Profil: Saša Obradović, književnik i diplomata

Istorijska egzibicija

Nakon odlične zbirke pripovedaka "Ulazak u zamak", beogradski izdavač "Stubovi kulture" objavljuju i prvi roman Saše Obradovića "Mardijan je najzda mrtav". Glavni lik ovog misterioznog romana evnuh Mardijan je, u stvari, epizodista čuvene Šekspirove drame "Antonije i Kleopatra". Mardijan pripoveda priču o svom životu koji je proveo u senci ove velike ljubavi. Baš kao i u prvoj knjizi, Saša Obradović, rođen 1968. godine u Valjevu, po profesiji pravnik, nekada sudija a danas diplomata u rangu prvog sekretara ambasade Srbije i Crne Gore u Hagu, inteligentno se poigrava mitom i pravi duhovite povesne egzibicije.

Šekspir je Mardijanu dao epizodnu, a Vi ste mu dodelili glavnu ulogu. Čime Vas je kupio ovaj lik?
- Kada ga je Kleopatra upitala da li u njemu ljubavi ima, odgovorio je potvrdno. To me je navelo na razmišljanje: koga bi mogao da voli jedan evnuh, ako ne ženu kraj čijeg je trona provodio dane. Bila je to simpatična ideja - Mardijan, kastrirani rob, boriće se za naklonost fatalne kraljice sa najmoćnijim muškarcem tog surovog doba - rimskim trijumvirom Markom Antonijem. Unapred osuđen na neuspeh, Mardijan će ipak uspeti da umeša prste u neke događaje i da tako utiče na istoriju. Na kraju, jednako nezadovoljan, zapitaće se šta mu je trebalo da se u loše vreme nađe na pogrešnom mestu.

Zašto baš priča o Antoniju i Kleopatri?
- Ta Šekspirova drama pleni modernim senzibilitetom, bogatstvom karaktera svojih nesrećnih junaka i kompleksnim prikazom njihove ljubavi, koja nije nimalo idealizovana. Često na uštrb dramatike, Šekspir je verno sledio Plutarhov istorijski tekst, napisan, zamislite, više decenija nakon Kleopatrine smrti. Pri tome, izgleda da je Plutarhov glavni izvor bilo sećanje njegovog dede, koji je nekada živeo u Aleksandriji. Pa se otuda možemo s pravom zapitati gde je tu istorija, a gde počinje mit i, naravno, umetnost...

I nakon Vaše prve knjige imao sam utisak da u istoriju ulazite kao u avanturu...
- Ironijski odnos prema istorijskom tekstu, otkrivanje globalnih "zavera", fingiranje istorijskih činjenica - mislim da je to onaj zabavni duh po kome će ostati upamćena književnost našeg vremena. Ovo je doba perverzije, posle rasula. Ne verujem u realizam u književnosti. Mada sam imao privilegiju da živim neobičnim životom, smatram da savremeni pisci svoje iskustvo treba da crpe iz literature, a ne iz života.

Mnogi slavni pisci radili su na mestu na kome Vi sada radite. Kriju li zidovi ambasada misterije i potencijalne književne teme?
- Šta sad da kažem? Ovakvo pitanje traži maštovit odgovor, a nemamo reference. Šta da fingiramo? Ili da idemo u svet žanrova? Možda, horor... Na primer, novi diplomata dolazi na službu, posle pada režima u svojoj zemlji, osvrće se po strogom salonu ambasade, sedne za svoj radni sto, nehajno ivicom šake obriše prašinu, otvori prvu fioku i na svoju prepast, ugleda... Neka sad svako zamisli šta!

Mića Vujičić