Dnevnik putovanja

Dnevnici iz Bunkera

1.

Kad bi zaborav bio samo pitanje veštine, ja bih neprekidno vežbao. Makar i da nisam talentovan, sve vreme, koje imam u izobilju, žrtvovao bih. Ovako, grejem se u koži tvora koji je jednom zalutao u ovaj bunker i crko od starosti. Smanjio sam se i gotovo da me nema. Usta su mi srasla, a i jedva da vidim. Kraj je zime, a ja imam samo jedno oko i predosećanje. U paučini koja visi sa zidova bunkera, u providnim jajašcima koja je tu izleglo jutro, drhture zameci nekih novih čula. Simfoniju koja nosi ime reke koja se odavde ne vidi, ali se čuje i miriše, već su čule i ptice i vodozemci, već su je mnogo puta reprodukovale modre biljke koje se spremaju za povratak mora. Ovde će biti koralni sprud i ništa se neće raspoznavati od svega što se sad vidi. Za ovom pustoši žudeće neki tropski pesnik budućnosti. Učiniće mu se, kad pijan zagazi u tople vodene struje koje će ovuda prolaziti, da je sve oduvek onako kako on vidi. Biće karnevala. Biće toplo, Tropski Božji Sin nosiće šareni šorc i na raspeću, svom u toplim bojama, izgledaće kao surfer koji se pomirio sa silom gravitacije i spremno pada pod talas tirkizne boje. Ne vidim sebe.

Eno dvoje, na dolmi. Njega poznajem, godinama ovde prezimljuje, ne više tako mlad, ali, svakako vešt. Ona je mlada i prelepa. Hodaju sporo. On češće širi krila, kao da će uzleteti, ali, znam ga, samo se šepuri. Ona je laka i posmatra ga zaljubljeno, za razliku od njega, može da uzleti uz najmanji napor, čini se, eto, da uopšte i nije nogama na zemlji, kao da je vetar drži na travku iznad blata. Osvajaja je ili odbija, nije jasno. Čas sigurno podiže kljun u vis, čas sklanja glavu od vetra i gleda u stranu. Ona mirno hoda uz njega, snežnobela. Ptice nisu ljudi.

Jedan slon, pogledom Andrea Malroa, preseca ravnicu na pola. Vreme je za sećanja. Oh, ne! Kao u baš toj budističkoj priči, slon dugo stoji nepomičan, kao raspuklo stablo vrbe, kao izjeden sav, iznutra, od mrava. Jer, slon je najmudrija životinja od svih, on je jedini koji se seća svojih pređašnjih života. Kad mu navru uspomene, on zamre. Stoji i diše, ali, ovo drugo se i ne čuje. Kao da ga je ravnica, odjednom, presekla na pola,

PONEKAD, ZAUSTAVIM SVOJE DISANJE I UDUBIM SE U TUĐE, ZAČUDI ME KOLIKO TOGA IMA, ŠTO DIŠE

Ovaj sam zapis zatekao jednog jutra na zidu, u bunkeru. Nisam ga ja napisao. Nisam bio ni pijan, ni bunovan, ni otrovan, pisalo je baš tako. Niti je rukopis moj. Niti je misao moja, mada, dugo mi se činilo da jeste, Nečija veština da se sa mnom našali na takav način bila je vredna pažnje. A, kako je ušao taj stvor. Nečujno. Nevidljivo. Neopipljivo i bez traga u mirisu. Nije narušen sklad svetlosti, otpaci su na svom mestu, leševi letnjih buba i sasušene posteljice larvi koje su odavno odletele stoje kako su i stajale. Ipak, neko je bio.

Vreme ne leči ništa. Barem, ne u ovoj močvari, ne na ovakvom svetu. Ni u Dolini Smrti, ni na Rtu Dobre Nade, nigde. Pamćenje ne prestaje. To više nije stvar veštine kojom budistički narator tka relikviju svojih ubeđenja, nije veština, uopšte. Pamćenje je stanje, Večnost zavisi od njega. Kad na svetu budu živeli ljudi koji se više ničega neće sećati biće to kraj večnosti. Tako nešto neće nastupiti. Prosto, sve što sad gamiže oko bunkera, sve što živi daleko odavde, sve što leti, puzi i rovari, svaka svest, taman i ona koja ne služi ničemu do skupljanju i širenju, ona od koje zavisi pokret, kao kod meduze, sve to pamti i prenosi. Strašno je što se sadržaj pamćenja ne može birati. Pamti se sve i kad nema šta da se pamti. Zvukovi, svetlost, toplota, žmarci, znakovi bolesti, dodiri, boje, reči koje bude određenja osećanja. Slike, pre svega. Arhislike. One se sanjaju. Od njih se oboljeva i ozdravljuje. A, sve na oči ulazi.

Da tamo neka pramajka nije zaklonila rukom pogled detetu, ko zna šta bi danas pamtio. Da mu nije zaklonila rukom pogled tu, već tamo, opet, ko zna šta bi pamtio sad.

A, pramajka je sve to činila iz najbolje namere. Ona je znala da se slike prenose, iz života u život, iz vremena jednog u vreme drugo. Arhislike.

MRAK, TO SU SENKE

Video sam. Ovog puta mi nije promakao. Tajni gost. Šaljivdžija. Pretvoren u bunkerskog pauka, bdio sam i dočekao. Gledao sam je dok je pisala, brzim potezima. Očigledno, trik je uspeo. Nije me bilo na postelji, ona je mogla da očekuje da ću svaki čas naići "iz nepoznatog pravca", četiri reči i gotovo! Osvrnula se, kao da me se uplašila, dugonogog i budnog, raskrečenog i na zidu. Polako je izašla. Bilo je to najlepše stvorenje koje sam video.

Na mnogo me je stvari podsetio taj pogled. Uglavnom, nisam uspeo da se setim ničeg spasonosnijeg do pogleda koji sam jednom već video. To stvarno nije vodilo nikakvom spasenju. Još jednom, pobedilo je sećanje. Dok sam se spuštao niz paučinu, nit je pukla. Dočekao sam se na leđa i duboko uzdahnuo. Tako je dobro biti čovek.

Setih se pramajke. Ta njena ruka, kojom je branila zlu da kroz oči uđe, bila je važnija od svake druge ruke. Sto muških ruku koje mogu da ponesu oružje ne vrede toliko.

Ta njena ruka, kojom je branila zlu da kroz oči uđe, bila je važnija od svake druge ruke. Sto muških ruku koje mogu da ponesu oružje ne vrede toliko...

("Severni bunker", broj 10, avgust 2002.)

2.

Crvi vrve. Led se otapa. Samoljubivo i sporo. I kao što oni nevoljno odvajaju svoje usne otvore od toplog anusa, tako se i on presavija u kapi, odlaže neodložno, povraća vodu i omekšava oko svega progutanog. Kao u Sibiru. Proleće dolazi sa otapanjem, sa razotkrivanjem studne perine iz koje vire noge, ruke ili njuška. Meso je modro. Gladni gačci i vrane svlače golu kožu. Već dugo žvaćem svoj zub. Doleteće ptice kao i hiljadu puta do sada. Stepa će zakreketati. Leto će biti užasno dugo i toplo. Opet će zolje napadati i hraniti se mesom. Ovo bi mogla biti dobra godina za senke. Vetar. Krečenje.

Iza šume koje više nema, savija put. Odande valja očekivati da će doći. Na konjima koji umiru od gladi. Sa licima sivim i izduženim. Jahaće od nekropole do nekropole. Ubijati hladno svakoga ko pokuša da stane na njihov put. Neće ih zanimati nizakakva civilizacijska dostignuća. Proveriće ispravnost vode u arterskim bunarima. Porušiti nove i podići stare mostove. Sazidati osmatračnice na pravilnom rastojanju jednu od druge. Oteti sve što im se učini korisnim i nedostatnim u nameri da ovde načine siguran prolaz. Kad odu stari, doćiće novi. Obnavljaće snage. Neće nikoga saslušati osim u cilju ispitivanja. Biće pobuna, ali nijedna neće uspeti. Sve će ih ugušiti i dugo vladati. Na mom bunkeru podićiće osmatračnicu. Ovo mesto, i sve što se odavde da videti unaokolo, zvaće Prolaz. Tako će biti. Niko od sada živih neće dočekati kraj njihove vladavine. I u tome nema ničeg strašnog. Oni tačno znaju kuda i zašto jašu. Služi ih vreme, pokorava im se prostor. Možda će njihovi zakoni biti boji. Možda će obnoviti šume. Možda će biti mudri vladaoci. Kad pogledam niz put koji savija iza šume koje više nema, meni srce prosto zaigra.

U daljini, svetle sićušnim tačkicama, tela šinobusa u svom strmom puzanju. Ne vidi se nijedan putnik, nema nikakvog traga, ni sluzavog, između njegovog i mog pogleda. Ne vidimo se, ali vidimo. Ne postojimo, ali strepimo. Ogromni soko survava se u letu, obrušava na mrak ispod kojeg nije ledina. Tamo je sad dubok klanac. Odande, posle nekog vremena, čuju se pisak i cijuk. Odluka noći je da svakom strahu ponudi utočište. Oprez ne spava tu. On voli topla, osvetljena i mesta na kojima se uvek nešto može čuti. Ako nijedan drugi zvuk onda tek otkucaji srca. Ta su mesta samo prividno sigurna. Lažno bezbedna. Onaj krupni soko predvidljivosti u čijim kandžama izdiše glodar moje male nade, sad preleće iznad njih. I nevidljivi putnik u šinobosu ima jednu takvu. Malu nadu. Između strepnje, poznatog osećaja koji ima svaki povratnik u poznato i osvrtanja na pređeni put, on ne bira. Čeka da ga umor osmisli. Šinobus ravnomerno trucka na spojevima šina. Jedan udisaj, dva spoja. Jedan izdisaj, jedan spoj. Spava.

Savest je po karakteru pijanac. Buđenje joj teško pada. Gledam kako ubijaju pse. Doveli su ih u kavezu. Psi ništa ne shvataju. Besni su, ali su skomolali. Prethodno su ih tukli motkama. Oni manji, sa manje ožiljaka na telu, još uvek glasno laju. Istovaruju ih na ledinu. Nijedan ne može da pobegne. Svi zajedno, ne mogu da sastave četiri zdrave noge. Onda ih dovršavaju. Neke motkom. Neke vilama. Grozd psećih glava laje iznad male humke od prebijenih tela. Onda se pokupe i odu. Uvek isto. Jedan se osvesti i onda laje do smrti. To se ne da trpeti. Dođe mi da se izvučem iz bunkera i dokrajčim ga. Šta radi savest kad nije budna? Spava. Da li sanja? Ne. Kad nije budna, ne postoji. Kad spava? Zašto se budi? Šta je budi? Kako se neguje savest? Šta podrazumeva brigu o savesti? Zbog čega je dobro imati savest? Koja je savest laka za održavanje? Čime se hrani savest? Da li svaki čovek treba da poseduje savest? Postoji li omiljena vrsta savesti? Koja je savest izdržljivija? Nežnija? Traži li savest negu? Koja savest pravi manji krtog? Mogu li se savesti razvrstati na one koje više ili manje vole decu? Koje se savesti mogu ukrštati? Kako nastaju nove rase savesti? Da li je savest oduvek išla uz čoveka i bila mu od pomoći? Da l' se savest može jesti? Da l' savest zbilja može da se oglasi? Onda, konačno, utihne i taj poslednji.

Onda sam sanjao čoveka sa psećom glavom. On mi je rekao: "Ne plaši me se. Ja sam tvoj prijatelj. Potrebna mi je pomoć. Sakrij me kod tebe, u bunker. Jure me!" Ko te juri?" Ljudi sa mozgovima besnih pasa!" "Ne mogu", rekao sam. "Oni mora da su strašni. Oni bi i mene rastrgli". Mirno se složio sa mnom. Razumeo strah. Stajao ispred bunkera. "Što ne ideš sad?!" Požurivao sam ga. Onda je zadigao bradu i pokazao mi ranu na vratu. U njoj je vrvelo od crva. "Nemam više snage. Izgubio sam i najmanju nadu. A, i otoplilo je. Nek dođu. Ako im se ne nađem na putu, možda me i ne primete. Ležaću tu, ispred bunkera i sunčaću se... Čuvaću te." Onda se spustio na zemlju, trepnuo, zevnuo, oblizao se i zadremao.

"Severni bunker", broj 11, jul 2003.

3.

Ovo su dani kada mrtvi obilaze žive. U mimoletu, oni se stiskaju oko stambenih zgrada, ulaze u haustore, obilaze dvorišta i bašte. Vraćaju svo cveće i bilje kojima su obasuti u poslednjoj godini. Oni su preteča svih vesnika proleća.

U bunkeru, kao u pozamašnoj kritskoj amfori koja je sa čitavim tovarom maslinovog ulja i trgovačkom barkom potonula pre mnogo vekova na dno mora, dremam ušuškan i grejan svojim pipcima. Oluja nanosi kišu kroz otvor, odjekuje vetar i kapi koje se lepe na čelo kojim virim iz svog suda sad su lažnan znoj, nečija tuđa muka na mom pomirljivom licu. Jer sud moga usuda drži me najbolje što ume. I nije mi do praznog leleka. Čak me ni tama u kojoj je sve zamrlo ne izaziva da se pomaknem. Ni glad. Uvek sebe mogu da zavaram da je ono što na jeziku ostaje dok ližem svoje leglo, suvi ostatak blagodatne tvari. Sve je bilo ugovoreno, osim oluje i lošeg vremena. Nalik onome što spolja duva i pada. Nenaručene nesreće, one što se dogode po volji nekog višeg bića, deo su predplanetarne tradicije. Ono što je nesagledivo ne znači nužno da je svo od tuge. Možda je ovaj bunker pre kosmička lađa, potonula u talas čestica koje su se pomešale a potom zarobile međusobom u poredak. Sad sam, dakle, zaliven kosmičkom smolom, bezbedan u okamenjenoj kapi, polegnut u posudu na podu svemirske lađe koja pramcem viri iz dna. Ako je bura večiti priziv uspomene na ljubav koja se jednom dogodila, onda je potonuće smirujući osećaj razočaranja bez kojeg nikakvog poretka ne bi ni bilo. U šta tonu mora, mučiće me sve dok ne osetim glad. A, onda ću nevoljno napustiti šupljinu i propuzati suvim dnom. Obložen krvlju masline, moj želudac vari sve. I one čak, koji verovatno manje brinu, ali više vole nego što ću ja ikada umeti.

Zbog koga bi se, uopšte, pravile čitke i precizne mape ovoga pod čime, oko čega, na čemu i kuda se krećem ili mirujem. Savršeno sam siguran da zvon koji podseća na upokojenje, a koji odjekuje ispod zvona tako tačno u pravilnim intervalima da bi se po njemu mogao navijati sat, ne dopire do ušiju smrti. Život ga čuje i posle nekoliko trenutaka koji ga drže setnim pred slikama koje naviru, on već nastoji da ga savlada. Odjednom, zvona drugačije zvuče. Kao džez trio, kao dečija pesma koja u šaljivom nabrajanju pomaže onome koji je peva da prvi put savlada neki glas i izgovori samo naizgled teško izgovorljivu reč. Sve reči koje su zaista bile bitne a koje nisam izgovorio nikad mi se nisu činile teške za izgovor. Uvek je teži bio njihov smisao. Isto je sa mapama. Kad sklupčan u ljušturu, otvoriš neki atlas, ti očekuješ da će se u legendi naći neki simbol. Znak ljuskara. I čitava mapa biće prekrivena tim simbolom. Ali, sebe nalaziš nepogrešivo, jer, on je štampan preko simbola bunkera koji je baš tu u toj bledozelenoj oblasti gde kratke, iskidane crte, te plave brazde slične tragovima mačijeg grebanja nagoveštavaju nestalno prisustvo podzemne vode. Ali, takvih mapa nema i to je setnije od zavisti prema nekom, makar i najmanjem ostrvu u okeanu. Bitnije mora biti postojanje onoga što isprva podseća na izvor spasenja. Iako, mnogo je verovatnije da će sve drugo na toj mapi spasti život brodolomnika nego stenoviti sprud usred okeana. Osećanja koja se bude kad pogledaš na neki deo mape spasonosnija su od saznanja da čvrstog tla ima i tamo gde nikad ne bi očekivao da postoje. Nadaš se da te još uvek ima i da će te uvek biti na svakom mestu gde si se makar na tren zadržao. Još jedna stvar govori o tome koliko su mape nepouzdane. Niko od onih koji su me istinski tražili nije me po mapi našao i nikog od onih za kojima sam istinski tragao nisam po mapi pronašao. Tako je. Na to me podseća posmrtni zvon. Možda ono zvoni za mnom ali do smrti ne dopire. Ako smrt ima uši, ona ih ima da čuje tvoj zvižduk, a ne hladni odjek ispod izlivenog metala. Jer, ni njoj ne trebaju mape. I ona to radi na starinski način. Ne zanima je odakle dolazi zvuk već gde jeste život. Gluva i brza, ne bira po sluhu. Tako, prvo umiru najživlji, a poslednji oni koji su već odavno mrtvi.

Kako to, da leteći u tolikom jatu, praveći brze okrete, propadajući i izvijajući se uvis u vazduhu, nijednom ne dođe do sudara među pticama?

Jednom ću se protegnuti, podići ruke u vis i odići bunker od tla. Zid će se na donjim krajevima pomaći, odvojiti od zemlje uz zvuk sličan onom koji sledi posle dugog poljubca, kad se razdvoje usne dva bića. Potpuno različita bića koja ne bi smela da se ljube jer ničim ne može da rodi njihova ljubav. Protivprirodna i nečista, a ipak nešto stvara. Prostor. Ovo trodimenzionalno stanište. I kako sam odavno istrebio zmije i glodare ne mogu reći da ga baš sa mnogim stvorenjima delim. Ako je uopšte moguće deliti nešto do čega ti nije stalo, nešto što je svud oko tebe a nimalo ga u tebi nema. Ipak, radi se o mrtvom produžetku, o mineralima, krečnjačkim naslagama i beživotnoj mešavini najrazličitijih delova zemljine iznutrice. Staništa postaju ljušture, automobili oklopi, mlazni motori umesto krila. Pretvoren u deo monstruozne naprave, čovek je raspet između dve konačnosti. Svoje i konačnosti materijala. Ne sluteći nepredvidivost nijedne od pomenute dve, on je setan kadgod začuje glasnije otkucaje srca u grudima. Jednom će doći neko i zateći sve ovo pusto i bez života. Na sedištima zarđalih automobila, zaustavljenih zauvek na putevima, pronaći će suvi ostatak čoveka. Gle, to isto je i u ovim čudnim prostorijama, na stepeništima, gdegod se mrdneš. Poznati hemijski sastav. Veoma važan deo svega što je nekada, sudeći po obliku i izgledu, letelo, jurilo drumovima, plovilo. Ako, jednom, podignem ruke u vis, i dogodi se da pomerim bunker, odignem ga od tla i čak uspem tako da načinim nekoliko koraka, biće to dovoljno da se dogodi veliko čudo. Ako, pri tom, uspem da ga oborim na stranu, izvrnem naopačke i izvalim se u njega mrtav, jer, od tolikog naprezanja teško da ću ostati u životu, eto još većeg čuda. Zidovi koji me okružuju biće okamenjeni ostatak oklopa džinovske kornjače. One kojoj sam bio srce i mozak.

Mačke urlaju i pare se. Post. Post coitum. Porod. Nešto krilato sleće. Proleće.

("Severni bunker", broj 12, jun 2004.)

Uglješa Šajtinac, prozaista, dramski pisac, crtač stripova, pevač, profesor...