Tomislav Marković: Apsurdistan za početnike (2)

Karići uveoci

Jednog svežeg januarskog jutra, u cik zore, negde oko 11:34 (po srednjevizantijskom vremenu), blagočestivi zvuk crkvenih zvona prenuo je premudrog premijera Srbije, Njegovo Neobavešteno Kraljevsko Visočanstvo Trtomuda I iz noćne more (sanjao je kako svakog dana ustaje u 6:30, a zatim, nakon polučasovnog džoginga i tuširanja neosvećenom vodicom vodicom, odlazi u kabinet gde ostaje do duboko u noć). Sav u goloj vodi, premijer je sa teškom mukom otvorio levo oko na pola koplja, bacio ovlašan pogled na sat u obliku kandila, pomislio: "Rano je za posao, za doručak kasno je", okrenuo se na drugu stranu i ponovo uronio u san. Vest da premijer nije probuđeni deo naroda stigla je do Centralnog komiteta Patrijaršije dok si rek'o "mi gradimo hram, a prota kuću sa bazenom", Amfilohije je svojeručno parafirao hatišerif o buđenju zeta, nesrećni crkvenjak je munjevito uleteo u zvonik i ponovo prilegao na uže pevušeći crkvenu himnu "Zvonite jače, jače, zvonite bolje, opet je naše Kosovo polje". Premijer se ponovo prenuo, ali ovog puta iz slatkih snova (sanjao je Ratka Mladića i Radovana Karadžića u strasnom ljubavnom zagrljaju), desno oko mu je zaigralo u ritmu pacifističkog hipi hita "Marš na Drinu", Koštunica se lupio raspećem po čelu, promrmljao jevanđeoski stih "Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatašu ući u Carstvo Nebesko" i momentalno doživeo metanoju (budistički: prosvetljenje). Skočivši na noge lagane, skinuo je Bogoljubovu sliku sa zida i gledajući najvećeg srpskog tajkuna pravo u oči, odlučnim glasom izgovorio je istorijsku western rečenicu: "Ovaj grad je premali za nas dvojicu". Zatim je bacio sliku kroz prozor, umalo ne usmrtivši kućnog ljubimca - sovu zlatokrilu, navukao je viteški oklop na junačka pleća i krenuo u ljuti boj protiv familije Karić.

Legalistička Biblija je nedvosmislena i jasno kaže: "Dajte Voji Vojino, a Bogu Božije" (Jevanđelje po Milošu Aligrudiću, 666, 13), odnosno "Ako se već crkva ne može odvojiti od države, odvojte bar tajkune od politike" (Knjiga proroka Zorana Stojkovića, 12, 44). Legalistička dogma, doneta na VIII Vaseljenskom saboru ortodoksnih legijalista, predviđa da se u demokratskoj državi lopovi i ostali kontroverzni biznismeni pošteno bave svojim poslom - krađom, otimačinom, pljačkom i srodnim patriotskim delatnostima kojima će finansirati Društvo salamandera serbskih, a da se politikom bave političari. Ako se koji tajkun drzne da osnuje nekakav PSS (Pokret skakavaca Srbije), a potom da kupi kontigent jeftinog deputatskog mesa za male pare, napravi poslanički klub i ušunja se u Narodnu skupštinu na mala vrata, onda takvom prestupniku sleduju hajka i medijski linč. Bogoljub Karić i članovi njegove mnogobrojne porodice zaslužuju bar osam doživotnih robija po čoveku, ali bi bilo pošteno da svoje ćelije dele i sa drugim srpskim tajkunima. Međutim, taj film se neće gledati ove sezone. Reality show Vlade Srbije pod radnim naslovom "Borba protiv kriminala" služi samo za obračun sa opasnim protivnikom, te za sticanje političkog rejtinga i oreola "borca za pravednu stvar". Što je najgore, samim Karićima verovatno neće faliti ni dlaka s glave, a kamoli koji evro sa računa. Koštunica lovi u mutnom pomoću čudotvorne ribarske mreže koja hvata samo sitne ribe, dok se one krupne nesmetano provlače.

Dok se široke medijske mase (srpski: dragi gledaoci) zabavljaju gledanjem harange uzaludno čekajući da padne krv, ispod žita se dešavaju razne zanimljive stvari. Tako je vlada 1. januara čestitala građanima Novu godinu postavljanjem Slobodana Borisavljevića na mesto šefa Uprave MUP-a za otkrivanje ratnih zločina. Bilo bi nepravedno reći da je Borisavljević nekompetentan za taj posao, naročito ako znamo da je bio zamenik generala Vlastimira Đorđevića koji je u bekstvu još od 2001. godine kada su otkrivene hladnjače pune leševa kosovskih Albanaca. Čovek poznaje problematiku ratnih zločina gotovo iz prve ruke. Međutim, ima kod nas i većih stručnjaka od njegove julovske malenkosti. Zašto vlada taj posao nije ponudila, na primer, Ratku Mladiću ili Radovanu Karadžiću? Što je Harold Pinter za dramaturgiju, to je ovaj dvojac bez kormilara za ratne zločine, kompetentnijih ljudi (ljudi?) nema ni u Interpolu. Možda se vlada uplašila da će, pre ili kasnije, crna dvojka završiti pred Haškim tribunalom, ali njihov strah je potpuno neopravdan. Ako haški optuženici mogu da vode političke partije na daljinski, zašto ne bi iz rasejanja mogli da rukovode nekom tričavom upravom MUP-a?

Stigli su nalazi komisije iz Visbadena koji su potvrdili nalaze domaćih organa - u atentatu na Zorana Đinđića trećeg metka nije bilo. Vest je izazvala pravu pometnju u redakciji NIN-a koja se u hipu transformisala u Nušićevu ožalošćenu porodicu. Nikola Vrzić je izgrickao nokte do krvi, posuo se pepeljarom po glavi, proklinjao zlehudi Udes i nepravednu Sudbinu čupajući ruse kose, trgao odeću što sa sebe što sa obližnjih koleginica, lupao glavom on heaven's door, pokušao da skoči sebi u usta s motkom, polio se benzinom iz upaljača i na kraju odseirio dve tužbalice u klasičnom narikačkom maniru. Mlađahni Vrzić je uplovio u novinarske vode sa čvrstom namerom da dokaže postojanje trećeg metka, čime je želeo da se osveti svim nevernim tomama koji su ga godinama ismevali zbog pokušaja da dokaže realnu egzistenciju Deda Mraza, Babaroge, Štrumpfova i Mage Vračarić. I taman kad je uspeo da obrlati pozamašan deo srpske javnosti i da od kolega novinara poluči i nagradicu za kreiranje virtuelne realnosti, kleti Evropljani mu smrsiše konce. Ne treba brinuti za Vrzića, Apsurdistan je zemlja čuda, a Apsurdistanci su vazda žedni novih laži. Lepo kaže Dubravka Ugrešić: "Mali narodi Jugoslavije odavno su je, čini se, stvarali, suživjeli se s njom i nadalje učvršćuju svoju kulturu laži. Laž je, kao i smrt, postala prirodnim stanjem, normom ponašanja, lažljivci su dobri građani. I ako za išta treba odati priznanje Dobrici Ćosiću, srpskom piscu i neuspješnom predsjedniku lažne Jugoslavije, onda je to za autorsku repliku: Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije." Shodno tome, svaka sličnost ove kolumne sa stvarnošću je slučajna, nenamerna i ničim izazvana.