RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Oophoi & Louise John Kroll - I Hear The Water Dreaming (Prikosnovenie, 2005)

 

ImageOophoi je italijanski ambijentalni umetnik Gianluigi Gasparelli koji se po sopstvenom priznanju muzikom bavi iz hobija. I iz toga je proizašlo preko dva tuceta kompakt diskova što zvaničnih, što u limitiranim cd-rom serijama. Za ambijentalne posvećenike male etikete kao što su Amplexus, Hypnos ili Stella Maris prava su dragocenost i sjajan razlog za spokoj i veselje. Ako i to nije dovoljno, sama preporuka od ljudi kao sto su Saman iz Arizone Steve Roach i belgijski istraživač zbunjujuće kovanice: Vidna Obmana, donosi više osmeh na licu nego zatraženi odgovor. Kuriozitet u vezi sa ovim entuzijastom (vodi i časopis Deep Listening i uporedo sa tim distribuira opskurna izdanja) jeste da u svom radu za snimanje koristi analognu tehniku i da je ona smeštena u njegovom sopstvenom studiju u kamenoj brdskoj kućici u centralnoj Italiji. Izolovan i usredsređen na sebe i ne preterano zainteresovan za sopstvenu promociju.

 

Louise John Kroll je australijska multimedijalna umetnica čiji su me albumi Argo i Alexandria opsedali dosta dugo. Bajkovitog izgleda i uvek pozitivne aure, njene ploče su iz dubine duše uvek budile toplinu i emocije i vizuelizovale davno zaboravljene svetove koje smo smelo smišljali kao deca. Čitajuci njene intervjue i istražujući kompletnu estetiku, Louise izgleda kao premeštena iz neke druge stvarnosti, ali nikada neadekvatne -uostalom, ko ne bi živeo takvu utopiju? Da je marketinški svet pravedno raspoređen, samo deo publike Kate Bush, Loreene McKennit ili Kristin Hersh bi Louise proslavio i možda obogatio, ali je ovako samo deo tajne koja se prenosi živom reči. Njeni albumi su imali čudne tokove: izdavani su i reizdavani, uvek linkovani sa kućama kao što su Hyperium ili Projekt (koji ih je distribuirao), da bi na kraju uhlebljenje našli u francuskoj etiketi Prikosnovenie, što je izgleda perfektan dom za nju.

 

Najvažnije za ovaj eksperiment je da su umetnici zadržali identitete, obogatili ih i dali novi bljesak jedan drugome. Na već tradicionalne drones koji obeležavaju ovakav ambijent (neki bi ga nazvali i dark ambient) i koji ovde u skraćenim verzijama tek nagoveštavaju hipnotičko-šamanistički aspekt kompletnog Oophoi, kao sasvim organski produžetak javlja se i bajkoviti i dramatično uznemirujući glas Krollove. Otrcani kliše koji govori da je ambijent u 90 odsto slučajeva već čut i potpuno neinventivan, opšte je mesto koje mantranjem ne dobija na smislu već identifikuje ljude lišene imaginacije, spremne na unapred pripremljena izvinjenja i koji obično, kao izraz svoje osećajnosti, traže odgovore u "limunadama" koje se odazivaju na imena kao sto se Enigma, Adiemus, Era i slično. Za razliku od njih, ova ploča nije ništa mrtvo, već fluidna tvorevina koja traži sasvim kompletnog učesnika. Kao gledanje u sve "side projekte" vode-reke-okeane etc; smiruje, a istovremeno budi kreaciju. Album je nastao tako što je na neke od već postojećih Oophoi matrica Louise smislila tekst i vokalnu liniju, a zajedno su editovali pojedine pesme i oboje doneli po jednu novu. Krajnji ishod je da Oophoi i Louise John Kroll govore o sličnim stvarima drugačijim jezicima. Pesme su privlačne i razumljive - svako zna kada treba da zaćuti.

 

Ova plocča ne nudi "easy-listening" i background za desktop ili wallpaper iluziju, ona zahteva integrisanje u sopstveni modus operandi, ako je čovek spreman da mu posveti vreme. Kao čitanje knjiga. Slušanje kompletnog albuma na potezu PA-BGD-PA uz gledanje sivog/vedrog neba, pustih polja, povijanja drveća i svega ostalog što me je okruživalo, uverilo me je da je pronalaženje ove ploče bio pun pogodak. Nekako s godinama mislim da nas stvari same pronalaze ili da se ništa ne dešava baš slučajno. Samo se treba usuditi. Zato i na ovom albumu pronalazim i sličnosti sa Tangerine Dream (Phaedra), Brian Enom, Harold Buddom, pa preko 4AD (samo do bostanskih bendova) i do jednog od diskova koje uvek nosim u rancu: Natacha Atlas - Foretold In A Language Of Dream. Malo je reći da sam sebi dao više od jednog pozitivnog brojanja. Ovu ploču smeštam kao jedan od dijamanata na krunu prošlogodisnjeg traganja, uz činjenicu da ću je još dugo gledati/slušati. Uglovi iz kojeg se gleda/sluša su razni i uvek daju drugu refleksiju i odsjaj i to je veoma lepo. Hipnotik.

 

Mileta Okijević, januar 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement