RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

St. Andra Thistle - Tartan Army
1) Boards Of Canada - Campfire Headphones (Warp, 2005)
2) Arab Strap - Last Romance (Chemical Romance, 2005)
3) Mogwai - Mr. Beast (Matador, 2006)

 

"U Škotskoj je to drugačije, dođe čovek da naplati gas i onda se raspričate o Ničeu." (Mark E. Smith, The Fall)

 

Škotske grupe su uvek imale posebno mesto u mom srcu, još od herojskih dana panka. Melodičnost, srčanost i iskrenost delegirale su sebe za favorite koji mi i danas znače isto koliko i prvog dana. Od Skids, preko Aztec Camera, Orange Juice, Josef K, pa do artievropejaca u najboljem smislu Associates i Simple Minds, soničnih demijurga kao što su Cocteau Twins, Lowlife, Jesus And Mary Chain, pa do soul-utopija-trudbenika kao što su Gordon Sharp (CindyTalk), Blue Nile, pa do novih kraut pionira Ganger, Telstar Ponies, eksponenata oko Chemical Undergrounda i još nečega što sam sigurno zaboravio. Kao odanom navijaču škotske fudbalske reprezentacije, sasvim sam zadovoljan onim što mi zauzvrat pružaju škotski bendovi i oštrodlaki foksterijeri sa pastoralnih livada i demonskih uzvišenja. Reprezentacija je, uostalom, kao i Franz Ferdinand. Bljesne sa nekim pozajmljenim rešenjima, a plod te senzacije kasnije bude veliko razočaranje. Zato više ne znam ni protiv koga i kada igraju, liga je ono što se računa. Bertie Fogst, Franz Ferdinand?! Skot koji na pančevačkom buvljaku prodaje mebl stof Gordon Scoot McCulloch (za stalne mušterije Macbeth) reče mi da oni ionako nisu Škoti.

 

BOARDS OF CANADA - In Every Dreamhome a Kino Projektor

 

"Što više starim, primećujem da jedino snovi ne umiru."
(Jean Cocteau)

 

ImageBoards Of Canada su duo koji čine dva brata, ali slično Sylvianu i Jansenu (Japan, Raintree Crow, Nine Horses), sa različitim prezimenima iz sasvim drugog razloga. Već postoji dvojac sastavljen od rođene braće (duo Hartnoll iz Orbitala), te BoC nisu hteli da se očešaju o taj kuriozitet. Imali su oni dovoljno ideja da razviju sopstveni identitet i da nam još ponestane vremena da sve ispitamo. Na Mike Sandisona i Marcus Eoina iz Edinburga i njihovo detinjstvo su uticali The National Filmboard Of Canada (otuda i ime), razni vizuelni uticaji koji su ih kasnije doveli do subliminalnih poruka, simbola koji su ih povezivali i odvezivali od raznih uticaja, ljudi i ideologija za tretiranje mozga koje i ne moraju da budu tako bitne. Ili su pak krucijalne, ali ih braća uspešno pretvaraju u mimikriju. Ono što je važnije je da su BoC jedni od bendova čiji nam svaki album pruža vrhunsko zadovoljstvo. Ni Campfire Headphones nije izuzetak. Od samog početka albuma BoC nam otkrivaju svoj sadašnji trenutak možda prijemčivije nego što su neki očekivali. Nikad bliži nečemu što bi bila elektroaudioskulptura nalik na shoe/gaze/dream/pop pandan (shvatiti uslovno), BoC emituju mnoštvo slika koje treba samo povezati. Shvatićete tad da je pred vama ultimativni mentalni dreamscape. Uvek pokušavam sebe da stavim na stranu artista i ne slažem se sa onima koji misle da je ovaj album trebalo da bude malo radikalniji i nepristupačniji. BoC su očito u ovom trenutku veoma zadovoljni sobom, a lepota, bogatstvo i tekstura melodija je takva da bi neka druga grupa ovo razvukla na čitavu karijeru. I to treba poštovati. Uostalom, ako bi ziherašili mogli bismo da ovo možda i svedemo na pripremu za neki sledeći BoC istup gde će zadovoljiti i takve više ultrafanove. Za mene je i ovo sasvim dovoljno da ih svrstam na listu mojih favorita za prošlu godinu. Za sve fanove elektro zvuka, vrhunskog popa i pre svega sjajne muzike. A lista subliminalnih poruka se nalazi na nekim sajtovima, ali i bez toga se ovaj album može slušati u kreativnoj zoni. Albumi Boards Of Canada su mi uvek ulepšavali ne samo dane, već i mesece, godine. Ako već hoćete da učinite nešto subverzivno zamolite da vam puste disk sa albumom u kafiću, na poslu ili na nekoj sedeljci; recite im da je to novi Air na primer; biće ih sramota da priznaju da ne znaju koji je to album, a siguran sam da će se neko već uloviti u zamku. Jednom smo prijatelju snimili Georgie Zanfira na pogrešnoj brzini i uz naslove "ooingi huhiiru ahahclowa", "sweetyseewtsewwsweety brdeee" etc, etc. i predstavili kao album Cocteau Twins bez Liz Fraser. Čovek nije izlazio nedelju dana iz kuće od oduševljenja, što je bila lepa stvar. Da, BoC najavljuju i neku kolaboraciju sa ex Cocteau članovima, što je još lepše. Hipnogogija.

 

ARAB STRAP - Gloomy Glamour

 

"Šampanjac nije glamur, kad piješ vino a zamišljaš šampanjac, e to je glamur."
(Jake - my life story)

 

ImageAhh, Arab Strap. Jedan od mojih top bendova. Ne samo zato što su ortaci sa Mogwai i što im je muzika retko iskrena - već što je i vrhunska. Duo iz Falkirka (zbog njih nikad ne igram na kladionici protiv Falkirka) koji je u svom ispovedanju otišao toliko daleko, da po nekima vređa i granice dobrog ukusa. Jedna prijateljica iz inostranstva mi je pre nekoliko godina pričala da je bila veoma razočarana, jer je Aidan na koncertu svakih 20-ak sekundi govorio fuck i slicno. Jebi ga. Možda je to čista projekcija, prepoznaju se pa ih još i više boli. Nebitno, samoispovedne priče o izgubljenim ljubavima, prevarama, lažnim očekivanjima, bolu kao jedinom sigurnom i neodvojivom sastojku života i na ovom albumu su prisutne i uvijene u oblandu koju su mesili i The Fall i Joy Division pored ostalih, ali Arab Strap ostaju raspoznatljivi i to je prava istina. Sve što se čulo na ranijim albumima, prisutno je ovde i jednostavno ne želim da se to ikada promeni. Jedino što me brine je što nikada neće postati veliki na način na koji se neke zvezde alternativne muzike to postale. Ne verujem da bi se izmenili. Arab Strap su kao prijatelj ili devojka koji su vam veoma dragi pa se na nekoj žurci napiju i krenu da laprdaju, lupaju i iritiraju, a vi se prvo smejete, pa crvenite, pa ih nekako izvedete odvedete do kuće i izludite, a sutradan se volite još više. Na jednom od prošlih albuma je završna stvar bila "Hello Sunshine", jedna od najdirljivijih pesama koje sam ikad čuo, a ovaj se završava sa "There Is No Ending" svetlom u moru beznađa. Da li Aidan u to veruje na duže, da li je to otvorena objava rata širini i dubini ponora ili samo momemnti dok ne počne da piše novu pesmu - nije ni bitno. A Beatles trube? Posveta ili ironija - najnebitnija stvar uopšte, na ovom svetu. Arab Strap!!! Tonik.

 

MOGWAI - Emporer New Clothes and Bones

 

"Nije baš neophodno da se uvek složim sa onim što mislim."
(Andrew Eldritch, The Sisters Of Mercy)

 

ImageI na kraju 'Gwai! Priznajem da sam mogwaista do srži i mislim da nikakva magična moć, čak ni pisanog slova ne može da dotakne brilijantnost ovih doppelgangera huliganske grupacije Celticovih navijača. Ponizno priznajem i da me je nekoliko godina brinula činjenica da ih je Alan Mcgee preuzeo i počeo menadžerisanje. Čovek koji je zaslužan za Creation i stvaranje legendi od imena kao sto su My Bloody Valentine, Ride, Jesus And Mary Chain i Slowdive, ali isto tako nepovratno sklon gafovima kao što su Oasis, bacanje House Of Love na major etiketu, rasprodaju Creationa i bavljenje politikom koje je učinilo nezamislivo: da Bono Vox ne bude shvaćen kao kompletan diletant (da, znam. tesko je u to poverovati, ali...). Elem, isti taj McGee je dugo vremena najavljivao da će novi Mogwai napraviti pravu revoluciju, postati novi i/ili nadmašiti čak i čuveni MBV "Loveless". Avaj, uvek sam bio "Isn't Anything" čovek, ali tražiti novi Loveless - to je van svake pameti. Uz to računao sam da će to samo obezglaviti bend, a opet napuniti glave nekim drugima. U jednoj imejl prepisci sa verovatno najvećim Mogwai entuzijastom Robom Strongom (vlasnikom fantasticnog neoficijelnog sajta "Bright Light") upitao sam ga da li je čuo album Mr. Beast i da li je zaista toliko dobar¬? Odgovor je bio - "da, i još jednom rečju da". Kakav Loveless - bez obzira na genijalnost ili slično, 'gwai su kategorija za sebe. Tako ovaj album treba posmatrati. Činjenica da sam sasvim nekritičan kada su ovi ljudi u pitanju, nije uopšte bitna za krajnji ishod ovog pisanija. Oni su tsunami iz Glasgowa i divlji plamen i prodorna radost i sopstvena smirenost. Jednim potezom slično onim iluzionistima koji operišu na živo, hvataju vam organe i mešaju životne sokove u svom vaspostvaljenom ritmu, a nekad bogami i istovremeno. Kolerik, sangvinik ili šta god već. Nebitno, rezultat je Mr. Beast. Ono što je bila formula koji su mnogi sledili: lagano-brzo-ubitačno-lagano-rastrojeno nije napušteno kao što su Stuart i ekipa najavljivali. Samo je sve sabijeno u kraću formu, ali istovetno (da ne budem pompezan) onostrano. Kao što rekoh, (t)ko bi rekao da će casual ekipa sa Celtic nekolikoka praviti ovako divnu i dirljivu muziku, bez obzira šta je vaš pojam o lepom i dirljivom.

 

Album otvara "Auto Rock" sa klavirskim motivom koji se razrađuje u jedan veliki uvod za ceo album. Bubanj, kao ratnički zov, poziva na okupljanje. "Glasgow Mega Snake" je već tipična 'gwai odvažnost sa sve gitarskim slojevitim kaskadama. "Acid Food" je polurobotizovana mantra oko kojeg se vrti slide gitara i vokal koji izdaleka priziva čuvenu Guns'n'Roses "Don't Cry" obradu sa jednog od Peel Sessiona. Slušajući pre nekoliko godina B. Fleischmanna sa "Welcome Tourist" pomislio sam da će neka od Mogwai stvari završiti ovako. "Travel In Dangerous" je Young Team u malom i to je sjajno. Levitacija. "Team Handed" je stilska vežba, tek toliko da pokaže za šta su sposobni, onako žmurećki. "Friend Of the Night" će, nadam se, naći mesto na svakoj od beskonačno pravljenih 'gwai CD-R kompilacija koje se, inače, menjaju svaki mesec. Klasik. "I Choose Horses" je, maltene, kolaboracija. Čuveni Craig Armstrong, koji je radio i sa Massive Attack i sa Blue Nile, klavijaturama pravi ugođaj za skoro spoken word Tetsuya Fukagawa iz japanskog hardcore benda Envy, koji je inače potpisnik 'gwai etikete Rock Action. Na momente mi se činilo kao da čujem Sonic Youth umiksovane sa Bowiejevim albumom Low. Album zatvara "We're No Here". Da l' da kažem klasičan Mogwai komad psihotičan, taman koliko i romantičan? I to je to, a čekanje je već počelo. Mogwaia nikad dosta. I da rezimiram. Mr. McGee nije bio u pravu - Mr. Beast je Mr. Beast. Kada ga preslušate shvatićete zašto će ovu ploču voleti svi od NME, Plastelina, grupa Mono, The Cure, Explosion In The Sky, pa do Kerranga. R U still in it? How yes no! I to više nego ikada! Mogwai su opet napravili ploču koja želi sa publikom otvoreni i iskreni dijalog, a istovremeno nudi na usvajanje već znanu floskulu: "zadrži i daj dalje". Drop-kick ili smeč. Nevermind.

 

Mileta Okiljević, januar 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement