Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon

"Rukopis nađen u Saragosi" Jana Potockog

Kada bolje razmislim, o umetnosti prerušavanja i iskošenom govoru najviše sam naučio od Rablea, Sterna i Potockog. Zbog njihovih Gargantua, Pantagruela, Tristrama Šendija i Alfonsa fon Vordena poverovao sam u to da jedan tekst može imati nebrojano mnogo lica. Još uvek sam opčinjem maskama koje može da nosi jedan tekst. U mom intimnom rečniku je raskrinkavanje jednako pažljivom čitanju.

"Rukopis nađen u Saragosi" poljskog grofa Jana Potockog (1761-1815), iako pisan na isteku 18. veka, i dalje uzbuđuje čitaoce svojom (post)modernošću. Potocki - književnik, avanturista, arheolog i etnolog - za života je bio poznat po čuvenom letu balonom s gospodinom Blanchardom. Još uvek nisam pronašao objašnjenje zašto je pao u depresiju i izvršio samoubistvo 1815. godine.

U "Rukopisu nađenom u Saragosi" pratimo avanture vojnika Alfonsa fon Vordena, koji luta Siera Modenom u Andaluziji i, usput, ispreda priče onih koje sreće usput. On je mladi španski oficir na proputovanju kroz oblasti punih duhova, vampira i svakojakih bezimenih užasa. Alfons ignoriše savet da ne ide kroz tu oblast, a on, kao za inat, krece na put sa dvojicom sluga, koji ga već na početku romana napuštaju i ostavljaju samog u pustoj i polusrušenoj krčmi. Rekli bismo: mladost-ludost. Možda zbog toga što nije večerao, ali te noći on usni prvi od mnogih bizarnih snova prepunih vizija koje se ponavljaju kroz ceo roman (Potocki je pravi majstor da poveže lukavstvo jezika i lukavstvo sna.) U tim snovima se pojavljuju dve prelepe sestre, Mavarke, koje, ni manje ni više, nego tvrde da su mu rođake. Ipak, pre će biti da su one prilike oživelih leševa dvojice bandita, obešenih na vešalima koje je Alfons na putu video. Kakvu menažeriju likova stvara Potocki i ko sve ne tumara stazama i bogazama romana: ludaci, razni banditi, Cigani, dosadni pustinjaci...

"Rukopis nađen u Saragosi" je sličan Bokačovom "Dekameronu" ili Pričama iz hiljadu i jedne noći: svaki numerisani dan se sastoji od priča unutar priča koje su povezane likovima. Potocki je erudita i lako pevezuje antičku legendu o Lamiji sa gotskim hororima, a šta tek reći o erotskim epizodama: Alfons stalno vidi sebe u krevetu s dve rođake, koje su, da napomenemo i to, na početku romana nosile pojaseve nevinosti, a već na polovini knjige su ih se otarasile. Šta je Potocki hteo da nam kaže u pripovesti o incestoidnoj lezbejskoj vezi među sestrama? U romanu nema "masnih" detalja, čitaocu je po volji koliko će se u mašti razmahnuti.

Grof Potocki, na kraju krajeva, svim misterijama i avanturama daje prosto objašnjenje lišeno fanastike i samo će onaj bez imalo smisla za prerušavanje reći da je on "upropastio" sopstveno delo time što je pokušao da ga "objasni". Nije li takvo konačno piščevo rešenje nekakvo "duplo dno" pripovesti? Da li je piščeva namera bila da nam pokaže da ne opažamo razgovetno čak ni ono što nam se čini jasnim kao Sunce? Zbog toga volim ovaj roman: ma koliko puta ga čitao, svaki put se izgubim u priči, pronalazeći izlaz na najneočekivanijem mestu.

I još da napomenem jedan simpatičan podatak: Potocki u "Rukopisu nađenom u Saragosi" pominje običaj da se u Srbiji peva uz gusle. I posle neka neko kaže da Potocki nije postmodernista i naš savremenik! Prosto se nameće pitanje: Da nije ta grofova Andaluzija svakojakih užasa  postala naša zbilja? Proverite, pročitajte, uporedite...