Jovan Gvero: Dribling na vlažnom terenu

Kronika hrvatskog manekenstva

Malenoj grupi kulturnih izvoznika priključila se i moja malenkost koja je kao koproducent u Zagrebu predstavila izložbu ''Trajni čas'' novosadskih neoavangardista. Bez obzira na šupljinu džepa, uvek se pronađe neka stvar za koju bi čovek pretpostavio da je dovoljno gabaritna za postojeće F rupe. To se obično ispostavi kao loša procena pa u nogavicama ili na podu primetite predmet baš u nezgodnom momentu ili ga, u gorem slučaju, uopšte ne primetite. U takvim situacijama je teško zamisliti da je to baš ono: "gde se ima tu se i rasipa." No, ima i pozitivnih primera gde je adekvatna procena F-ija bila sasvim dovoljna da se stvar "zadenfluje".

"Trajni čas", štovani, ako niste znali je izložba o čvornom mestu naših stramputica gde je zaustavljan proces normalnosti i začet idiotizam! Godinama učestvujemo u maskaradi u kojoj se similura postojanje nekakvog života u kojem kultura i umetnost igraju bog-zna-kakvu važnu ulogu. Umetnici su sve same važne face, a neretko su to akademici, profesori i ljudu od ugleda i postovanja. Postoje i oni talentovani koji su prolupali i od kojih se pristojan svet kloni. Nisam baš sklon da se bavim ''širom slikom''. Moj je odnos prema svetu krajnje pojednostavljen. Ili me stvari "rade" ili se naši putevi razilaze. Nekako baš dok smo Čeda Drča i ja u mini-busu na relaciji Novi Sad - Zagreb raspravljali o budućem dobitniku NIN-ove nagrade za roman godine, mudre glave su čule nase glasove i Miro je pobedio. "Semolj gora pobediti mora!" Doduše, sad je ''zemlja'' u romanu-bez-romana, rečniku-bez-zemlje, gori-bez-brda, brdu-bez-kamena, kamenu-bez-mora, moru-bez-soli... Stani, idi u pizdu materinu! Tako da sad imamo hit-bez-hita... (neću više, majke mi!) Sve divnije od lepšeg.

Na tom putu koji pomenuh, u Zagreb je išla mala grupa ljudi koja je, eto, bila, a i dalje je izopštena iz zbivanja u ovoj kulturnoj zemlji u kojoj se od svih kulturnih alatki najviše poštuje bodež. U ovoj zemlji se velikim umetnicima smatraju i serijske ubice, počinioci gnusnih zločina, pa zašto ne, i genocida. U ovoj zemlji se relativizuju i osporavaju najordinarnije činjenice i vekovima potvrđene vrednosti, ali se uvek pronalazi novina koja je, eto, neshvaćena, a inače je Suva Genijalština kao ona drenovina od devet godina iz koje je moguće iscediti potok koji ima potencijal omanjeg cunamija. I da se manem nas, jebo ti nas, već da pripovedam o našim dragim susjedima.

Naime, u dobrom raspoloženju i još boljim povodom odlazimo u Zagreb da bar nekom predstavimo deo naše Normalnosti koja nekako preživljava. I gle čuda, došao policijski automobil da nas dočeka i sprovede do Galerije "Nova" u Teslinoj ulici. Zatim odemo u Kapitolsku klet na obilan ručak: jagnjetina ispod peke, Plavac s Pelješca i, normalno, šljiva pre svega. Jednom rečju: krasno. Na otvaranju je bio i naš ambasador Cvjetičanin, ljubazno razmenismo nekoliko rečenica i fotografišemo se za ne-daj-boze. Poklonio sam mu "Marka Kraljevića" i "Leksikon likovnih legija". Tek onda se setim kad sam nosio Kočin roman ''Žmurke'' u redakciju NIN-a, što ne ponesoh i ove stripove, a ''Leksikon likovnih legija'' se baš uklapao u dojmovnik žirija. Uvek se zajebem bez potrebe. Što će reći, imam si "adekvatni materijali", ali lošeg rasporeda. No, tako mu je i kod suseda. Solidna zakuska nakon zvaničnog i elegantnog otvaranja, fin svet i opet Plavac s Pelješca. Divno. Kako to obično biva, naletim na Igoja Jovića, čoveka koji u Zagrebu predstavlja naš - kikindski andergraund (ma šta to značilo, pogotovo kad to procenjuje Dirty iz Nakonda), baš onako: s poštovanjem žanra do poslednjeg slova. Antikvari, tulumari i prati sve što je pratnje važno. Turim mu ''Leševe...'' i dogovorim se da se sutra nađemo kako bismo konačno mogli da se nekako dogovorimo o mogućnostima prebacivanju izložbe Kubanskog plakata i u našu zemlju. Posle otvaranja kao bazamo po gradu sa slikarom Mariom, koji je veliki mag noćnog života, ali u zalasku. Mario je provereni i prevejani šmeker, slikar sa sofisticiranim pristupom komercijali!? Obošava blud i otud ga šesto i upražnjava. Mario nas odvodi u Ribnjak gde neki pankeri nastipaju, ali pošto su se tek pripremali za tonsku probu bilo je moguće na miru popiti nekoliko pića. Neka zagrebačka fora: naručiš jednu cugu - dobiješ dve ili to, pitam se, samo štuju Dirtya? Izrazmenjujemo utiske o položaju zvezda u sistemu i šire: "Sranje pa da sranje. Ajd živeli." Mario nas pita da li smo raspoloženi za bluz. U klubu Boška Petrovića nastupa izvesna Kely, crna pevačica koju preporučuje legenda Zdenka Kovačiček koja će biti i naša domaćica. I, tako, krene bluz, a ima li išta logičnijeg za našu južnjačku utehu? Pojavi se i Dražen Vrdoljak koji se setno seća '81. kad je sa "Filmom" i "Parlamentom" gostovao u Novom Sadu gde mu se desila povjesna pijanka. Naime, lokali su kleku, a na moje pitanje: "Užice ili Bajina Basta", Vrdoljak konta da znam o kakvoj se tegobi radi i potvrđuje BB. Ufff. Boško sa ekipom nazdravlja Mario naručuje, Kely peva, Zdenka se smijulji veselo. Čak se i đuskalo! Divno i nastalgično veče kakvih je obično mnogo u razmeni sa susjedima i kad se boravi samo jedna noć. Odlazimo na brzi has pa na sovu u Petrinjsku ulicu gde sam sa Đađom cimer. Hrče ko da ima stopedeset kila, ko bi reko: tako mali, a takvo đubre. Hrče pred direktorom, pa di to ima! Sutradan sam bio kod Igoja u Oktogonu u gajbi koja ima najbolji strateški položaj u celom Zagrebu, ali se zbog toga domaćin ne uzbuđuje baš mnogo. Mislim da sam u njegovoj gajbi da bi knjižio Severinu i Ninu Morić zajedno! Igoja više interesuje trash. Pokazao mi je trenutni projekat onih Iskrinih telefona (tzv. pljosnati). Načelno smo se dogovorili za izložbu kubanskih plakata i za još po koji poslić ako bude zdravlja. Obećao sam da mu moram doneti Mileta Čolića, velikog trash majstora koji narodnjake "poje po njemačkom". Može se reći da je život uvek brži od one slike koju nam naturaju, samo je potrebno odabrati dobar objektiv! A taj izbor je ba, zajebana stvar.

Sad vam je jasno da sam upravo objektiv zaglavljivao u džepnu rupu. Nije vredelo, operacija "Blam" je uspela, ali dokumentacije nema. Da li me je izdala baterija? Grupi izvoznika kulturnih dobara ostaje da nastavi da se potvrđuje i tamo gde se rečnik razlikuje od romana pa makar i bez dokumentacije. Za početak sa koka-kolom i kavom, a kasnije moze i Plavac!