RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Beleška o "Urvideku" i drugim fenomenima Sobodana Tišme, književnika, performera, multimedijalnog umetnika i člana dve najbolje grupe sa ovih prostora Lune i La Strade

 

"Plivač sam na pustom moru, što se bori s talasima ovu noć. Bez obala."
(Slobodan Tišma: Plavi tonik)

 

ImageSlobodan Tišma mi je najbolji prijatelj još od dana kada se moj poslednji obesni teenage dan iščaurio u nešto sasvim drugo. Za klinca taloženog na iskričavosti glam-rocka, monotoniji krauta (krajnje bizarna priča, od fudbala sve počinje - pitajte Kebru ili Richarda Jobsona) i preko urgentne revolucije punka, kao uzburkavanje iz vedra neba me je za stolicu svezao demo-snimak La Strade: ON iliti Ulica. Nista slično do tada nisam čuo i, umesto raskoši mladih godina, na mene je naslonio nespokoj. To je bio trenutak kada sam shvatio da muzika nije samo zabava. Nedugo zatim, nekoliko demo-snimaka kasnije, u popodnevnim letnjim satima pod suncem, kao predgrupu Idola (?) gledao sam La Stradu u postavi u kojoj je, nekoliko dana kasnije, ostala samo Mina i - La Strada je postala Luna. Još uvek žalim što sam vremenom izgubio neponovljvi snimak: tri pesme, dovoljno za kompletnu metamorfozu. Ostalo je istorija. Za one koji ne pristaju na bilo šta, za one koji divotno i blistavo drago kamenje traže u sebi, ma koliko za druge njihov užitak ličio na bol.

 

Ne volim izraz fan, više volim termin srodna duša ili, kao što je sada popularno - soulmate. I takvih, nas koji vrebaju Slobodana Tišmu, svuda ima. Ne znam da li je sve ovo pretenciozno, ali oduvek je nešto postojalo u samoj Tišminoj pojavi, a pogotovo u njegovoj muzici, glasu i rečima. Negirao je da je muzičar, pesnik, pevač, pa šta je onda? Ispit savesti uvek prisutan u svim dodirima? Ko zna. Sa vama delim tajnu da sam kao gušter (u zimu) žrtvovao odsustvo, izgovarajući se više-ne-znam-čime, samo da bih gledao Lunin nastup u maloj sali SKC i da mi je taj koncert najdrači u čivotu. Još se sećam kako me je Spori Metropolis uverio u snove da postoje i drugi svetovi. Sećam se u magnovenju kako smo Rakezić i ja danima sedeli u čitaonici biblioteke i do ludila dovodili zaposlene tražeći sve moguće brojeve Letopisa Matice srpske tragajući i prepisujući Tišmine reči, spasavajući ih tako od zaborava. Njihova magija još uvek negde leti. Sećam se isto kako mi je Rakezić iz Novog Sada doneo, na papiru nažvrljani tekst, Plavog tonika, koji je dugo visio uramljen u mojoj sobi. Svakog drhtaja koji je me je punio do tog trena neznanim sokovima, svaki put kada bih čuo novu pesmu, novu konstrukciju reči. I dok ovo pričam, mirisi se razlivaju oko mene. Ništa ne umire, samo menja oblik.

 

Prosle godine Slobodan Tišma je izdao svoju četvrtu knjigu Urvidek (Narodna knjiga, 2005) koja je najavljena kratkim pričama u Severnom bunkeru (Kikinda) i Kvartalu (Pančevo) zahvaljujuci entuzijastima kao sto su Srđan V. Tešin i Saša Rakezić. Pre toga, kao specijalan gost, Tišma je nastupio na Grrrr festivalu u Pančevu. Nas posvećenike on je ponovo motivisao da guramo dalje. (Ako nekom treba snimak ovoga koncerta neka se slobodno javi.) Samo on, gitara i pregršt nekih nevidljivim zakonom u geto gurnutih emocija i lepote.

 

ImageJa nisam nikakav kritičar: ni muzički, a pogotovo ne književni. I, hvala milosrđu i proviđenju, ne pretendujem da to nikad ne budem. Ali slobodno mogu da kažem da je Urvidek sjajna knjiga. Topla, puna nečega što se ne da rečima objasniti, puna magije koja isijava, muzike koja svaki put svira kada se otvori kao neka nestvarna stvar, neka muzička kutija i čini, naravno, svet lepšim. Ona nije svetlo na kraju tunela, jer u ovoj sezoni pakla kojoj boravimo, svetlo u tunelu znači izlaz, a izlaza, kanda, nema. Samo iracionalnom vedrinom koja nam se kao katalog nudi u pričama, može se ići kroz život. Mnogi i sami kažu da život i jeste iracionalan. Kombinujući stvarnost sa fikcijom, vezujući događaje za Urvidek (stari Novi Sad, umesto novog Ujvideka) iako se neki nisu ni desili tamo (znam to jer sam na nekima bio i prisutan), Tišma nam kroz reči i priče nudi neku samo njegovu intimu. U 11 udisaja i izdisaja koliko ova knjiga traje, on u sebi naglas traži grad koga se seća pre snohvatice i pokušava, ali i uspeva da nas, sa nivoa posmtrača, postavi za jednog od učesnika. Za razliku od prethodne tri knjige (Marinizmi iz 1995, Vrt Kao To iz 1997. i Blues Diary iz 2001, objavljeni u Ruži lutanja), Urvidek je knjiga koja će vrlo lako naći svoju publiku i van kruga poštovalaca lika i dela Slobodana Tišme poznatog kao performera, multimedijalnog umetnika i člana dve najbolje grupe sa ovih prostora Luna/La Strada. Glas o urvideku tome trebalo bi proširiti. Znam mnoge koji se kunu u sve malopre navedeno, a nemaju pojma da Urvidek postoji. To je njihova ili tuđa greska? Istina je negde na sredini, kao i uvek. To znači, uz (neproverenu, ali nadam se tačnu) informaciju da je prvi tiraž rasprodat, dakle, da je vreme za drugo izdanje i jasniju vidljivost života knjige.

 

Nebitno će biti ako ova knjiga nađe put do što vise ljudi - ma koliko to Tišmi možda i bilo nevazno - meni JESTE važno da što više ljudi sazna za knjigu, jer je moje iracionalno mišljenje da je upravo ON jedan od stubova koji tiho i nenametljivo, ponekada skoro iritirajuće tiho održava meru ovoga sveta u granicama razuma. Barem sveta oko nas, onog koji se nas tiče. Čitajuci Rumija, Milarepu pa i Remboa, Bodlera shvatam da je Tišma čovek koji nikad neće dobiti nikakvu nagradu, sem one koju će mu srodne duše slati svojom ljubavlju. (Uzgred, Urvidek je uvršten u uži izbor za NIN-ov roman godine, što je presedan jer je reč o zbirci priča! I sam Tišma se, u intervjuu novosadskom Dnevniku, čudio odluci žirija. prim.ur.) Ima li išta važnijeg od toga. Zato: širite reč o ovoj knjizi. Možda neko dođe na ideju i reizda sve tri prethodne knjige koje su trenutno nenabavljive. Ja bih to jako voleo, iako ih sve imam. Kupio bih sve ponovo naravno.

 

Neću da prepričavam radnju bilo koje od priča ili apostrofiram ulogu nekog junaka, na primer oca, etc. Ne želim. Kao što rekoh, ja nisam kritičar. Ja sam onaj koji misli da je pojava Slobodana Tišme nešto, u najmanju ruku, nepojmljivo i neopisivo. Njegove reči su svet za sebe koji je još uvek nedefinisan. One su put u samo srce lavirinta. Zato ne verujte u bilo koju definiciju. Recenzije bi pisala srca da imaju aparaturu sposobnu da realizuju bilo kakav zapis. A za kompletiste, možda se još uvek nađe neki stari broj Severnog bunkera (broj 11, jul 2003) ili Kvartala sa Tišminim pričama. (Jedna od priča iz knjige Urvidek - "Singlica bez etikete" objavljena je u petom broju OnLine magazina Plastelin, potražite u rubrici Arhiva. prim.ur.) Rekoh već da puno ljudi ima po dve ploče Lune.

 

I na kraju, da citiram Remboa i kažem da je "život farsa koju smo svi pristali da živimo". U nastavku ću ga još jedared opet citirati kada kaže da je njegov "život bio svetkovina gde su sva srca bila otvorena i gde su vina tekla u potocima". Slučajno znam mnogo, mnogo ljudi za koje stvaralaštvo Slobodana Tišme ima upravo takve doživljaje. Ja se još uvek sećam prvog dana kada sam čuo Slobodana Tismu na Radio Novom Sadu. Odjedared pijan sam bio, iako nisam pio ništa. I zaista je to bio dan nad danima.

 

Mileta Okiljević, baltazar zauberquelle, januar 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement