RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Specijalno za Plastelin: Tuxedo Moon - Opwijk (Belgija) i Pariz (Francuska), januar 2006.

 

ImageIsabelle Corbisier je u poslednjih nekoliko godina sinonim za Tuxedo Moon, smatram je maltene njihovim neoficijelnim članom. Belgijanka je, filmski kritičar i pravnik. Za Tuxedo Moon se zainteresovala u ranim 80-im, a početkom 2000, nakon kontakta sa bendom, počinje da radi na materijalu za knjigu o bendu. Takav rad ju je smestio u samo srce Tuxedomoon kreativnog vrloga. Prisustvuje mnogim koncertima, sessionima na kojima se radila, a zatim i snimala muzika (možete je videti na DVD - Seismic Riffs). Putovala je širom sveta tražeći autentične lokacije (San Francisko, Mexico, Paris, Lausanne...) da bi što bolje doživela sve što su TM produkovali. Intervjuisala je ljude kao što su Winston Tong i Maurice Béjart. Sakupljala gomile i gomile pisanih i snimljenih materijala; slušala, čitala, sabirala i sabrala se tako da će konačno i engleska verzija knjige biti spremna do kraja proleća, kada će je predati izdavačima. S obzirom na veliku popularnost benda, nadamo se da će neko knjigu izdati i ovde; Predlažem da nam se zainteresovani izdavači ili ljudi sa idejom jave radi eventualnog uspostavljanja kontakta. Ovaj tekst je ekskluzivno napisan za Plastelin i za sve dobre volje koji su voljni da ga pročitaju. Isabelle, hvala...

 

P.S. - Da ne bude zabune, muzički deo Plastelin crewa bio je prisutan na beogradskom koncertu i izveštaj je u samo dve reči. DUBOK NAKLON za bend i sve koji su omogućili da bude kako je bilo. Savršena noć.

 

Mileta Okiljević

 

ImageEvo nas u Nouveaux Casinu u Parizu - jednom od skora trendi mesta u gradu, na Tuxedo Moon koncertu koji je potpomognut izdanjem francuske etikete Optical Sound (pod koordinacijom Palo Alto, čoveka Philippe Perreaudina), sasvim brilijantnog CD-a sa Tuxedo Moon obradama takvih umetnika kao što su Scanner, Simon Fisher Turner, Ramuntcho Matta i mnogi drugih. Dvorana je smeštena iza ništa manje trendi kafea zvanog "Charbon" gde se praktično ne može doći do bilo kakve hrane - sasvim neobično za francuske običaje - ali zato sa obiljem egzotičnih koktela kakve god da poželite. Napolju mrzne i dok se tešim "margaritom", čekajući prijatelje, već pomenutog Philippe Perraaudina i DJ Gillesa-francuskog DJ-a koji živi i uspeva na relaciji između Evrope i New Yorka i koji je sarađivao sa bendom na dva TM koncerta u New Yorku prošle godine. Nešto kasnije sam se pridružila bendu, na samom kraju tonske probe.

 

Gledala sam ih dva dana ranije, svirali su u malom klubu u nedođiji usred Belgije (Opwijk, pored mog rodnog Brusselsa - za koji nikad ranije nisam ni čula). Atmosfera u vezi sa koncertom je bila skroz tuxedomoonovska i sasvim je evocirala dugotrajnu relaciju sa Belgijom, vraćajući se u osamdesete, kada su napustili Reganovsku Ameriku, iz San Francisca do Brusselsa, gde su neki ostali čitavih 15-ak godina, a onda se raspršili po čitavoj planeti. Opwijk je smešten negde usred mraza, uz neverovatan vašar - sa sve ringišpilima, luna parkom i svim tim jazzom - usađen usred sela, tih, sa svetlima kompletno isključenim i bez ijedne duše naokolo. Slegla sam ramenima i zamislila da sam usred scene André Delvaux-ove "Un soir, un train” i zapitala se kako će se, dođavola, iko od publike pojaviti na ovom koncertu, uzimajući u obzir avanturu koja je uključivala dolazak u ovakvo mesto, ledenu hladnoću i činjenicu da je četvrtak krajnje nekomforan dan za koncerte. Pridružila sam se bendu u kasno popodne u zaključanom malom kafeu - mestu za svirku, uzivajući u prijatnoj atmosferi, krajnje iščašenoj nakon agonije da se uopšte dospe ovde. Oko 8 te večeri, u red su stali ljudi za koje sam Bog zna odakle su se pojavili, u red po ledenoj hladnoći - da bi samo pola sata kasnije ušli na koncert. Lokalni Flamanci, Belgijanci francuskog govornog područja, kao i masa ljudi pridošlih baš iz Francuske, uglavnom iz Lila i okoline. Europe At Work: ovi Francuzi uopšte nemaju problem da dođu u Opwijk, nalazeći se u masi koja - kao u Delvauxovom filmu - i ne kapirajući lokalne idiome, rađe nego da budu u Parizu dva dana kasnije.

 

ImageZa ove ljude sa severa Francuske, Belgija je bliža i familijarna... i jeftinija od "la capitale" (prestonice). Ova priča u kojoj Tuxedo Moon sviraju, čudna mesta ispunjena ljudima koji su iznenada pojavljuju pre samog koncerta se vrti u krug i uvek jednako impresivna za bend još od prvih koncerata u Evropi: gde god sviraju imaju potencijal da zainteresuju ljude, u stvari mnogo ljudi. STEVEN BROWN mi je rekao: "Gde god da smo išli, bilo je publike. I ljudi su uvek bili drugačiji. Izgledali su mnogo zainteresovaniji za ono šta mi generalno gledano radimo. U Evropi gde god da smo bili, varoši(ce) po Holandiji, Nemačkoj, pojavljivali bi se ljudi, mnogo ljudi da nas čuju i očito uživaju svemu. To i jeste bio takav šok koji me je uverio da ostanem još i duže u Evropi." Ovo je valjda ono nešto što čini "kult" i nesumnjivo Tuxedo Moon su kultni.

 

Koncert u Opwijku bio je uspešan. Bendu je trebalo vremena da napravi tipičnu atmosferu, negde jako blizu Dada Cabareta, nečega što se naziva "stara" Evropa i nečega što je njihov jedinstveni bizaran osećaj. "Kako otpevati tužnu pesmu" je izraz koji je George Kakanakis - vizuelni umetnik koji je zamenio Brucea Geduldiga - napisao na parčetu papira zalepljenom na pojačalu i igrao se naokolo, koristeći svoju video kameru i raznorazne kućno pripremljene efekte. Da, ova rešenica bi mogla da bude esencija šta Tuxedo Moon jesu, ali sa njima tužne pesme čudno narastaju do stimulacije i razdraganosti, i poprimaju skoro katarzične vrednosti, ako ih kao takve poželite...

 

ImageSada u Parizu, sedim u cafeu "Charbon" i opet se opuštam sa bendom i tour managerom Carlosom Becceraom - bila sam sa njima na putu već mnogo puta, čak sam jednom i van rute vozila njihov kombi, ali to je već druga priča, razmišljala sam kakva će publika biti u Parizu i da li će ljudi uopšte biti zainteresovani da dođu, imajući u vidu nezaboravan rasprodat koncert u Pompidou (Beaubourg) Cultural Center, 26. juna 2003. godine. Prostor u Nouveau kazinu je mali, za otprilike 350 ljudi, sa najminijaturnijim backstage prostorom koji sam ikad videla. Odjednom se prostor tako popunio, da sam uhvatila sebe da pomislim šta bi se desilo sa nama da slučajno izbije požar - postali bismo i sami deo kulta verovatno. Publika je bila miks već uobičajen na Tuxedo Moon koncertima : "hardcore" fanovi koji su sa njima od ranog početka i sada u svojim 40-im, i mladi ljudi kojima je verovatno pričano o TM kultu ili pak zainteresovanih za bilo šta povezano sa originalnim osamdesetim. Kako god, dok se mnogi stari bendovi pojavljuju na turnejama sa starim materijalom, proslavljajuci kult Boga Dolara ili Evra, TM još uvek imaju mnogo toga novog da ponude od još skroz svežeg albuma "Cabin In The Sky": (2004) pa do novih pesama koje još uvek čekaju da budu objavljene za "Made To Measure" album za belgijsku etiketu Crammed Disk. Tuxedo Moon su još od starih dana uvek jednim albumom ispred na sceni, računajući da publika dolazi pripremljena na koncert ne bi li čula kompletan set od komada koje još nikada nisu iskusili. Bend je razmišljao u to vreme da je besmisleno dolaziti na koncerte ne bi li se čula muzika, koja je već obrađena u srcu i čuta u mnogo boljim uslovima, u sobama u kojima se živi. Danas se bend dotakao kompromisa i set se sastoji od miksa novih, nikad čutih komada i "klasičnih" pesama. Fascinantno je primetiti da bend, koji se raspao krajem 80-ih, a zatim se ponovo ujedinio početkom 2000. ima neverovatan kontinuitet između novih i starih komada, (razlika između nekih i po 27 godina) svi podjednako dostižu nesumnjivo poznate vanvremenske kvalitete koje čine Tuxedo Moon "pesmu" u svemu što ih čini sa tim "znakom", smeštajući se u niz dugih instrumentalnih zvučnih predela i kratkih i energičnih brojeva.

 

ImageTuxedo Moon "znak" obitava u jedinstvenoj kombinaciji instrumenata i ličnosti na poslu. Prvo, grupa je veći deo postojanja bez bubnjara, Peter Principleov bas pulsira na način kao ni kod ijedne druge grupe, takođe, nije baš uobičajeno videti kombinaciju sax-klarinet svirača (Steven Brown) sa violinom (Blaine Reininger) u tzv. "rock circuitu", povremeno filovanu sa trubom/harmonikom (Luc van Lieshout, sa njima od 1983) svedenu na pristojnu meru. Ali iznad svega je neverending rvačka priča - ljubav/mržnja - između Steve Browna i Blaine Reininegera, od kojih potonji gura napred sonično raskošne sonoritete, ponekad podsećajući na Bliski istok - verovatno reminiscencija na njegov život proveden u 70-im u Sufi zajednici - ili flertujući samo sa porugom postmodernog dada kabarea, dok prvi pokušava da u sve unese malo elegantne trezvenosti. Jednom je rekao da budućnost muzike leži u tišini, ali konstantno unosi sardoničke, ali još uvek virtouzne disonance u ono što Reinenger strpljivo gradi svojom maestralnom gitarsko/violinskom svirkom. Tokom koncerta oni retko komuniciraju sem u muzičkim bitkama između njih. U Parizu tokom jedne - duže nego uobičajene - pauze između pesama, Brown se obratio Blaineau: "Nastavi da pričaš... ti ionako nikada ne ćutiš", i Reinenger je nešto u sebi odmrljao samo na sebi poznatom jeziku. Očito ovaj modus operandi način egzistiranja nikada ne bi imao uspeha, bez balansirajućeg elementa u bendu: Peter Principle, koji je kako bi mi slikovito na francuskom rekli - "čovek koji drži crkvu usred sela i vraća decu na rad posle igre". Na njihovim albumima Principle gradi atmosferu tako tipičnu za Tuxedo Moon. Principle je taj koji gura bend u takve okvire, da TM i jeste (art)rock bend, da je do Browna ili Reininegra, očito bi to bila savremena kamerna muzika.

 

U Parizu su nove pesme (prva i sedma na set listi) bile dva impresivna instrumentala, nazvani DYD i "Tryptich" u kojima jazz sreće klasičnu muziku na poluimprovizovani način, u kojima kao i obično, Principleov bas čini kičmeni akord za ove tugovanke. Između je zamotuljak pesama sa poslednjeg "Cabin In The Sky" (od situacionizma "Luther Blisset", divnog instrumentala "Anuncialto", samorugalici "Baron Brown", sada već klasikom "Cagli.5.0" i čak krunerskih numera a la DJ HELL u "Here Till Xmass"). Naravno "Desire" ostaje njihov amblem i himna, toliko moćna, da čak ni ljudi koji je nisu dotada čuli, imaju osećaj da je nekako raspoznaju. "Diario di un Egoista” dolazi kao brutalni Blaineov shmalzy trenutak, praćen sa "This Beast" vokalno toliko jakim da publiku baca na kolena. "A Home Away": zvuči kao podsetnik na Tuxedo Moon večitog egzila, klasici kao "Dark Companion" i "Loneliness" (sa brilijantnim violinskim rifom koji vas vodi direktno pod tuš u Hičkokov "Psiho") zatvaraju set. E, ovde je već i tradicionalno hladna pariska publika izgubila svoj snobovski osećaj i glasno i bučno tražila encore što su prvo dobili sa "Some Guys" od koje su nekim hardcore fanovima jednostavno zasuzile oči i "Nur al Hajj" (fake arapski za New Jersey) i cela sala je već shake, rattle i roll.

 

ImageNaravno, bend se vraća za tihu verziju "Again", Reinenger seda za klavijature, a Brown se prihvata saksofona. Pre nego li je i počeo, Blaine upozorava: "Ce sera le dernier, c'est une affaire de principe: nous sommes trop vieux" ("Ovo će biti poslednja, stvar principa... prestari smo...") poslednja ljubavna izjava publici u obliku samoporuge. Publika nije odobrila ovo, čak je i verbalno napala tehničare koji su nakon toga krenuli da rasklapaju binski set, ali to i jeste činjenica. Ne možete dobiti aristokrate kao Tuxedo Moon za multiple biseve. Ali ljudi u Parizu su bili srećni, mnogi su su pohitali da pokupuju ploče pre nego što su se oduprli dubokom mrazu koji je pokorio Pariz. Sa prijateljem sam otišla oko 2 sata posle ponoći na večeru u obližnji restoran. Za dva dana ću ih videti u Diksmuide, blizu belgijske obale...
The never ending story contuinues...

 

Isabelle Corbiser, Brussels, february, 2006.


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement