bez banalnosti stvarnosne proze. (Kao i u ranijim knjigama, Aćinova proza fantastično je realistična.) Krećući iz najdubljeg korena, sa najniže tačke bivstvovanja pojedinca, Jovica Aćin uspeva da sa svakom novom stranicom - zahvaljujući velikom pripovedačkom daru ali i intelektu - svoju prozu uzdigne do univerzalnosti, a tragediju glavne junakinje pretvori u opšti problem. U zbornik svih naših tragedija, u ogledalo svih naših banalnosti. Tada nam biva jasno da je problem, otvoren još u korenu, izrastao do univerzuma. Jasno nam je da je Aćin krećući od ogoljenog dnevnika došao do biblijske teme i biblijskog problema. Prešao put do prvog greha i, niz planinu grehova koji su se do trećeg milenijuma nagomilali, natrag. Ipak, njegova priča do kraja ostala je neverovatna jednostavna za čitanje. Sve zato što svako ime, svaki junak i svaka rečenica otkrivaju metafore koje su u vezi sa glavnom temom i suštinom koja će nam se otkriti nakon "krimi" raspelta na kraju.

 

Kada se svemu doda da u "Dnevniku izgnane duše" postoji i duhovit, opet dvosmislen, ciničan i oštar dnevnik o penisu, neko bi još mogao pomisliti da je ovde reč o erotici, nekakvoj provokaciji ili sličnom. Nikako! Priča Jovice Aćina je ozbiljna, tragična i gorka. U intervjuu NIN-u Aćin je govorio o svojim pričama kao reakcijama na strahote koje su nam se događale i koje nam se događaju. "Odjednom sam u njima opazio biblijski obrazac. Pitanje greha, pokajanja, izgona iz Raja, kazne. I odmazde i zločina. Onda podvajanja, bolna raspolućivanja, kako u nama kao pojedincima tako u ljudima kao grupi, zajednici, narodu, pri čemu je to uvek praćeno golgotama i, naposletku, manje ili više vidljivim ludilom. Moja junakinja u priči zahvaćena je ludilom. I paranoična je i shizofrenična. To je vidljivo. U mladosti je preživela teško nasilje, najgore od vrste kojima su žene, ta hrabra anđeoska stvorenja, često izložene. Ne morate mi verovati, ali priča takoreći nije izmišljena. Osvrnite se, zagledajte, videćete."

 

Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement