Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (16)

Pusti pesme, čuvaj zdravlje

"Pa ti si kao Vudi Alen" , reče mi M.V. nakon završetka snimanja televizijske emisije u kojoj sam promovisao novi roman. Iako me je izdavač savetovao da se držim teme i što jasnije i razgovetnije predstavim knjigu, novinarkina mini-suknja - "koju je obukla samo zbog njega", pričao je kasnije svima M.V. - odvukla mi je pažnju. Umesto da odgovorim na vešto sročena pitanja o poetičkim modelima zastupljenim u mojoj prozi, počeo sam da vezem o makedonskoj folk pevačici, bivšem mužu Lepe Lukić, nekom tipu koji je pobegao iz zatvora i još jednom koji je zatvor izbegao jer je bio doušnik tajne policije. Svi su oni, tokom bensedinskih devedesetih, bili moji sustanari, ali i književni junaci. Povukao sam tanku nit između stvarnosti i mašte, ali dovoljnu da se čitalac o nju saplete. Novinarka umalo da padne sa stolice, kamermani su se hvatali za glavu, a M.V., sakriven u mračnom ćošku studija previjao se od smeha.

Srećom pa me novinarka nije zamolila da prokomentarišem sukob između pisaca stvarnosne proze i postmodernista, počeo bih da joj pričam o statistima obučenim u uniforme pravih esesovaca, koje sam jednog jutra ugledao s prozora svoje studentske sobe, kako čuvaju stražu ispred oronule zgrade na Savamali i o razbarušenom reditelju koji viče: "Maknite onu budalu s prozora, ulazi nam u kadar!". Prethodnog dana sam, na drugoj televiziji, voditeljku emisije o kulturi pitao zašto je ćasa na stolu u studiju prazna i prašnjava, da li želi da skoknem do prodavnice i kupim kilogram mandarina kao rekvizit. Neće mi biti teško, pretpraznična je atmosfera, nekako bismo se lepše osećali pričajući o književnosti ispred korpe sa mandarinama. Umesto agruma, u metalnu ćasu je završila moja knjiga.

Između snimanja za televizije, stigao sam da održim i književno veče. O mojim knjigama je govorila V.G.P., izuzetna teoretičarka književnosti i poznavalac svetskih literarnih trendova. Iako je postavljala složena i pametna pitanja koja su iziskivala isto tako složene i pametne odgovore, ja se nisam dao: počeo sam da pričam o Arkanu, Milošu Šestiću, Mir Jam, Hadži Draganu Antiću i drugim pitoresknim personama o kojima niko ne piše romane iako u Srbiji ima pisaca koji bi to umeli valjano da urade. Na kraju književne večeri ispričao sam anegdotu iz vremena dok sam služio armiju u poslednjoj klasi JNA, želeći njome da ilustrujem značaj i opasnost "komunikacijskog šuma" u savremenoj književnosti. Oficir zadužen za informisanje u bihaćkoj kasarni naredio mi je da organizujem "koreografiju" povodom 22. decembra, Dana JNA. Vojni orkestar je svirao prigodne numere, a ja sam između njih govorio poeziju, i to ne bilo koju nego onu koju sam svojom rukom napisao. Dok sam se ja unosio u recitovanje, vojska je gledala u mene kao telad u šarena vrata. Nakon priredbe, uđe u moju spavaonu vidno uznemireni desetar-kuvar, kao od brega odvaljeni Crnogorac, i počne da me grdi: "Zar ti, tako jadan i metiljav, da govoriš takve pesme! Mora da se pesnik prevrnuo u grobu, sramoto jedna!" Tad shvatih težinu istine koja se uči iz čitanki i lektira: dobar pesnik je samo mrtav pesnik! Zbog onog kuvara i danas mi klecaju kolena, umalo da mi odvali glavu zbog loše interpretirane poezije. "Pusti pesme, čuvaj zdravlje", reče mi Đ.Đ. jednom prilikom. Zbog njega sam i prešao na prozu.

Književne večeri i nastupi književnika u medijima imaju malo publike. Nije to ni toliko čudno. Mnoge televizije nemaju emisije iz kulture, a one koje ih imaju, emituju ih u vreme kada pošten svet spava. Ako ste vlasnik elektronskog medija, prvo što će vam reći prodavci oglasnog prostora je da otpustite urednika za kulturu. "Sednu kritičar i pisac i drve pola sata, a niko ih živ ne razume. Pa ko će da se reklamira u toj emisiji? Ko će, uopšte, da kupi knjigu kad je tako predstavljaju? Pisci moraju postati medijski zanimljiviji", zaključi, s pravom, atraktivna voditeljka u mini-suknji.